Tek po povratku u Srbiju i nakon sumiranja utisaka, Božidar je kako sam kaže, stekao pravu sliku svog boravka na Aljasci
Želja za dobrom zaradom, ali i znatiželja odveli su Božidara Božu Milovanovića iz Sremske Mitrovice u Valdiz, mali gradić na Aljasci udaljenoj od Srbije preko 8.200 kilometara vazdušnim putem. Dva meseca proveo je Mitrovčanin daleko od svoje porodice, radeći dnevno po 16 sati, često bez predstave da li je noć ili dan, ali umor i nostalgija nisu ga obeshrabrili, te se, kako sam kaže, nakon prave životne avanture, zadovoljno trljajući ruke vratio kući.
Za rad na Aljasci čuo je sasvim slučajno od prijatelja koji je već bio tamo, ali dosta toga je saznao i putem interneta, ipak meseci su bili potrebni da se odluči i napravi prvi korak na putu do zemlje koju većina zna samo zahavljujući televiziji.
– Nekih pola godina ja sam istraživao o radu na Aljasci, međutim kasnije sam shvatio da to što sam mislio da znam nije bilo ni blizu onoga što me je tamo dočekalo, međutim nisam pokajao što sam se odvažio na odlazak. Od trenutka kada sam sam sa sobom raskrstio i doneo odluku da bih želeo da pokušam da odem na Aljasku, do momenta kada se to zaista i desilo prošlo je manje od dva meseca. Vrlo brzo nakon mog neobaveznog apliciranja za odlazak putem jedne beogradske agencije krenulo je ludilo sa papirologijom, stizali su mejlovi jedan za drugim, zatim razgovor za vizu, dobijanje iste i sam let, odnosno više njih. Iskren da budem nisam verovao kojom brzinom će sve to da se izdešava, nisam bio ni svestan svega, a već sam se našao na Aljasci – počinje priču za Sremske novine Božidar.
U agenciji preko koje je otišao sa još dvadesetak Srba iz svih krajeva zemlje, dobio je osnovne informacije u smislu koliko sati se radi, kolika je satnica, kakav je smeštaj, koji su sve poslovi na raspolaganju i slično. Ipak i pored svega toga, i dalje je, koliko god se on trudio da prikupi informacija, otišao u nepoznato.
– Pre puta do Aljaske nisam leteo avionom, pa je za mene bukvalno sve bilo novo. Ukupno 22 sata sam proveo u avionu, putovao sam prvo do Istanbula, te do Los Anđelesa, pa iz Los Anđelesa do Sijetla, a zatim do Enkoridža na Aljasci. To nije bila moja krajnja destinacija, pa smo iz Enkoridža, nas dvadesetak koliko nas je krenulo iz Srbije, putovali još oko 500 kilometara do Valdiza. Od svega što se dešavalo nisam imao vremena puno ni da razmišljam, a prvi utisci su se slegli tek nakon nekoliko dana. Bilo je hladno, savladao nas je umor, velika vremenska razlika, a na sve to morali smo da se naviknemo i na činjenicu da je 20 sati dan, a samo 4 sata noć i to ne noć kao što je naša, već neka neobična, svetla noć – objašnjava Boža.
Dočekao ih je kolektivan smeštaj u krugu fabrike, gde su raspoređeni nakon karantina i testiranja na koronu.
– Bio sam u sobi sa još dva momka, a pravo da kažem i da nas je bilo više, ne bi mi puno ni smetalo, jer tamo se samo radi i spava. Кoliko radiš, toliko i zaradiš, s obzirom da su nas plaćali po satu. Radna nedelja je podrazumevala 40 sati, sve preko toga se dodatno plaćalo, što je super i svi smo tu mogućnost maksimalno koristili. Inače, uslovi rada na Aljasci zavise od kompanije, negde su bolji, negde nešto lošiji, najvažnije je da ima ribe, kod njih postoji izreka “No fish, no money” – “Nema ribe, nema para”, tako da zarada često i od toga zavisi. U suštini mogu lepo džepovi da se napune, ali nije ni malo lako – iskren je Mitrovčanin.
Tek po povratku u Srbiju i nakon sumiranja utisaka, Božidar je kako sam kaže, stekao pravu sliku svog boravka na Aljasci.
– Za odlazak na Aljasku je najvažnije biti psihički jak i spreman da prihvatiš sve uslove na koje tamo naiđeš. Prvo i osnovno je da izađeš na kraj sam sa sobom, da prihvatiš činjenicu skoro svaki dan manje – više protiče na poslu i u spavanju. Кada sa tim raskrstiš, bude malo lakše. Osim što je psihički teško, teško je i fizički, smene su iscrpljujuće, bez obzira da li radiš lakše ili teže poslove, jer provesti 16 sati na nogama nije ni malo jednostavno, ali ono što me je začudilo, jeste činjenica da sam se vrlo brzo i na to navikao – nastavlja on.
Njegov posao nije bio previše fizički naporan, jer je bio angažovan u takozvanoj konzervari, odnosno kako oni tamo kažu “Can line” gde nije morao čak ni da nosi gumiranu opremu kao što je većina bila u obavezi, a prosto zato što uslovi rada to nisu zahtevali.
– Imao sam sreće i dobio lepo rado mesto, ali bilo je onih koji su radili dosta prljavije i zahtevnije poslove, na primer odvajali ikru od iznutrica ili pravili filete, što znači držali nož u rukama skoro svaki dan po 16 sati. Tokom smene imali smo nekoliko kraćih i jednu dužu pauzu za ručak i tako u krug, skoro dva meseca – priča Boža.
Na jednom ograničenom prostoru susreo se on sa ljudima iz svih krajeva sveta, sa raznim nacionalnostima, kulturama, običajima…
– Odnos između ljudi, bar u našoj kompaniji bio je dobar, mada više nego očigledna je bila podela po nacionalnosti, prosto nekako je normalno da smo se mi Srbi najviše družili međusobno, Poljaci sa Poljacima, Ukrajinci sa Ukrajincima i tako dalje. Tu se mogu naći ljudi iz svih krajeva sveta, od Amerikanaca, preko Portorikanaca i Meksikanaca, do Filipinaca, Makedonaca…. Sarađivali smo koliko je to posao od nas tražio i zaista nije bilo incidenata, svi smo, što se kaže, tu na istom zadatku i sa isti ciljem, a to je da pre svega zaradimo dobre plate. Кonflikt ili ne daj Bože fizički sukob bi automatski značili otkaz i deportaciju, a to niko nije hteo da rizikuje – objašnjava Božidar.
Nažalost, radno vreme je bilo takvo da svakako puno druženja nije ni moglo biti, a kako kaže, žao mu je što nije imao više prilika da upozna različite kulture i običaje kolega iz zemalja koje bi malo Srba čak i na krati iz prve mogli pronaći.
– Slobodno vreme smo svi koristili za odmor, mahom za spavanje, nije Aljaska mesto na kojem može puno toga da se vidi i upozna, bar ne ukoliko neko ode tamo kao što sam ja, na dva meseca i za vreme korone, kada smo dodatno ograničeni. Ni o samoj Aljasci ja nisam saznao puno, nisam je upoznao onako kako sam možda to priželjkivao. Bio sam u fabrici u gradiću Valdiz, ali zbog korone mi nismo bili u mogućnosti da napuštamo krug fabrike u kojem je bio i naš smeštaj, tako da smo samo na slikama videli kako Valdiz izgleda. Ni vreme nam doduše nije išlo na ruku, čak i da smo imali priliku da obiđemo gradić, od dva meseca koliko sam ja bio tamo, mogu da kažem da je samo petnaestak dana bilo “lepo vreme”, dnevna do nekih 15 stepeni, a jutarnja oko nule i koji stepen niže. Ostalih mesec i po padala je kiša i bilo dosta tmurno. Inače, tamo sam bio u julu i avgustu, pa sam ostao bez pravog leta – priča dalje Mitrovčanin.
Ono što mu je u najtežim momentima davalo snagu i volju da izdrži jesu razgovori sa najmilijima, prvenstveno sa suprugom koja mu je bila najveća podrška od trenutka kada je doneo odluku da se upusti u avanturu zvanu Aljaska.
– Vremenska razlika između Srbije i Aljaske je 10 sati, pa nije bilo lako ni komunicirati sa mojima kod kuće, ali svaki razgovor od samo nekoliko minuta meni je bio zlata vredan. Sve u svemu moj boravak i rad na Aljasci opisao bih kao neverovatno iskustvo, vrlo iscrpljujuće, izazovno, neobično, ali isplativo – zaključuje Božidar.
D. Tufegdžić
