Od prošle takmičarske godine, tačnije, druge polusezone, kapitensku traku mitrovačkog Fudbalskog kluba “Radnički” poneo je mladi Vladimir Ilić iz Velikih Radinaca.
Ova čast učinjena mu je zbog odlične igre, a, za sve je, kaže, zaslužna ljubav prema sportu, koju gaji još od malih nogu.
– Кada sam bio mali, u Radincima se redovno igrao fudbal na školskom terenu. Ja sam, kao i ostali klinci, u početku gledao starije dečake kako igraju i tako sam zavoleo ovaj sport, a, ubrzo zatim, kada sam napunio deset godina, zamolio sam oca da me upiše negde na treninge i tako sam prve svoje fudbalske korake naučio u Fudbalskom klubu “Sirmijum” u Sremskoj Mitrovici – priča Vladimir.
Кako se u “Sirmijumu” pokazao dobro, ubrzo je završio u prestonici.
– Posle “Sirmijuma” sam otišao u OFК Beograd, gde sam se zadržao dve godine, što mi kao mladom nije bilo lako, ali sam to prebrodio. Posle toga sledi “Internacional”, gde sam oživeo svoju karijeru, a odatle me je put odveo u “Dinamo” iz Vranja, u superligu, kada je počela moja profesionalna karijera. Tamo sam proveo godinu dana, a nakon toga sam igrao u “Sinđeliću”, odakle sam se vratio našem “Radničkom” – kaže Vladimir Ilić.
Ulazak “Radničkog” u viši rang takmičenja, kaže, bila je idealna prilika da se u klub vrati određeni broj domaćih fudbalera.
– Prošle godine je Radnički ušao u prvu ligu Srbije i ljudi u rukovodstvu su nastojali da u klub vrate ljude sa područja Sremske Mitrovice. Prihvatio sam tu ponudu i vratio sam se. Nisam se pokajao. Ovde je ipak najlepše i najbolji su uslovi. Ljudi su takođe dobri i sve je bolje nego sa strane, što se kaže, najbolje je među svojima. Ipak, i kod nas u klubu ima dosta igrača sa strane, tako da, što se toga tiče, nisam osetio veliku razliku u odnosu na ostale klubove – kaže naš kapiten, inače, desni bek.
Кao jednom od najmlađih u ekipi, priča, nije mu lako boriti se sa odgovornošću koju sa sobom nosi kapitenska traka, ali, ipak je, kaže, na svom terenu i igrati u svom gradu je mnogo prijatnije i emotivnije.
– S obzirom da sam domaći igrač, u pojedinim situacijama se oseća neka vrsta pritiska. Na primer, kada smo se borili za opstanak u ligi, bilo mi je krivo jer sam znao da igram za klub koji dolazi iz mog grada. U svakom trenutku kada je bilo loše i teško, bio sam tužniji od ljudi koji nisu odavde, odnosno, svi mi iz Sremske Mitrovice smo bili tužniji od ostalih – kaže Vladimir.
Trenutna situacija sa korona virusom, priča, fudbalerima u neku ruku otežava samu igru, jer, podrška na utakmici je nešto što svima njima mnogo znači.
– Publika nam mnogo znači i jako je teško igrati bez nje. Osećaj je kao da igramo u nekoj hali u kojoj čuješ samo trenera. Sa publikom je sve drugačije i ta podrška se ne može opisati, posebno kada igraš kući. Zato sa nestrpljenjem očekujem povratak navijača – kaže Vlada.
S obzirom na to da je fudbalom počeo da se bavi kao izuzetno mlad (sada ima 22 godine), čini se da je ovaj momak sazreo mnogo brže od svoje generacije.
– Fudbal mi je doneo dosta toga dobrog. Mislim da sam sa sportom postao bolji čovek i ne znam gde bih bio sada da nisam trenirao. Sa druge strane, izgubiš dobar deo detinjstva. Drugari su se igrali na ulici, dok sam ja išao na treninge. Bilo je to donekle teško, ali imalo je smisla. Na primer, kasnije, kada sam prvi put otišao od kuće u Beograd, posle osmog razreda osnovne, bilo mi je jako teško, posebno prvih mesec dana. A, opet, zakoračio sam možda u život ranije i brže sazreo – kaže Vladimir, koji sebe u budućnosti, i nakon igračke karijere, vidi u sportu.
Najviše bi voleo, kaže, da radi sa decom u nekoj školi fudbala, a mladim fudbalerima poručuje da vole fudbal, ne propuštaju treninge i u svakom trenutku budu srećni zato što imaju priliku da se bave sportom.
N. Milošević
Tekst objavljen u okviru projekta “Seoski divani” koji je sufinansiran sredstvima budžeta Grada Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
