Prema zvaničnim statistikama, tokom poslednjih nekoliko decenija svaki sedmi Srbin napustio je svoju matičnu zemlju i otišao da živi u inostranstvo. Do pre nekoliko godina, iz Srbije se svakog meseca u proseku iseljavalo 4.250 ljudi ili 139 osoba dnevno! Međutim, poslednjih par godina – na osnovu podataka iz Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji za 2019. i 2020. godinu, jasno vidi pad u nameri mladih da napuste Srbiju sa 64 odsto na 53 odsto.
Iako je pad interesovanja za napuštanje zemlje prisutan, bez obzira na razloge, i dalje više od polovine mladih namerava da se iseli iz zemlje, što je više nego alarmantno.
Tragom ovih podataka, pitali smo mlade Sremce: imaju li dilemu otići ili ostati?
Sve ima dobre i loše strane
Posla ima i u zemlji i zbog toga 26-togodišnja Inđijka Ivana Radić koja je završila Tehnološki fakultet i trenutno raddi u farmaceutskoj industriji u Beogradu, kaže da ne bi po svaku cenu otišla da radi u inostranstvo. Sve ima svoje dobre i loše strane i ovde bi ostala zbog porodice i prijatelja i svega onoga što čoveka veže za svoju zemlju jer nigde nije bolje nego kod kuće.
U inostranstvo bi otišla zbog veće zarade, mada je i ovde zadovoljna s primanjima. Međutim, mišljenja je da se visokoobrazovani kadrovi u inostranstvu bolje tretiraju i imaju više beneficija nego u zemlji. Zbog posla mora da živi u Beogradu i to je za nju još jedna nepogodnost zbog troškova koji su, svakako veći u velikom gradu, a ovako bi mogla da živi kod roditelja.
– Кad sam se opredeljivala za buduću profesiju, zamišljala sam da ću raditi posao koji volim, što se ispostavilo kao tačno. Od samog početka mog profesionalnog angažovanja, shvatila sam da mi se ne sviđa rad u industriji. Smatram da to nije posao za ženu, oprobala sam se u tome i shvatila da nije za mene. Sada radim posao koji volim i drago mi je što sam završila Tehnološki fakultet i što mi je pružio mogućnost da radim ovako nešto, tj. kancelarijski posao. Moji roditelji su zadovoljni s izborom moje profesije – rekla nam je naša sagovornica i dodala da što se tiče odlaska u inostranstvo, to Nemačka ne bi bila sigurno.
Možda bi se odlučila za neku od skandinavskih zemalja i to zbog njihovih zakona i odnosa prema ljudima i ljudskim pravima, međutim, njihova klima je nešto što ne privlači.
– Ipak je najbolje kod kuće, sa svojima, u svojoj zemlji-, zaključuje Ivana Radić.
Država treba više da ulaže u mlade
Dvadesetsedmogodišnji Stefan Tomašić iz Bosuta, apsolvent na mašinstvu, po hobiju umetnik pirograf, kaže da odlazak u inostranstvo ne planira. Nakon što za par meseci diplomira vratiće se na selo gde će zasnovati porodicu, a u svom seoskom domaćinstvu imaće sve ono što nije mogao da ima dok je živeo u gradu tokom studija.
Rođen sam na selu, a pre odlaska na studije u Novi Sad kao i većina seoskog stanovništva bavio sam se poljoprivredom. Od mnogih sam slušao kako treba pobeći sa sela i živeti u gradu ili inostranstvu. Nakon nekoliko godina provedenih u Novom sadu tokom studija shvatio sam da život na selu ne bih menjao ni za kakvo materijalno bogatstvo, jer je zapravo najveće bogatstvo kada živiš okružen prirodom, imaš svoje dvorište, mir i što je najvažnije slobodu. Prednost života na selu nam je sada pokazala i ova pandemija koja, nažalost, i dalje traje. Mislim da mladi odlaze da žive u inostranstvo iz više razloga. Postoje oni koji odu da zarade novac kako bi u Srbiji brže rešili stambeno pitanje i oni koji odu trajno da žive tamo. Imam mnogo prijatelja koji su otišli da rade na tri meseca i na kraju kada su se vratili taj novac koji su zaradili tamo potrošili su na osnovne potrebe pa su shvatili da u inostranstvu gube vreme i više i ne odu. A ova druga grupa, koji su otišli da žive tamo, prolaze kroz tešku proceduru dobijanja papira i skoro svaka investicija tamo poput automobila, stana i slično ostvarena je na kredit. Na taj način sebe zarobe na duži vremenski period – priča Stefan Tomašić iz Bosuta i dodaje da smatra da bi se život preko isplatio samo onima koji znaju jezik i koji mogu tamo da nađu posao u svojoj struci.
Prema njegovom mišljenju, zbog posla deo omladine je spreman da se učlani u stranku koja je vladajuća u tom trenutku, što predstavlja problem. A takođe, problem onih koji žele da se visoko obrazuju je i veliki broj privatnih fakulteta sa mnogo izmišljenih smerova koji ničemu ne služe, koje mladi upisuju kako bi se reklo da imaju nešto završeno, a posle ne mogu da nađu posao u struci.
– Smatram da bi država trebala makar da duplira sredstva koja daje za mlade bračne parove za kupovinu kuće na selu, jer se retko koja kuća može kupiti za desetak hiljada evra, a da ne treba još koja hiljada da se uloži u nju. Osim toga, trebalo bi da se mladi edukuju o životu na selu, kako ne bi odlazili u inostranstvo i da se ulaže u razvoj sela. Takođe, da bi se mladi zadržali da ostanu da žive u Srbiji, država bi morala mnogo više da ulaže u njih jer su oni motor napretka svake države. Po mom mišljenju, sve ove jednokratne “pomoći” koje se daju penzionerima treba usmeriti mladima. Apelujem na sve one koji su otišli da se vrate na svoja ognjišta, jer – kao što kaže Aleksa Šantić “Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije, grki su tamo zalogaji hljeba gdje svoga nema i gdje brata nije” – kaže Stefan iz Bosuta.
Žrtvuje se za bolje sutra
Momak iz Laćarka, Aleksandar Teodorović, već više od pola godine živi i radi u Sloveniji. Кao i pred dobrim delom omladine, nakon završene srednje škole, pred njim se našlo pitanje ostati ili otići u inostranstvo. Poučen prethodnim iskustvom, kada je više od godinu dana radio u Slovačkoj, odlučio je da se još jednom “okuša”, ovaj put u zemlji podno Alpa. Motiv je pre svega bio ekonomske prirode.
– Pre sedam meseci otišao sam u Sloveniju, u potrazi za stabilnim poslom. Ipak, situacija je daleko od idealne, ali ćutim i radim. Očekivao sam da će biti drugačije, živimo u kolektivnom smeštaju u blizini Alpa, kod Škofja Loke. Reč je o poslu u mesnoj industriji, koji sam po sebi nije lak. Ustajemo u pola noći, vratimo se premoreni, pozitivno je to što i u slobodno vreme uglavnom odmaramo od posla, pa i nema previše prilike da se troši plata, koja nije velika – kaže dvadesetosmogodišnji Laćarac.
Aleksandrovo mišljenje se donekle promenilo od kada je u Sloveniji, kao neko ko je otišao sa ciljem da uštedi novac, uvideo je da neće biti u mogućnosti da se vrati u Srbiju sa velikom svotom. Ipak, za sada uspeva da pomogne majci, sa kojom je živeo pre odlaska u inostranstvo. Želja mu je da pre povratak kući, novac uloži u sređivanje iste, kao i da kupi automobil.
Završio sam srednju Prehrambeno-šumarsku školu, nisam uspeo da nađem posao u struci, pa sam svašta radio pre odlaska u inostranstvo. Nisam sebe pronašao u tim poslovima, nemogućnost napredovanja, male plate, pa je donekle i logičan izbor bio odlazak iz države. Ne vidim drugi valjani razlog napuštanja Srbije osim ekonomske prirode, tu mi je porodica, prijatelji, društveni život je na mnogo višem nivou. Кad god sam u prilici, skoknem do kuće. Ipak, čovek nekada mora da se žrtvuje za bolje sutra, nadam se da upravo to činim i da ću se u bliskoj budućnosti vratiti nazad – rekao je Aleksandar.
Кao neko ko se od malih nogu bavi sportom, tu naviku nije promenio ni u Sloveniji. Aktivno igra fudbal u tamošnjoj trećoj ligi i zaradi usput dodatni novac. Aleksandar je do Nove godine sigurno van države, posle toga, pitanje je. Za sada je bliže odluci da svoj boravak produži za još neki period.
Perspektivno zanimanje za ostanak u zemlji
Nataša Vojnović iz Rume završava Srednju stručnu školu „Stevan Pnjetrović Brile“, veterinarski smer. Sada pohađa četvrti završni razredi iuveliko razmišlja šta dalje. Tokom srednje škole u okviru projekata u kojima škola učestvuje iamla je jedinstvenu priliku da deo praktične nastave obavlja u zemljama Evropske unije, pa da se upozna sa načinom školovanja i rada uopšte. Za sada , kakao kaže, nije zainteresovana za odlazak u inostranstvo. Delom zato što szu studije tek pred njom, a delom jer smatra da će sa pozivom kojim planira da se bavi, imati posla i ovde.
-Završavam srednju školu i u tom pogledu sam veoma zadovoljna. Tokom školovanja sam bila dobar učenik, škola mi je uvek bila na prvom mestu i uspesi nisu izostali. Tokokm srednje škole sam zaista imala sve uslove da uspešno završim veterinu i planiram da se time bavim i dalje. Upisala bih veterinu u Novom Sadu i uskoro počinjem sa prirpemam, tako da naredne godine svakako provodim ovde. Naravno trenutno sam sa roditeljima i očekujem d aću se tek donekle osamostaliti tokom studija, možda u privatnom stanu ili u domu, kaže Nataša Vojnović.
Nataša je nedavno boravila u Sloveniji, gde je sa još nekoliko učenika svoje škole imala priliku da pohađa tamošnju nastavu i da obilazi kompanije vezane za njenu struku. Tek deset učenika iz Srbije je imalo tu šansu, a troje ih je išlo iz rumske škole. To je bila prilika d a vidi kako školstvo i rad funkcionišu tamo i da, kako kaže, stekne bar neku sliku o tome da li bi jednog dana želela da nastavi život i rad u inostranstvu.
-Za sada bih ostala ovde, videla sam kako je preko. Standard jeste viši, ali i troškovi. Ako gledam studije, u inostranstvu je to mnogo skuplje, dok je ovde besplatno ako se upišeš na budžet i da se dobije dom, u skladu sa postignutim uspehom. Tako da gledam za sada da ostanem. Nije da su to mnogo bolji uslovi, ali lakše, ali i sasvim dobro da se završe visoke škole i stekne fakultetsko obrazovanje. Isto mislim i za posao. Planiram sda nakon završene veterine otvorim veterinarsku ambulantu i da se time bavim. Mislim da za to ima posla, posebno u velikim gradovima, dodaje Nataša.
Prema njenim rečima to je posao koji voli, ali i koji pruža neku perspektivu. Smatra da nema napretka bez rada, a kad se radi, onda ima i da se živi.
-Ja se fokusiram na veterinu za kućne ljubimce i zaista mislim da u većem gradu tu posla ima dovoljno. za to se ovde može steći dovoljno znanja, a to sam čak i u Sloveniji videla. Ne mislim da oni tamo uče mnogo bolje nego mi, samo je standard viši nego kod nas, ali veterina i životinje su iste svuda. Čak pomislim da mi ovde naučimo mnogo više, zaključuje Nataša Vojnović.
Teško je ostaviti porodicu
Iako su mišljenja mladih po pitanju odlaska u inostranstvo i ostanka u zemlji podeljena, dobar je i broj onih koji su se odlučili da sreću pronađu tamo odakle su potekli. Da ovde nije baš sve tako crno, potvrđuju oni koji su, uprkos svim problemima sa kojima se mladi po pitanju zaposlenja suočavaju, uspeli da se snađu, poput Branislava Tomića iz Martinaca.
Po završetku Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, sa više nego odličnim uspehom, a, kako veći grad ipak i ne nude baš tako dobre uslove za život nas došljaka, rešio je da se vrati kući, gde, kao i većina pravnika, počinje da odrađuje pripravnički staž u mitrovačkom Sudu.
– To je podrazumevalo da svakog dana odlaziš na posao i, osim toga što učiš, radiš, što se, naravno, ne plaća. Bilo je naporno i mislio sam da sam se našao u bezizlaznoj situaciji, posebno zbog toga što budućeg zaposlenja nije bilo ni na vidiku, a troškovi prevoza na relaciji Martinci-Sremska Mitrovica i nisu baš tako niski, pa sam bio na debelom gubitku. O iznajmljivanju stana u Mitrovici nisam ni razmišljao, jer, nisam imao nikakve prihode – kaže Branislav.
Ipak, iako neplaćen, znanje koje ima, a i činjenica da je svoje radne zadatke odrađivao na visokom nivou, nisu ostali neprimećeni, pa, prilično nenadano, uskoro dobija poziv da svoj staž nastavi u jednoj lokalnoj javnobeležničkoj kancelariji.
Tek tada sam ugledao svetlo na kraju tunela. Počeo sam da zarađujem, a nakon odrađenog pripravničkog staža, usledilo je i zaposlenje. Sada radim u struci, ono za šta sam se školovao, pa o odlasku ne u inostranstvo, nego i iz rodnog mesta, više ni ne razmišljam. Nemam razloga za to i mislim da sam trenutno uspeo da ostvarim ono o čemu sam kao student sanjao – kaže Branislav.
Međutim, priča, nije sve ni u novcu i karijeri.
Кod kuće imam majku i ujaka, od kojih mi je teško da se razdvojim. Čak i da nisam uspeo da se zaposlim, mislim da ne bih tako lako otišao bilo gde, jer volim svoju porodicu. Volim Martince, svoje prijatelje i naša druženja. Teško da bih mogao bez toga negde u belom svetu – zaključuje.
Nije sve kao u pričama
Nikolina Dostanić iz Salaša Noćajskog ne krije da je razmišljala o životu i radu u inostranstvu, međutim na taj korak se još uvek nije odlučila, kako kaže, otvorenog je uma i spremna za nove izazove, ali ne po svaku cenu.
– Život ne pruža previše dobrih prilika i mislim da svaku treba iskoristiti, to i jeste suština življenja, težiti boljem i gurati napred, ako je to bolje inostranstvo zašto da ne odem, pa bar da pokušam. Nekome zaista to i jeste bolje, a neko se ne snađe i prosto se vrati u Srbiju, što je po meni sasvim u redu. Različiti ljudi imaju različite ambicije i očekivanja. Iz priča nekih meni bliskih ljudi shvatila sam da život u inostranstvu ne znači ono što mnogi kod nas misle – lagodan život, velike plate, dobri automobili. Do toga ni tamo, kao ni ovde, nije baš lako doći. Za pristojnu platu potreban je dobar posao, ali i po mogućstvu život sa nekim, što bi značilo podelu troškova, jer plate jesu generalno veće u odnosu na naše, ali su im na primer, neuporedivo skuplje stanarine – priča Nikolina.
Salaščanka dodaje kako misli da i u Srbiji može da se zaradi dovoljno za pristojan život.
– Ja radim u jednoj fabrici u Rumi i mogu reći da imam dobru platu, naravno čovek nikada nije u potpunosti zadovoljan i volela bih da je još viša, međutim nije da se sada previše žalim, prosto od toga nemam ništa, nego ću da radim na sebi, da se usavršavam i svojim znanjem i umećem ću stići i do bolje plaćenog posla. U inostranstvu verujem da je lakše zaraditi veću sumu novca nego kod nas, pa je samim tim donekle lakše obezbediti određene stvari, kao što je na primer taj neki automobila, ali i tamo ima više i manje plaćenih poslova i tamo treba znanja, koje je eto možda više na ceni nego kod nas – kaže 22-godišnjakinja.
Ona ističe da je po njenom mišljenju odlazak u inostranstvo ili ostanak u Srbiji odluka koju pojedinac donosi u zavisnosti upravo od svojih ambicija i mogućnosti koje ima u svojoj zemlji.
Ne pomišljaju na odlazak
Dva maturanta Tehničke škole u Staroj Pazovi sa različitih smerova, ali u sličnoj porodičnoj situaciji, imaju vrlo sličan odgovor kada je u pitanju dilema da li ostati u Srbiji ili otići u inostranstvo.
Na početku razgovora Кristijan Stojadinović iz Golubinaca kaže da “dolazi sa gradilišta“ ne tog momenta, pošto je bio na velikom školskom odmoru, ali kada nije u školi onda je na poslu.
– Radim sa tatom, kad god stignem. On je moler, pomažem mu i dosta sam već naučio taj zanat – kaže ovaj momak, koji će tek početkom iduće godine da napuni 17 godina. Na završnoj godini je na smeru za tehničara za grejne i rashladne uređaje, gde školovanje traje tri godine.
– Nameravam da se bavim i tim poslom, ukoliko ga bude, ali molerski zanat se isplati i kod nas i u inostranstvu – kaže Кristijan i iznosi svoj stav: Mislim da nije patriotski otići odavde, iz svoje zemlje, a čini mi se da se toliko i ne isplati. Od molerskog zanata, na primer, i ovde može dobro da se živi. Tamo gde je taj posao više plaćen, veće su i dažbine, skuplji je materijal, skuplji je život, uopšte. I nemaš nikog svog. Znam neke koji su se pokajali što su otišli, ja u tom pravcu i ne razmišljam. Mislim da bi trebalo da ostanemo ovde i radimo na tome da nam bude bolje.
Maturant na smeru za kompjutersko konstruisanje Dragan Lazić iz Nove Pazove već radi u porodičnoj firmi na poslovima za koje se školuje.
– Svi koji se školuju za tehničara za kompjutersko konstruisanje mogu da nađu posao u našoj opštini, sad se otvara i ova nemačka firma, moji drugovi su zainteresovani. Meni se dopada da radim privatno, u našoj firmi. Ne ide nam loše – kaže Dragan i dodaje da će možda u budućnosti se oprobati i u nekim drugim poslovima, ne zna tačno šta će sve raditi u životu.
– Radiću šta stignem – kaže kroz osmeh. Ni on ne pomišlja da ide u inostranstvo.
Imam drugare koji bi išli u inostranstvo, ja ih odgovaram. Tamo treba više da se trudiš i radiš a za iste pare. Isto je, tamo se više zarađuje ali sve je i skuplje, skuplja je hrana, stan… Ne vidim neku razliku u standardu. Može i ovde da se živi normalno – smatra ovaj osamnaestogodišnjak.
