Priča o užarstvu u porodici Savković iz Кukujevaca počinje još pre više od pola veka, kada je, sada već daleke 1947. godine, Petar Savković u svom domaćinstvu upleo prvo uže od kudelje. Od tada se ovaj zanat prenosi sa kolena na koleno, a danas se užarijom uz svekra Aleksandra bavi i Biljana Savković, koja je u ovu porodicu došla pre 12 godina.
-Кada sam počela da se zabavljam sa suprugom on mi je rekao da mu je otac užar, ali ja nisam imala predstavu o tome šta je to. Tek nakon udaje sam videla kakav je to zanat i odmah mi se svideo. Pomagala sam svekru, radila zajedno sa njim, učila sam u hodu i postavljala mu bezbroj pitanja. On je u mene imao najviše poverenja, kao i puno strpljenja da me svemu nauči i da mi objasni sve ono što je bitno za ovaj posao. Najzanimljivije mi je bilo to što se sve radi ručno, jer su osnovni alat jednog užara ruke. Istraživala sam stalno da li postoji neka mašina koja može da zameni čoveka, bilo mi je čudno da u 21. veku ne postoji neki drugi način izrade užarskih proizvoda, ali zaista je tako – ne postoji mašinska zamena za ono što čovek može da napravi svojim rukama – priča o svojim počecima bavljenja užarstvom Biljana Savković iz Кukujevaca i dodaje da se svi proizvodi još od sredine 90. godina prave od sintetike.
Iako je fizički naporan, Biljana kaže da ovaj zanat ne bi menjala ni za kakav drugi posao, jer joj on omogućava da sama sebi organizuje vreme i obaveze, što joj mnogo znači s obzirom da je majka troje dece. U raspodeli posla, svekar je odabrao da radi proizvode za domaćinstva, šumarstvo, stočarstvo i poljoprivredu, a to su ulari za stoku, kajasi za konje, štrange, povoci, sajle, samarice, jedeci, dok je Biljana modernizovala proizvodnju i pravi ležaljke, ljuljaške, zavese za vrata, zidne makrame, kese za flaše…
-Osim što pravimo proizvode, mi takođe prozvodimo i kanap. U ovom poslu čovek je stalno na nogama, u pokretu, tako da dnevno ponekad pređem i po 20 kilometara, kada radim napolju. Jer, da bi jedna žica bila “izvučena” potrebno je samo tri minuta, što možda i ne zvuči mnogo, ali za ceo dan rada od početka procesa rada do krajnjeg proizvoda mogu da napravim samo jednu i po ležaljku. A s obzirom da ih na pijaci u jednom danu prodam deset, jasno je da dok traje sezona zaista moram raditi svaki dan po ceo dan. Međutim, to mi ne pada teško, jer ovaj zanat za nas nije biznis, nego je porodična tradicija kojom se bavi već treća generacija Savkovića. Volela bih i da neko od moje troje dece nastavi sa užarijom, jer je ovaj zanat već u odumiranju, pošto u Srbiji ima samo nekoliko porodica užara. A po mom mišljenju svaki zanat, pa tako i ovaj je ulaganje u budućnost porodice, zato ja želim da deci ostavim što više mogu i znanja i veština kojima raspolažem. To mi je vizija koju imam za dalje, jer sve što radimo, mi radimo zbog dece– kaže Biljana.
Inače, cela porodica Savković je uključena u ovaj posao. Svekar Aleksandar i Biljana rade po ceo dan, suprug pre i posle svog redovnog posla, a svekrva po potrebi. Кada im zatreba dodatna pomoć tu su deca, dve ćerke od 12 i 11 i sin od pet godina. Robu plasiraju na vašarima i sajmovima i zadovoljni su prodajom. Biljana napominje još i da država pomaže stare zanate preko konkursa na kojima dodeljuju sredstva za materijal, a samim tim što imaju sertifikat, imaju povlasticu da porez plaćaju paušalno. Smatra da bi stare zanate trebalo više promovisati, kako bi postali vidljiviji u društvu.
S. Mihajlović
foto: privatna arhiva
