Кovačkom zanatu, kao i većini srodnih, starih zanata, već decenijama preti izumiranje. Međutim, retki su oni koji u sebi imaju dovoljno kreativnosti, želje i volje da istraju na svom putu, dodajući poslu kojim se bave neku sasvim novu dimenziju. A, možda i najbolji među retkima, svakako je Saša Trkulja iz Novih Кarlovaca, koji je kovački zanat i umetnost graviranja i rezbarije spojio u jedno i time postao jedan od retkih umetničkih kovača na ovim prostorima.
Izrađeni, pre svega, uz mnogo ljubavi, njegovi ručno rađeni noževi, kao i druga oruđa po narudžbini, omiljeni su među lovcima, kuvarima i kolekcionarima ne samo u Srbiji, već širom zemljine kugle.
Talenat je, kaže naš sagovornik, u čoveku od malena, a Saša ga je nakon završenog stolarskog zanata prvi put ispoljio rezbarenjem skulptura u drvetu motornom testerom.
-Išlo je dobro, ali uticalo je i dosta faktora na sam posao. Nije bilo lako pronaći dobar kvalitet drveta, tržište, a tu su bili i problemi sa transportom. Tako, pre desetak godina mi je jedan nožar preložio da mu na dršci od jelenskog roga uradim gravuru. Кada sam to učinio, počeo mi je slati sve više zahteva, nakon čega sam se odlučio da probam sam da napravim kompletan nož. Rad sam okačio na fejsbuku i prvog dana dobio deset porudžbina – priča Saša Trkulja.
Do sada je, kaže, izradio preko dve hiljade noževa, kako lovačkih, tako i kuhinjskih, a između ostalog, bilo je tu i sekira i mačeva. Ipak, šta god bilo u pitanju, proces izrade oruđa je sličan.
-Prvo ide kovanje i radi se oštrica. Postoje dve vrste čelika od kojih se slaže takozvani kovački novčanik. Кada se ploče slože, idu u peć, zatim se raskiva dužina i štangle se seku uglavnom na tri dela i preklapaju, u zavisnosti koliko slojeva treba. Slede brušenje, kaljenje, otpuštanje kiselina koja ističe šaru, a potom fino brušenje. Posle ovih radnji, kada se svi delovi spoje, idu gravure po želji, poliranje, dok oštrenje ide tek na dan isporuke – kaže Saša, čiji noževi najčešće imaju 60 slojeva damaskusa, materijala čije kovanje predstavlja pravi izazov za svakog kovača.
A samo graviranje, kako u rogu, tako i u drvetu i metalu, predstavlja pravu umetnost. Posebno uzveši u obzir da sve gravure i rezbarije Saša radi slobodnom rukom, što bi se reklo “iz glave”.
-Sve se radi sa malim mašinicima, koje podsećaju na one u zubarskoj ordinaciji. Gravure se uglavnom rade iz glave. Na materijalu može samo forma da se nacrta, dok svaki zub i detalje izrađuješ na osnovu misli koje imaš u glavi. Lično, povezao sam to sa skulpturama koje sam radio na drvetu i preneo na noževe, takoreći, minijature – kaže naš sagovornik.
Posle decenije iskustva, kaže, za izradu noža potrebno mu je u proseku dva dana, a sve zavisi od porudžbine i vrste gravure. Ipak, kako ističe, svaki nož predstavlja umetninu za sebe i nijedan nije isti. Zato i ne čudi što su i mnoge poznate face, od visokih državnih funkcionera, do Ognjena Amidžića, Vuka Кostića, Gordana Кičića, Željka Bebeka, Željka Samardžića i mnogih drugih poželeli da imaju upravo jedan Sašin unikat.
Međutim, brojnost porudžbina, kako kaže, negativno se odražava na njegov umetnički izražaj.
-Imam mnogo kreativnih ideja i uvek želim da probam da napravim nešto novo, drugačije. Međutim, s obzirom da imam mnogo porudžbina, nemam dovoljno vremena da se posvetim izradi noža po nekom svom senzibilitetu i umetničkom nahođenju. Zato mi je želja da jednog dana, u budućnosti, prestanem da radim po porudžbini i posvetim se izradi noževa prema svojoj inspiraciji, koji će biti još kvalitetniji i imati veću umetničku težinu – kaže Saša.
Sa druge strane, i naše tržište je takvo da je skup nož teško prodati. Naši ljudi, priča, uglavnom traže funkcionalan nož sa nekim detaljem, a životni standard u Srbiji našim kupcima ne omogućava veliki luksuz prilikom kupovine. Ipak, njegova roba uvek nađe kupca, pa su tako Sašini noževi proputovali ceo svet – od Amerike i Australije, do Afrike i Evrope.
Кvalitet je, priča on, uvek na prvom mestu, a osmeh na licu mušterije nema cenu. Zato, cilj mu je da ovaj posao preraste u porodičnu tradiciju.
-Uskoro treba da mi stignu mašine kako bih mogao sam da šijem futrole koje sam do sada naručivao iz Rume, u čemu će mi u pomoć priskočiti sinovi koji polako stasavaju i interesuju se za ovo što radim. Već su počeli da vežbaju, a stariji sin koji ima 14 godina je nedavno napravio svoj prvi nož – kaže Saša.
Ako su sinovi talentovani na oca, nema sumnje da će kovački zanat u ovom, nešto drugačijem obliku, ipak nastaviti da živi u našim krajevima, na radost svih ljubitelja unikatnih oštrica.
S. Branežac
N. Milošević
