Piše: Nemanja Milošević
Prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije, a o čijim se rezultatima već raspreda po svakojakim medijima, dve trećine mladih u našoj zemlji živi sa roditeljima, dok 60 odsto njih nema nikakva primanja. Takođe, da se ispod roditeljskih skuta odlazi sve kasnije, svedoče i podaci Eurostata koji govore da mladi u Srbiji od roditelja, u proseku, odlaze tek kada zakorače u četvrtu deceniju života.
Zašto je to tako? Pa, razloga je mnogo. Sociolozi, prenosi naš javni servis, iznose raznolika objašnjenja, sa kojima se, isto kao sociolog, delimično i slažem i ne. Onaj finansijski aspekt problema je, bez diskusije, verovatno najvažniji, a kažu i da je jedan od razloga kasnog odvajanja mladih taj što “Srbija pripada mediteranskom krugu zemalja u kojima se neguju snažne porodične veze”.
Kada ovo izgovaraju, čini se da ti naši sociolozi zaboravljaju jedan veoma bitan aspekt tih, snažnih porodičnih veza na ovim prostorima. Velike, višegeneracijske porodice kod nas zapravo su zaostatak nekadašnjih porodičnih zadruga, koje su nastajale upravo iz ekonomskih razloga, te su porodične veze, istina, bile jake, ali one nikako nisu bile primarno emocionalne. Narodnim jezikom rečeno – što više ljudi u kući, to više prihoda i manje gladi. A, kako su krizna vremena nešto što kod nas teško prolazi, mnogi su i danas primorani da se vode tom logikom.
Uzmimo za primer jednog prosečnog srpskog mladog čoveka, koji u kući živi sa bratom ili sestrom, roditeljima i njihovim roditeljima. Samo zbog njegovog osnovnog i srednjeg obrazovanja, roditelji će, školujući još jedno dete, jedva sastavljati kraj sa krajem, a od svega ne bi bilo ništa da, ukoliko mogu, u pomoć ne priskoče baba i deda. Ako bog da sreće, upisaće fakultet “na budžet”, gde će njegova porodica, uprkos takozvanoj besplatnoj školarini, za udžbenike, smeštaj, hranu i sve ostale studentske potrepštine tokom četiri godine studija izdvojiti toliko novca koliko vredi jedan dvosoban stan u Sremskoj Mitrovici. Taj uloženi kapital će se veoma teško vratiti, jer će, kada završi fakultet i vrati se u rodni grad, a ukoliko ne želi večno da bude na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, posao naći najverovatnije u nekoj od stranih kompanija, i to – kao fizikalac!
Ali, mnogo je lepše verovati u priče da nije baš sve u novcu, da smo kao generacija samo malo razmaženi, a sa roditeljima ostajemo jer smatramo da “to tako treba”, nikako da bismo ih olakšali za još koju crvenu
Sa platom nešto većom od minimalca, kakvu zarađuju i njegovi roditelji, teško da može nešto više od pukog preživljavanja meseca. A, kada dođe “visok datum”, buđelar će verovatno već biti prazan. Zato, ništa bez pomoći porodice.
Sa druge strane, on ne samo da ne može da izdvoji novac za stan koji sada košta čak oko 1.100 evra po kvadratu, nego od plate ne može da obezbedi ni jedan jedini kvadrat. A, ne može lako ni u podstanare, jer, otkako su kvadrati skočili, skočilo i izdavanje, iz i samim stanodavcima nepoznatih razloga. Takođe, ako odeš od kuće, nema deljenja računa za televiziju, telefon, internet, struju, vodu, gas, komunalije… Sve plaćaš sam! Zato, u se i u svoje kljuse. Drž` se kuće i ne mrdaj nigde, dok ne dođu bolja vremena.
I, čini se da je upravo taj gore navedeni spisak računa nešto što čini one snažne porodične odnose sa početka teksta. I to, u porodici u kojoj si, zbog sindroma produženog detinjstva (za mamu si uvek dete, pogotovo ako sa njom živiš) i dalje onaj manje bitan, neodlučujući član.
Kako onda da osnuješ sopstvenu porodicu, kada živiš u onoj koju je osnovao tvoj otac ili deda, a iz nje, zbog finansijskog momenta ne možeš da izađeš?
E, tu se tek vidi taj začarani krug iz kog mladi Srbin nikako ne može da izađe. Tu se vidi i dokaz da nije baš sve u našem “balkanskom mentalitetu” koji nam ne da da se iščupamo iz tradicionalističkog kulturnog miljea. Ali, mnogo je lepše verovati u priče da nije baš sve u novcu, da smo kao generacija samo malo razmaženi, a sa roditeljima ostajemo jer smatramo da “to tako treba”, nikako da bismo ih olakšali za još koju crvenu. A, lepše je jer mislimo da se sve to može rešiti nekakvim kulturološkim prevaspitavanjem, koje nije teško izvesti ukoliko to snažno želimo.
Međutim, šta bi bilo da se to desi i da mi mladi “shvatimo” da bismo trebali da budemo samostalni i ne zavisimo od svojih stvoritelja? Da li bismo onda uspeli da se izvučemo iz pakla manuelnog rada sa fakultetskom diplomom dirigovanog od strane šefa sa diplomom osnovne? Možda tada uspemo da dostignemo i tu famoznu prosečnu srpsku platu, čiji delić bismo mogli da odvojimo za ratu stambenog kredita? Pa, teško…
