Porodica Stoinović naširoko je poznata u Mačvi i Sremu između ostalog zato što je iznedrila nekoliko sjajnih fudbalera i fudbalskih radnika, kao što su Miloš i Stanko, ali i Zoran koji je uprkos činjenici da je kopačke o klin okačio pre svoje 30. godine izgradio sjajnu internacionalnu karijeru.
Stoinovići su pomagali Fudbalski klub “Podrinje” od samog njegovog osnivanja, Miloš je bio dugogodišnji igrač i predsednik kluba, a Stanko pored toga što je igrao, jedno vreme je vršio i funkciju klupskog sekretara. Zoran je takođe, svoje prve fudbalske korake napravio u tom klubu. Njegov talenat nije mogao proći nezapaženo i put ga je još u uzrastu starijih pionira odveo u sremskomitrovački “Srem”, u fudbalsku radionicu legendarnog Jovana Savića koji je uspeo da izbrusi već tako rano prepoznat potencijal kod mladog Zorana. Vrlo brzo on je zaigrao za FК “Zemun”, da bi kao omladinac otišao put Grčke gde i sada živi sa svojom porodicom.
U ovoj mediteranskoj zemlji nastupao je za više kubova prve i druge lige – Iraklis, Trikala, Aris, Panetolikos, Patraikos… Ipak, 2003. godine vraća se u Srbiju i ulazi u pregovore sa “Crvenom zvezdom”, ali i pored dobre ponude, Zoran nastavlja karijeru u OFК “Beograd” gde uspeva da sa popularnim “Romantičarima” obezbedi učešće na evropskim takmičenjima. Dobre igre u OFК “Beogradu” primetili su i skauti dva velika kluba iz Rusije, moskovskog “Dinama” i “CSК”-a. Zoranu se pruža životna šansa, međutim ne prolazi lekarske preglede i odučuje da polako privede kraju svoju profesionalnu igračku karijeru. Još nekoliko sezona nastupa u Grčkoj i sve više se interesuje za trenerski posao, te postaje jedan od retkih trenera i menadžera iz Mačve koji poseduje profi licencu, a do koje dolazi pod patronatom Davida Mojesa, bivšeg menadžera “Mančester junajteda”.
Iako godinama ne živi u Srbiji, u svojoj Mačvi, Zoran ne zaboravlja odakle je i gde je načinio svoje prve fudbalske korake, te svoj rodni kraj nosi u srcu. Za sebe kaže da je zadovoljan svojim životom i postignutim sportskim dostignućima, te da je fudbal uvek bio i biće njegov veliki deo, i da je srećan što su njegovi sinovi krenuli istim stopama.
-Sasvim sigurno je da sam mogao da postignem mnogo više tokom igračke karijere, jer moj talenat je nesporan, bio sam pred vratima reperezentacije i imao bogate ponude kubova iz Rusije, međutim život je namestio da se neke stvari i ponude ne realizuju, ali ljubav prema fudbalu me nikada nije napustila, pa sam posle igračke karijere prešao u trenerske vode. Biti profesionalni fudbaler u inostranstvu zahteva zaista jako puno odricanja i rada, nije ni malo lako izgraditi ime i karijeru u stranoj zemlji i samo ja znam kako mi je bilo u pojedinim trenucima, ali sve u svemu jako sam zadovoljan. Inače, nostalgija me često vuče ka Mačvanskoj Mitrovici i mom “Podrinju”, tako da sam jednom prilikom doveo kompletnu ekipu veterana “Pantrakikosa” na utakmicu i druženje sa veteranima sa Čika Miše i bilo je to sjajno provedeno vreme i nadam se da ćemo isto ponoviti, čim se epidemiološka situacija stabilizuje – kaže Zoran.
Mačvanin je inače dugo mendžer i direktor akademije Pantrakikos u gradu Кomotni gde i živi. Ima četiri naslednika i svi su u fudbalskim vodama. Lazar je trenutno na pauzi zbog povrede, Hristos je đak akademije “PAOК”-a iz Soluna i igrač drugoligaša “Aleksandropulosa”, Atanasija, takođe đaka “PAOК-a, koji trenutno nastupa u prvoligašu Larisi i kadetski i omladinski je reprezentativac Srbije. Najmlađi Ilija tek pravi svoje prve fudbalski korake.
M. Jevtić/D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
