Svojevremeno je popravio krst na Maloj crkvi u Sremskoj Mitrovici, ali i na Sabornoj crkvi kada se srušio nakon nevremena. Lepo mu je, veli, kad pogleda na te hramove, jer će oni stajati doveka
Mnoge divlje pernate životinje prošle su kroz rukevrednog majstora Miroslava Atarca. U njegovu radnu prostoriju stizale su uglavnom kao lovački trofeji , a onim je svojim spretnim rukama davao novi život, pa su tako mnoge pernate životinje naših i iz drugih krajeva, ovde dobile ponovo svoj standardni oblik i šansu da takve večno ostanu. Više vrsta sova, čaplja, fazan, prepelica i mnoge druge preparirane ptice krase njegovu specijalnu lovačku sobu i deo su onoga što je za života preparirao.Preparirati ptice veoma je zahtevan posao. Potrebno je životinju pažljivo oguliti tako da na koži nema oštećenja. Кoža se premazuje formalinom da se sačuva, a navuče na kostur od žice i unutrašnjost joj se napuni vatom. Miroslav se seća da je svoju prvu pticu preparirao kao osnovac na času biologije. To mu je bio prvi susret sa ovim hobijem, a preparirao je goluba. Seća se i ko je doneo goluba, od drugara i nastavnice koja je pokazala kako se radi, a on je to ponavljao i zapamtio. Preparirao je stotinak ptica, kao i nekoliko životinja, ali su mu ove prve prioritet. Veoma je teško održati prepariranu pticu da je neošteti moljac. O zaštiti je saznao od stručnjaka sa Šumarskog fakulteta u Beogradu. Sve što je uradio, veli, bilo je zanimljivo. Radio je jednog palčića i uspeo u tome, a kada je bio gotov stavio ga je u malu planinsku kućicu. To nije moglo da prođe bez zapažanja njihovog mačka, koji se prišunjao i pocepao palčića…
Preparator mora imati strpljenja, poručuje Miroslav, sećajući se da je svoj poslednji rad prepariranja imao previše godina.
-Ptice su mi donosili lovci, a neke od onih koje sam ja preparirao stizale su i u inostranstvo. Imao sam kolekciju od devet vrsta sova, koje obitavaju na Fruškoj gori i u Spačvanskim šumama. Imam u sobi prepariranu sovu donetu sa Stare planine, fazane, čavke…
Miroslavu su ptice i poklanjali, a jednom prilikom doneli su mu ranjenu. On je izlečio i umesto da bude trofej, živela je još dugo.
Ovaj retki zanat prepariranja Miroslav je naučio sina i unuka, a hoće li ga oni praktično nastaviti, ostaje da se vidi.
Ali prepariranje je samo deo aktivnosti kod Miroslava. Кad smo ga pitali čime se još bavi, odgovorio je: “čime sene bavim?”.
Ovaj penzionisani radnik nekadašnje Fabrike šećera “Šećerane“, po zanimanju je VКV bravar i varilac,ali je bio vrsni kuvač šećera, zna da radi sa drvetom, sam je sebi uz mobu sazidao kuću, postavio izolaciju, u holu masivno drveno stepenište ukrašeno intazijom, a i mnoge drvene detalje je sam izradio.
Miroslav ima i neke retke i zanimljive predmete, a među njima je prastara kost od mamuta. Čuva je u svojoj sobi kao zaista jedinstven eksponat. Кad čovek nema svoj hobi, on ne zna šta to znači. Miroslavu njegovi hobiji mnogo znače i više su od popunjavanja slobodnog vremena kojeg kao penzioner ima.
-Ja ne mogu da shvatim nekoga ko stalno sedi, volim da nešto uradim, da ostane iza mene – kaže naš sagovornik.
Miroslav Atarac je majstor svog zanata ali i dobrotvor. Svojevremeno je popravio krst na Maloj crkvi u Sremskoj Mitrovici, ali i na Sabornoj crkvi kada se srušio nakon nevremena. Lepo mu je, veli, kad pogleda na te hramove jer će oni stajati doveka. A vezano za sve svoje aktivnosti on poručuje:
-Niko se nije naučen rodio, a ako hoćeš da naučiš nešto, nikakve prepreke pred tobom neće postojati.
S.Đaković
