Piše: Nikola Marjanović
Ovo je priča o mom poznaniku, Slobodanu Laziću, verovatno najmlađem golubaru iz Šida.
Ovaj mladi momak ima 11 godina i učenik je petog razreda osnovne škole, a, kako kaže, od malih nogu gaji ljubav prema životinjama.
Ta ljubav je, vremenom, prerasla u pravi mali zoološki vrt koji vodi junak ove priče. U tom vrtu, kao stanovnike, priča, drži zečeve – patuljaste i obične, papagaja nimfu kojeg je pripitomio da mu jede iz ruke, grlice, psa, morsko prase, akvarijumske ribice i, kao šlag na tortu, golubove – srpske visokoletače i lepezane.
Ljubav prema golubarstvu je, kaže Slobodan, nasledio od oca Jovana, koji već četvrt veka drži prevrtače. Ipak, srcu našeg sagovornika prirasli su pomenuti srpski visokoletači, koje samostalno, uspešno odgaja.
Stanovnici Šida, tokom leta ga često mogu ugledati kako prati svoje golubove u letu, i to dvogledom, dok štopericom prati njihovu dužinu leta. Pomno ih prateći, pištaljkom ih upozorava da se vrate ukoliko bi primetio pticu grabljivicu ili nadolazeću oluju.
Sve životinje, u šta se bilo koji posetilac može uveriti, drži u čistom ambijentu i pred njima su uvek dovoljne količine hrane i vode. Redovno obilazeći sajmove i berze sa ocem, uvek je odlazio sa po dve-tri kako bi prodao višak, a vraćao se sa 7-8 kutija novih golubova.
Za ovog mladog golubara, kako kaže, jedino ispravno ispunjeno slobodno vreme je u prirodi, u kojoj je, zajedno sa svojim životinjama, srećniji nego pred ekranom mobilnog telefona.
