Piše: Nemanja Milošević
Predstojećeg vikenda, prasići, jagnjići i šnicle na roštilju okretaće se širom Fruške gore i drugih sremskih izletišta. Ješće se, piti i veseliti, kao da sutra ne postoji i kao da već kroz dva-tri dana veseljaci neće ponovo biti na svojim radnim mestima, ukoliko su zaposleni.
Slaviće se rad. Uprkos tome što dobar deo onih koji ga slave to neće ni znati. U to mnogo i neću ulaziti, jer milion puta je do sada pisano o tome kako se Prvi maj odavno sveo isključivo na terevenčenje, dok o borbi za radnička prava niko više i ne misli. Pomislio bi čovek da je u sferi rada sve idealno.
Međutim, uvek postoji ono “ali”. Zato ću ovaj put govoriti upravo o radu.
Prvo, dotaći ću se nezaposlenosti i nezaposlenih. U Sremskoj Mitrovici, ali i u čitavom Sremu, po ovom pitanju stvari su se dosta promenile u odnosu na neki prethodni period. Zato se slobodno može reći da danas u našem okrugu ne radi samo onaj ko neće. Pljunite me u lice ako lažem, ali stojim iza toga da koru hleba može da zaradi svako ko to želi. Problem je samo u tome što je veoma teško pronaći posao u struci, posebno kada je reč o visokoobrazovanom kadru. Ali, uprkos tome što je situacija na tržištu rada daleko od idealne kada je o izboru poslova reč, smatram da niti jednom čoveku sa visokim stepenom obrazovanja neće pasti kruna sa glave ukoliko bude radio posao koji zahteva niži stepen. Većom sramotom smatram to što dobar deo upravo tih visokoobrazovanih okreće one gore pomenute prasiće na Fruškoj gori, ne čineći ništa kako bi se situacija promenila na bolje, a kamo li kako bi zaradili sopstveni dinar. A prasiće i šnicle, platiće roditelji. Dobro, tu je i socijalna pomoć.
Sa druge strane, zajedno sa njima, terevenče i oni zaposleni, večito nezadovoljni svojim poslom, odnosima unutar firme, zaradom, životom. Takođe zaboravivši značaj ovog praznika, i nečineći ništa kako bi se iz svog položaja izbavili. Što bi Marks rekao, apsolutno otuđeni. Otuđeni od svog rada, proizvoda koji proizvode, od sebe samih.
Ta otuđenost od rada i proizvoda nije ništa čudno, i uprkos tome što utiče na nezadovoljstvo radnika koji praveći jedan delić na traci ne vidi svojih ruku delo, ona nije primarna tema ove priče. Nije to ni otuđenost od društvenog i kulturnog života, jer, za to nam danas nije potrebno mnogo vremena. Dovoljno je samo da imamo dobru internet konekciju, koja je svakako jeftinija od odlaska u pozorište, bioskop ili na piće sa prijateljima. Lično, mnogo mi je interesantnija otuđenost od sebe samog.
Da li smo se ikada zapitali koje su to naše mogućnosti, sposobnosti? Da li možemo bolje i imamo li ideju kako to da učinimo? Кoje su to vrednosti kojima se vodimo? Ukoliko prosečan srpski radnik pokuša da odgovori na ova pitanja, spoznaće da više ne poznaje sebe. A, zašto? Pa, zato što je zaokupljen sopstvenom egzistencijom, razmišljajući isključivo o tome da li će mu plata namiriti potrošačku korpu, čija vrednost konstantno raste. Zato što će na poslu ostavljati zdravlje kako bi premašio nedostižnu normu, za šta neretko neće biti dodatno nagrađen, osim što će dobiti potapš po ramenu od strane šefa, kom će pokušati da odruka najbližeg kolegu. Možda i zato što će, kada dođe sa posla, morati da spava, i to bar dva sata, nakon čega će moći da razmišlja isključivo o sutrašnjem ponovnom odlasku na posao i obavezama koje nije stigao da ispuni kod kuće. A, kada dođe državni praznik, u želji za druženjem i prirodom od koje je takođe otuđen, odvojiće poslednji dinar za obilne količine roštiljskog mesa i svetlog piva. Da bar malo da`ne dušom dok ponovo ne stupi na rad. Da odmori, ruku pod ruku sa onim od gorepomenutim koji neće da radi, a koji se, valjda, umorio od razmišljanja o sebi i koji od sebe nije otuđen. A, možda i jeste?
