Zeljko Tomasevic

Iz Male Bosne među zvezde

Kada je reč o umetnosti u Sremskoj Mitrovici, reklo bi se – mala bara, puno krokodila! Grad je do sada iznedrio mnoga ozbiljna imena u svetu umetnosti, bez obzira koja njena oblast bila u pitanju, a, mnogima od njih, Mitrovica je zaista bila mala, pa su sreću morali da potraže malo dalje. Posebno ako su u pitanju apsolutno svestrani umetnici, kakav je i glumac, reditelj, scenarista, muzičar, kompozitor, pesnik… (lista je stvarno predugačka), Željko Tomašević.

Stasao u Maloj Bosni, na mitrovačkoj periferiji koja odgaja ljude sa dušom, prvi kontakt sa muzikom ostvario je još kao dete.

– Moj pokojni otac je svirao i pevao, i kao dete sam se uz njega upoznao sa prvim ritmovima i taktovima. Sve to mi je bilo interesantno i moj duh je imao potrebu da saznaje i uči. To inicijalno druženje sa ocem, prerasta u želju da se sve to upotpuni kroz školu, pa kroz celo osnovno i srednje obrazovanje imam mentore. Zato je jako važno da ovog trenutka spomenem nastavnicu Ivanku Garunović, kojoj sam zahvalan za umetničko biće koje u meni gravitira, ali i drugim ljudima koji su mi pružali podršku. Spomenuo bih Dragana Jovičića, koji je odigrao jako važnu ulogu u mom životu kao reditelj mitrovačkog Pozorišta, profesora Momira Vasiljevića, a, najveća inspiracija za čitavo moje stvaralaštvo uvek je bila moja prva ljubav, mili cvet Adrijana, devojka plave kose, koja je volela vukove i kojoj sam posvetio pesmu Tajna, koju još uvek nisam potpisao – počinje svoju priču za Sremske novine Željko Tomašević.

Sa Draganom Jovičićem (3)

Sa Draganom Jovičićem

Još kao osnovac, počeo je da peva u grupi Distorsion, davnih osamdesetih godina, u vreme kada su našom lokalnom scenom harali Blek svan rajdersi, Blu skaj, Pergament i slični bendovi. Nastupali su, kaže, u Mesnoj zajednici „25. maj“, a, kako to obično biva sa odrastanjem, članovi benda su se vremenom razišli, svako na svoju stranu.

Posle izvesnog vremena provedenog u mitrovačkom Pozorištu „Dobrica Milutinović“, gde je prilično dobro savladao sve segmente vezane za ovu vrstu umetnosti, rešio je da napusti grad.

– Toliko volim svoje Sremce. Volim vazduh koji se ovde diše i želeo sam da cela svetska kultura dođe u moj grad. Ipak, Sremska Mitrovica je mala, a velika količina umetnika prosto ne ostavlja dovoljno prostora za sve, pa smo neki morali i da odemo kako bismo ostvarili svoje ambicije. To ne znači da ovde nismo imali podršku, imali smo je, ali u određenom trenutku nema se, možda, sredstava i prosto moramo da živimo – kaže Željko.

U Beogradu, tokom devedesetih godina, osniva pozorišnu školu „Vlada Jovanović“, nazvanu po uredniku mitrovačkog lista GP „Proleter“ i jednom od osnivača nekadašnjeg Radija „Srem“, koji mu je poslužio kao uzor i podrška kroz život.

– Tada su kod mene dolazila deca iz domova bez roditeljskog staranja. Zainteresovao sam se za njih, jer sam video da imaju talenat i izuzetno strpljenje za učenje. Prosto, imao sam potrebu da radim sa njima, i kao mentor sam proveo 11 godina sa njima u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine. Tada počinje i humanitarni rad, koji se svodio na to da toj deci pružimo smer kretanja i podržimo ih u željama koje su izražavali. Družeći se sa pesmom i muzikom, identifikovali su se sa tim. Išlo je do te mere da smo dva člana iz Pozorišne grupe „Zmaj Jova Jovanović“ uspeli da upišemo u prestižnu Akademiju u Ćupriji, čuvenoj u SFRJ. Ono što je kuriozitet za tu školu, Sanja Ilić, Goran Bregović i druga velika imena upravo iz nje biraju članove svojih umetničkih grupa – kaže Željko, koji je tada i zvanično priznat od strane Muzičke akademije u Beogradu.

Rečnik za Kustu

Rečnik za Kustu

Paralelno sa umetničkim radom, zaposlio se i kao novinar u Voždovačkim novinama, baveći se pretežno životima običnih, malih ljudi.

– Ubrzo sam osetio potrebu za radiom. Ušao sam na mala vrata, radivši marketing, u Radio Vožd, i tog trenutka, Vesna Parizanović Aleksić, sadašnja urednica na Radiju 202 se založila za to da odmah uđem u program – kaže Željko.

Odmah je počeo da radi kao voditelj i spiker, a većinom je bio vezan za informativne emisije, kao i bliski kontakt sa narodom u emisijama otvorenog tipa.

U međuvremenu, postao je stručni saradnik Indeks radija, a njegova glavna preokupacija bila je kultura. Između ostalog, učestvovao je i u Klincijadi 202, a jedno vreme, proveo je u EPP-u Radio televizije Srbije.

Trbuhom za kruhom, hraneći svoje troje dece, vremenom, prešao je u Obrenovac, gde je njegova škola „Vlada Jovanović“ nastavila sa radom, a on se zaposlio u drugu radio stanicu i postao urednik programa na Radiju „Rom“.

– Tu je na red došla i estrada, koja je polako dolazila zbog intervjua, pa snimanje matrica, špica i tako dalje. To vas uvuče u sebe, pa plivate u tome, ili ne. Kada radite na radiju, kod vas dolaze svi ti divni ljudi iz sveta pozorišta, filma i muzike. Tu nastaju poznanstva i tako kreće cela ta priča. Tako je došlo do saradnje sa Milanom Babićem, Željkom Samardžićem, koji je po dolasku u Srbiju prvi put gostovao u mojoj emisiji, zatim, Ivan Gavrilović, Mile Ignjatović, Milić Vukašinović, kontakt sa Džejem, grupom Nervozni poštar, koja je izrazila želju da pevam na jednom od njihovih albuma – kaže Željko.

Obzirom da gitaru svira kao da je sastavni deo njegovog tela, i da ima raspon glasa od čitavih osam oktava, uz znanje imitacije nasleđeno još u mitrovačkom Pozorištu, postao je interesantan ljudima iz različitih svera umetnosti. Sa mnogima, poput Amadeus benda i Miligrama, je nastupao, u Kusturičinom Andrić gradu je redovan gost, a, pošto se nijednog posla u životu nije stideo, mnoge je i vozio po turnejama svojim kombijem. Sa tim ljudima, kaže, stekao je brojna prijateljstva.

Karmen u Mitrovici

Karmen u Mitrovici

Pored muzike i pozorišta, pisana reč je bila nešto bez čega, kaže, više nije mogao.

– U jednom trenutku, moja poteba je bila pisana reč. Njom sam se grejao, hladio, odmarao. Moj prvi naslov bio je „Ne htedoh, a izdah se“. Nisam mogao da se odlučim da li da pišem prozu ili poeziju, pa sam, na kraju, u ovoj knjizi objavio i jedno i drugo – priča Željko Tomašević.

Do sada je napisao mnogo toga. Učestvovao je u izradi Školskog rečnika stranih reči Ljube Mićunovića, istovremeno se i dalje baveći poezijom. Njegove pesme ne mogu se izbrojati, neke je prodavao najpoznatijim imenima naše estrade, a pisao je i postavljao i pozorišne drame, pa je, tako, jedna od Željkovih najznačajnijih premijera bila 2004. godine u mitrovačkom Pozorištu „Dobrica Milutinović“.
– Reč je o predstavi „Smetlište“, i to je najmilija premijera u mom životu. Ekipa je brojala oko 75 aktivnih članova, koji su vežbali u mojoj školi, učestvovali u pripremi, realizaciji, a izuzetno je zadovoljstvo bilo nastupiti u sopstvenom gradu – seća se Željko, koji je tokom svoje pozorišne karijere širom Srbije nastupao rame uz rame sa najpoznatijim imenima naše scene, poput Miše Janketića, Tanje Bošković, Bogdana Diklića, Bate Stojkovića…

Svojevremeno, ostvario je i izuzetnu saradnju sa Goranom Bregovićem, čija predstava je njegovom zaslugom premijerno odigrana u Sremskoj Mitrovici.

– Pošto sam uređivao program na „Rom“ radiju, vlasnik i njegov brat su bili u Nacionalnom savetu Roma, pa sam u početku dekade Roma aktivno sarađivao sa njima. Imao sam kontakte sa Romima u našem narodu, ali i u inostranstvu. Beležio sam sve te priče i donosio ih u nacionalni savet. U jednom trenutku, dao sam predlog da bi Sremska Mitrovica bila jako dobra za Bregovićevu predstavu „Karmen“, zbog uslova koje pruža, pa je Savet prihvatio taj moj predlog. Na taj način, došlo je do saradnje sa Bregovićem, a u Mitrovici je održana premijera ove predstave, pre nego što je usledila turneja – kaže Željko Tomašević.

Za kraj razgovora, kaže da čovek od umetnosti ipak može da živi, ali, samo pod jednim uslovom. Najvažnije je da umetnik u potpunosti bude posvećen umetnosti, da se ne pretvara i ne šnira. Ljubav prema svom pozivu je presudna i iskrenost sigurno donosi uspeh, zaključuje Željko, i polako priprema stvari, jer, već nakon ovog razgovora, čeka ga nastup negde, u Zapadnoj Evropi.
N. Milošević

Kategorije Reportaža Sremska Mitrovica