Piše: Nemanja Milošević
“Koji je onda razlog neprimanja vakcine od strane pojedinih lekara? Očigledno, a što se i pokazalo na primerima običnih hronično obolelih ljudi koji su vakcinisani, vakcina ne izaziva skoro nikakve posledice. Da nema i među našim medicinarima antivakcinaša? Veruju li i oni u teorije zavere? Misle li i oni da nas vlada iz senke prska otrovom noću iz aviona?”
Godina prođe, priča o vakcinaciji – nikad. Cepiti se, kako to sad vole da kažu, ili ne? To je pitanje koje muči polovinu svetskog stanovništva. Izuzev onog Slovenca koji se u ime drugih, kako bi zaradio za dozu neke druge vakcine, vakcinisao čak 23 puta.
Proteklih dana je čitavu Srbiju uzdrmalo i obaveštenje dr Dragana Martinovića na ulazu u očnu ambulantu Opšte bolnice u Sremskoj Mitrovici, kojim je zabranio ulazak onima koji nisu vakcinisani ili nemaju negativan PCR ili antigenski test.
Ovacije na jednoj, negodovanje na drugoj strani. Omiljeni i omraženi lekar istovremeno. A, da budemo iskreni, kao što je i sam rekao u jednoj izjavi, samo je javno rekao ono o čemu mnogi ćute.
Širenju korona virusa se, na ovaj ili onaj način, mora stati na put, a svi ćemo se složiti da pandemija traje već predugo. Jedino rešenje, bar za sada, jeste vakcina, a za skoro godinu dana koliko vakcinacija traje, ne znam da je iko od vakcinisanih pretrpeo neke ozbiljnije posledice. Niko, osim nekih neznanih junaka o kojima se raspreda putem društvenih mreža. A, od društvenih mreža nema pouzdanijeg izvora informacija, zar ne?
Antivakseri, ili antivakcinaši, kako ću ih dalje zvati, jer ne volim mnogo te strane izraze, su izgleda najobavešteniji sloj ljudi na ovoj planeti, pa, s obzirom na korpus znanja kojim raspolažu, i sam razmišljam da sledeći put kad me nešto bude mučilo, ne potražim pomoć lekara, nego nekoga od njih.
Šalu na stranu, činjenica je da vakcinacija kod nas još uvek nije obavezna. Zato i ne shvatam nečiji poriv da se meša u tuđa posla. A, dobar broj antivakcinaša (koje ne poistovećujem sa običnim ljudima koji ne žele da se vakcinišu) to svakodnevno čini. Još uvek nisam čuo da je neko ko je vakcinisan držao pridike nevakcinisanima. A, lično sam slušao priče antivakcinaša koji su me kritikovali jer sam odlučio da se vakcinišem, pa, sada i trećom dozom. Još kada čuju da sam nakon vakcine bio zaražen, izgleda da dožive blagi moždani orgazam.
Na sve to, gledam na jedan drugi način. Ako hoćeš da se vakcinišeš, vakciniši se, a, ako nećeš, isto – nemoj! Tvoja stvar. Vakcinacija je stvar ličnog izbora i nije moje da se mešam u to da li će neko da se odluči na ovaj korak ili ne.
Međutim, to što su ljudi frustrirani i što ne žele da prime vakcinu, sa druge strane, ima i svoju podlogu. I, dobrim delom ih, zaista, razumem.
Dobro znamo da je najefikasniji način učenja kod čoveka učenjene osnovu primera. A, kakav primer naš čovek dobija?
Čast dr Martinoviću i njemu sličnima, koji ličnim primerom podstiču ljude da se brinu o svom zdravlju i da je više takvih, epidemiji bi kod nas verovatno još odavno došao kraj. Ali, šta je sa onim, pouzdano znam, dobrim delom lekara koji ne žele da se vakcinišu?
Činjenica je da nije vakcinisan ni zavidan broj lekara koji nas podstiču da se vakcinišemo. Razlozi su brojni, a većina njih se opravdava hroničnim oboljenjima od kojih boluju.
Pa, zar nije rečeno da su vakcine bezopasne i da bez ikakvog straha mogu da ih prime i naši stari i hronični bolesnici. Ako je vakcina potencijalno opasna za lekara sa hroničnim oboljenjem, zar onda nije takva i za moje babe i roditelje, koji zajedno, verovatno, boluju od svih hroničnih bolesti ovog sveta?
Koji je onda razlog neprimanja vakcine od strane pojedinih lekara? Očigledno, a što se i pokazalo na primerima običnih hronično obolelih ljudi koji su vakcinisani, vakcina ne izaziva skoro nikakve posledice. Da nema i među našim medicinarima antivakcinaša? Veruju li i oni u teorije zavere? Misle li i oni da nas vlada iz senke prska otrovom noću iz aviona?
Bilo kako bilo, ne daju nam nikakav primer, dok i dalje insistiraju na popularizaciji vakcinacije.
Zato i ne možemo u potpunosti osuditi odbijanje polovine našeg stanovništva da se imunizuje. Logički gledano, ako su lekari ti koji polažu pravo na tajne svoje profesije, ti koji znaju sve u svojoj oblasti, onda njihovo neprihvatanje vakcine govori u prilog tome da sa njom nešto nije u redu. I sami lekari kažu da uvek znaju šta rade i ne vole da im se neko meša u profesiju, pa, sledeći to, narod samo prati njihove odluke.
I, na kraju, ove moje reči nemaju za cilj da osujete proces vakcinacije. Naprotiv, smatram da su vakcine jedno od najvećih dostignuća savremene medicine i da jedino masovnom imunizacijom možemo da stanemo na put pandemiji. Ali, kako bi se taj proces odvijao kako treba, a lekari sačuvali svoj ugled, oni zaduženi za njegovo sprovođenje bi morali da se postave malo drugačije. Za početak, da se svi vakcinišu i na ličnom primeru pokažu da njihove reči nisu samo prazna priča.
