Srednjoškolci ili studenti rade sezonske poslove uglavnom na raspustu, u pauzi između dve godine, kako bi sebi obezbedili neki dinar za odlazak na more, šoping ili jednostavno svakodnevni život. Drugi su često primorani da kućni budžet dopune radeći i teže poslove poljoprivredi ili negovanjem starijih ljudi.
Kakva su iskustva ljudi koji ovako zarađuju?
Težak je rad u duvanu
Inđijka Slavka Marković sezonski u duvanu radi 14 godina. Od tog posla ona ne živi, ali joj služi da dopuni kućni budžet. U Golubincima je radila četiri godine, u Ljukovu devet godina, a prošle godine je prešla u Jarkovce i radila je samo jednu sezonu. Slavka kaže da su sve njene dosadašnje gazde našle kompletne ekipe radnika sa strane jer je u inđijskoj opštini teško doći do sezonaca i kompletirati ekipe, a sem toga, ti radnici su i jeftiniji.
– Oni rade sve. I baliraju suvi duvan i naberu i gazde ne moraju da ih razvoze, jer oni imaju svoju grupu od 12 članova. Ovde bi nekako žene i skupili, ali nema muškaraca, treba četvorica, a i malo ko hoće to da radi. Uglavnom, u berbu duvana idu žene preko 60 godina, one koje su ostale bez posla, a još ne mogu u penziju, ali i one koje imaju malu penziju pa hoće da dopune kućni budžet – priča naša sagovornica i dodaje da joj je najteže u ovom poslu to što se ustaje rano, u tri sata ujutro i to svaki dan bez pauze. Jako je naporno, veli, a period berbe traje od tri do tri ipo meseca.
– Bude kiša, blato, rosa, prljav je to posao. Žurimo da naberemo sušaru dok ne ugreje kada su ovako vreli dani. Počnemo po mraku da radimo, jer duvan se ne bere po suncu. Međutim, što se tiče visine dnevnice, ona je kao i pre sedam-osam godina, jedino je dobra stvar što gazde redovno isplaćuju zaradu i to ne čekamo. Ali, s obzirom da sve poskupljuje, mogla bi malo da se podigne cena dnevnice – kategorična je Slavka.
Naglašava da su gazde prema radnicima korektne i neodređuju im vreme rada. Na njima je da što pre naberu sušaru jer od nje se plaća. Po njenim rečima, na ovom području poznaje samo dvojicu duvandžija koji imaju naše radnike, a kod ostalih su svi sa strane, uglavnom Romi iz Bujanovca, Kostolca, Obrenovca, Pančeva i drugih sredina. Iako nisu najzadovoljniji sa ovim radnicima, naši proizvođači duvana su prinuđeni da ih angažuju jer ne mogu ovde da nađu sezonske radnike.
Kako je u inostranstvu?
Već gotovo čitavu deceniju Šiđanka Milica Savić radi povremene i privremene poslove, jer je to jedini način da zaradi za sebe i svoju porodicu.
– Odustala sam od čekanja da ću u Šidu dobiti neki stalan posao, jer od kako sam se pre 20 godina doselila iz Hrvatske radila sam samo poslove “na crno”, uglavnom u trgovini i ugostiteljstvu. Proteklih desetak godina sam sezonac, što znači da većinu godine provedem u Nemačkoj gde se brinem o starijim osobama. Ranije sam išla u nadnicu da berem voće na Fruškoj gori, a jedno vreme sam dolazila i u Mitrovicu, dok je trajala sezona branja metlica. Međutim, sada su me stigle godine pa nisam više za takve poslove, na njivi i po suncu, to mi ne odgovara zbog zdravlja. Zato sam odlučila da iskoristim mogućnost rada u Nemačkoj sa hrvatskim pasošem, pa provodim tamo šest meseci godišnje. Računica je jasna, u Nemačkoj imam stan i hranu, a radim za platu od 1.200 evra, što znači da kući mogu da donesem gotovo sve što zaradim, jer mi poslodavac plaća i kartu do Srbije. Onda imam taj luksuz da ovde mogu da se odmaram i da ne moram da idem u nadnicu, nego sakupljam energiju za povratak u Nemačku – priča Milica Savić iz Šida.
Kaže da su sezonski poslovi u inostranstvu dosta dobro plaćeni, te da ima neke drugarice koje čiste stanove i poslovne prostorije u Nemačkoj. Prema informacijama kojima ona raspolaže, za sat čišćenja kuće Nemci plaćaju 10 evra, što znači da se dnevno može zaraditi i stotinak evra.
– Realno se u jednom danu mogu očistiti dve kuće u trajanju po pet sati, pa kad se to pomnoži sa 30 dana, dođe se do lepe cifre. Ipak, ja sam se opredelila za čuvanje starijih osoba, jer – iako se manje zaradi, ipak imam obezbeđen stan i hranu, plus što idem preko agencije pa mi i to daje neku dodatnu sigurnost. Imam jednu prijateljicu iz Bosne sa kojom se menjam, pa se dogovaramo kad i koliko meseci ćemo da radimo. Posao nije lak, pazimo jednu baku od 94 godine, ali kad čovek nema izbora na sve se brzo privikne – kaže Milica Savić iz Šida i dodaje da je u mladosti, dok je još bila student radila preko zadruge, te da su to bili uglavnom poslovi u kafiću, negde na hrvatskom primorju.
Odustali od slanja sezonaca na njive
Od kako je po Zakonu o radu prijava sezonskih radnika u našoj zemlji postala obavezna, veliki broj poslodavaca ponovo je, kao nekad, počeo da pribegava traženju radne snage preko agencija i omladinskih zadruga.
Iako poslovi i uslovi rada nisu isti kao nekad, kaže Zorica Dosković, direktorka Omladinske zadruge “Mladost 93” u Sremskoj Mitrovici, inače jedne od najstarijih u našoj zemlji, zainteresovanih radnika još uvek ima, a u njihovoj strukturi uglavnom preovladavaju mlađi od 35 godina.
Ponuda se, priča, uglavnom svodi na pomoćne poslove, i to često u zavisnosti od sezone.
– Na primer, pošto imamo i odeljenje zadruge u Pećincima, a šimanovačka industrijska zona je razvijena, dosta dece radi na pakovanju, otpremi i sličnim poslovima. U Mitrovici ima različitih poslova, a sada, tokom leta, najčešće je to ispomoć u kafićima. Pored toga, najčešće su u ponudi poslovi spremanja i čišćenja – kaže Zorica i dodaje da bi ponuda možda bila i još šarenija, da Zadruga po tom pitanju nema svoje kriterijume.
– Sezonske poslove u poljoprivredi smo ugovarali, ali smo odustali. Smatram da vremenski uslovi, a i neki drugi, nisu dobri. Prosto, ne možemo da šaljemo decu da to rade. Mislim da bi to bilo nehumano sa naše strane. Pored poljoprivrednika, javljali su nam se i vlasnici raznih plastenika, ali znam da će nam se bilo koje dete vratiti odatle nezadovoljno. Na ovoj temperaturi, mislim da ne bi bilo ni fer da bilo koga šaljemo u plastenik ili na njivu, gde će u poslu provesti čitav dan – ističe Zorica Dosković.
Mladih radnika je, priča, najviše tokom leta, kada učenici odlaze na raspust, a studenti se vraćaju kućama.
– Deca se učlanjavaju u zadrugu, a posebno se to oseti kada je kraj školske godine. Mladi nam se stavljaju na raspolaganje, ostavljaju svoje kontakte, a mi ih pozivamo kada se ukaže neki posao za njih. Naravno, neki prihvataju poslove, neki ne, a, na primer, ni u ponudi nema poslova kakvi su bili nekad, poput zamena ljudi koji su na godišnjim odmorima ili bolovanjima – kaže Zorica i dodaje:
– Imamo i dosta studenata, a tu je i mnogo svršenih studenata, profesora. Skoro smo imali dečka koji je završio geografiju. Sa druge strane, na primer, iz jedne firme su nam tražili diplomiranog ekonomistu sa znanjem engleskog jezika. Tako da, i poslovnih ponuda i radnika ima raznih – kaže naša sagovornica.
Što se plaćanja tiče, bar oni poslodavci sa kojima je Zadruga imala iskustva, do sada su uvek bili korektni.
– Mogu vam reći da se poslodavci većinom ne drže minimalca, i može se reći da pošteno plaćaju. Bar je naše iskustvo takvo. Iako kao najnižu cenu radnog sata držimo onu propisanu, poslodavci uvek daju više. Naravno, nije to bog zna kolika razlika, ali nije minimalac – kaže Zorica.
Kako Omladinska zadruga “Mladost 93” ovde postoji i radi već 47 godina, za tih skoro pet decenija, mnoge stvari su se promenile.
– Za sve te godine, nestale su firme sa kojima smo uglavnom radili sezonske poslove. Na primer, nekada je tokom sezone stalno bilo posla u starom Mitrosremu. Nekada smo, takođe, ispred vrata zaticali članove koji čekaju posao i slali smo ih na dnevnom nivou. Sada je sve to malo drugačije, ali, i mi smo se nekako prilagodili novim uslovima i uspeli da opstanemo – zaključuje.
Iskustva mladih konobara
Uglavnom, zavisno od vrste posla angažuju se i sezonski radnici. Zna se da su na građevini muškarci a da po kućama kao spremačice ili gerontodomaćice rade žene ali se sve više se među sezoncima gubi starosna granica. Više na građevini, recimo, ne rade samo mlađi ljudi. Kao i u drugim poslovima, koji traže znanje i veštinu, sve se više zapošljava penzionera. Na ceni su i traže se majstori zidari, tesari, keramičari, bravari, stolari, vozači – bez obzira na godine. Čini se da mladi jedino imaju primat u poslovima koji zahtevaju izuzetnu fizičku kondiciju i obučenost, kao što su spasioci na kupalištima i u uslužnim delatnostima, kao konobari, prodavci sladoleda i tome slično.
Petnaestogodišnja Aleksandra Marković iz Stare Pazove ove sezone radi u kafiću na kompleksu staropazovačkih bazena.
– Radim od jula meseca, radno vreme je od 10 do 19 časova, sat se plaća 200 dinara. Nekada delimo smenu, pa radim od 10 do 15 ili od 15 do 19 časova. Mogu da imam slobodne dane. Nekada sam slobodna svaki treći dan a nekada radim nedelju dana pa sam slobodma vezano dva dana. – kaže Aleksandra.
Iako je bila gužva na bazenima, Aleksandra je sve stizala. – Zadovoljna sam poslom, nije bilo nikakvih problema ni sa poslodavcem ni sa posetiocima bazena. – kaže ova mlada devojka.
Budući da se u septembru bazen zatvara i počinje škola, Aleksandra prestaje da radi i nastavlja svoje školovanje u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Staroj Pazovi.
– Mislim da će mi ovo radno iskustvo značiti i kada se budem bavila nekim drugim poslom. U svakom poslu treba biti odgovoran, ozbiljan i snalažljiv – dobro primećuje mlada Aleksandra.
Sezonski poslovi kod većine ljudi na prvo pominjanje stvaraju utisak da se radi o nečem teškom i napornom. Možda i jeste tako, ipak, za neke je prilika da zarade preko leta. U velikoj većini slučajeva, ovom pribegavaju studenti ili srednjoškolci u pauzi između dve godine, kako bi sebi obezbedili neki dinar za odlazak na more, šoping ili jednostavno svakodnevni život. Zbog sticanja radnih navika, većina roditelja odobrava ovakvo angažovanje.
– Bavim se sezonskim poslom već dve godine, odnosno konobarisanjem. Za taj period imao sam mnogo iskustava, kako dobrih tako i loših. Dosta sam naučio oko ovog posla i ne predstavlja mi nikakav problem da ga radim, naprotiv, uživam u njemu. Naravno ima i loših dana i sve je to normalno, ali sam pre svega neko ko voli ovaj posao, samim tim mi je lakše – počinje priču Sergej Đorđević iz Sremske Mitrovice.
Kako kaže, radi isključivo preko leta, pošto je do ove godine pohađao srednju školu i jedino je tada bio slobodan za rad. Na poslu je dnevno osam sati, za Sergeja je to sasvim normalno i funkcionalno vreme da bi čovek pružio maksimum koji poslodavci očekuju od zaposlenog
– Ove sezone sam zadovoljan uslovima, iako je period koji radim kratak, sve je na mestu, fenomenalno, jednostavno nemate osećaj kao da radite, prijateljska je atmosfera, sasvim korektno je plaćeno. Međutim, na prošlom poslu sam mnogo duže radio i bila je manja dnevnica, uslovi baš i nisu bili kako treba, ali izgurao sam i to.
Od sezonskih poslova, bavio se isključivo konobarisanjem. Još uvek nije probao uporedo da ide u školu i radi, smatra da ne bi mogao da pruži maksimum na oba mesta. Uskoro ga očekuje odlazak u Novi Sad, gde će studirati Fitomedicinu na Poljoprivrednom fakuletu.
– Sezonske poslove preko leta bih preporučio svim mlađim od mene, tako se stvaraju pre svega radne navike. Sklapaju se mnoga prijateljstva i može dosta da se nauči, zavisi od toga kojim poslom će se baviti – poručio je Sergej.
