Piše: Nemanja Milošević
Ovih dana, ponovo se po medijima potegla priča o udžbenicima u našim osnovnim i srednjim školama. Od državnih udžbenika iz pojedinih predmeta, koji su do sada najavljivani, izgleda da ni ovaj put neće biti ništa, a spekuliše se da bi određene knjige koje bi izdala država mogle da posluže u obrazovanju kao dopunska literatura, kao i o mogućem uvođenju nacionalnih čitanki.
I naravno, ovu vest sa oduševljenjem su dočekali dušebrižni zagovornici liberalizacije tržišta udžbenika. Ej – tržišta! Kao da je znanje kilo mesa, pa da biramo koje je svežije i ima više krtine.
Nego, čitava ta priča oko udžbenika iz godine u godinu mi sve više ide na živce, da više zaista ne mogu da izdržim, a da ne kažem i ja koju o tome. Naime, baš negde kada je moja generacija napustila školske klupe i ušla u svet odraslih, profesorima u školama su doslovno odrešene ruke po pitanju izbora udžbenika. A, kako je vreme odmicalo, iz generacije u generaciju gomilalo se sve više izdavača, autora, korica, izdanja jednih te istih knjiga i tako u nedogled… Prava papazjanija.
Roditelji k`o roditelji – ćute, rade i razmišljaju kako da skupe novac za knjige svake godine, dok im nabavku istovremeno ometa i činjenica da na bezbroj različitih mesta moraju da pronađu bezbroj različitih knjiga od bezbroj različitih izdavača. A deca, iz razreda u razred, nose sve veće i teže rančeve, dok je težina znanja koje u istim vremenskim razdobljima nose u glavi, složićemo se, proporcionalno sve manja.
E sad, nekoliko stvari tu meni nije jasno. Uvek sam se pitao, po čemu se to, na primer, čitanka jednog izdavača razlikuje od čitanke nekog drugog, ako je plan i program u svim školama isti? I, ako su dva i dva uvek četiri, da li je krajnji rezultat u knjizi iz matematike nekog posebnog izdavača možda drugačiji? Ima li možda neku drugu teoremu za računanje dužine hipotenuze, umesto Pitagorine? Da li u nekoj knjizi iz fizike možda sila masi ne daje ubrzanje? Ćelija bi, koliko znam, u svakoj knjizi iz biologije trebala da bude osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića… I tako bih mogao da se pitam i nabrajam u nedogled.
Ali, čini se da, sudeći po zahtevima nastavnika i profesora, među različitim udžbenicima ipak postoje neke razlike. A, da. Imaju različite korice i možda su im ilustracije nešto drugačije. Tu je možda i razlika u stilu pisanja autora…
Nego, sad, kada se osim o gore pomenutom istovremeno iz godine u godinu govori o besplatnim udžbenicima zbog velikih nameta na džep roditelja (kako u kojoj opštini), da kažem ja vama kako se to radilo u moje vreme.
Udžbenike je izdavao Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Ali, nove udžbenike, čini mi se, zadnji put sam video negde u trećem-četvrtom razredu osnovne škole. Oni su se, pogađate, prenosili iz generacije u generaciju, sa kolena na koleno. A, sve je funkcionisalo tako što, ako već ne poznaješ nekog ko je od tebe stariji godinu dana, odeš u stariji razred i pitaš: “Ima li neko udžbenike na prodaju?”.
Naravno, odmah se javi njih nekoliko, a ti lepo baciš oko i pogledaš čiji su udžbenici bolje očuvani. Kada se dogovor jednom sklopi – on se iz godine u godinu obnavlja sve do završetka školovanja. Komplet udžbenika je uvek koštao jednu crvenu novčanicu, a za isto toliko ih na kraju godine prodaš nekom mlađem i kupiš “nove”.
Za neke predmete udžbenici nisu bili ni potrebni, posebno ukoliko imaš dobrog nastavnika. Na primer, ja nikada nisam video kako izgleda udžbenik iz matematike, a uvek sam (bez lažne skromnosti) bio jedan od najboljih matematičara u školi. I osnovnoj i srednjoj. Istoriju nam je, u srednjoj ekonomskoj, predavao čuveni Mita, koji je imao običaj da kaže da su udžbenici iz ovog predmeta promenljiva kategorija, te nije imao nameru da ih koristi na svojim časovima. A ni udžbenik iz sociologije, koju sam na kraju i studirao, nije mi bio baš mnogo blizak, iako je bio neuporedivo stručnije napisan od današnjih…
I opet, svi završismo školu sa, u odnosu na današnje generacije, prilično solidnim znanjem. Neki smo pozavršavali i fakultete, pa i postdiplomske studije. Neki su postali dobri lekari, oficiri, pravnici, inženjeri… I sve to sa polovnim knjigama u školi i kopiranim knjigama na fakultetu.
Za kraj, napomenuću samo i to da na kvalitet znanja koje ćeš steći u životu nikako neće uticati udžbenik iz kog ćeš da učiš. Za to je, pre svega, potreban nastavnik koji će umesto o izdavačima misliti o tome kako da u detetu probudi radoznalost, zainteresuje ga za svet oko sebe, navede ga na razmišljanje i istraživanje… Ali takvih je, na žalost, sve manje.
