– Pčelu treba upoznati i razumeti, to su savršeni insekti. Pčele napadaju samo kada su ugrožene, ne treba ih se plašiti, treba koristiti sve ono što nam pružaju, poručuje Jovan Ančić
Piše: D.Tufegdžić
Med ja namirnica koja se ne kvari, nema rok trajanja, zdrav je i preporučljiv za svakodnevnu upotrebu, dobar je kao zaslađivač, sjajan dodatak u kolačima, obnavlja tkiva, stimuliše rad srca, ublažava i uklanja bol, deluje umirujuće na nervni sistem, poboljšava otpornost organizma, dobar je za mlade, stare, trudnice, doilje. Njegova pozitivna svojstva teško je nabrojati, ali ono što je sasvim sigurno jeste da iza svake tegle stoji mukotrpan rad pčela i pčelara koji često u šali znaju reći da je za njih med gorak.
Tridesetdevetogodišnji Noćajac Jovan Ančić pčelarstvom se bavi od 2005. godine, on je, kako kaže, nastavio familijarnu tradiciju koja je bila prekinuta dve generacije.
– Niko u porodici, bar koliko seže moje sećanje, nije se bavio pčelarstvom, ali jesu moji stari koje ja nisam zapamtio i za koje znam samo iz priča mog dede. U to vreme, objašnjavao mi je on, većina naših ljudi držala je košnice u takozvanim trmkama ispletenim od grančica ili loze oblepljenim blatom, pčele su se nakon završetka paše, krajem letnjeg perod stavljale na vatru palile, a onda se oduzimao med koji je bio u saću u tim trpkama. Tada se med čuvao u zemljanim loncima ili ćupovima i trošio se samo za vreme posta i u zimskom periodu“, priseća se Jovan priča svoga dede i dodaje da mu je ipak pčelarstvo bilo u genima.
U dvorište je pčele doneo 2005. godine, za njegovu porodicu to je predstavljalo šok i naišao je na neodobravanje, ali od svoje zamisli Jovan uprkos tome nije hteo da odustane.
– Bilo je kao da sam doneo krokodile, a ne pčele. Svi su pokušavali da me od ideje da se bavim pčelama odvrate, ali nisu uspeli. Što su oni više bili protiv toga, moja želja da uđem u svet pčelarstva je bila jača i veća. Jedino me je deda Ranko podržao i dao mi nešto novca šaleći se da je to da za zaštitne šešire. Prve tri košince kupio sam u Erdeviku prazne i bez pčela. Bile su stare i trebalo ih je prevashodno lepo srediti, a zatim i napuniti. U to vreme nisam znao ni koji tip košnice sam kupio, ni kako izgleda koja košnica, to sam naučio tek naknadno. U svakom sučaju te tri bile su takozvane đerzonke koje su mahom Slovaci koristili, a u Srbiji retko ko, jer je malo je teže raditi sa njima, ali ne i nemoguće. Uz pomoć mog, da se tako izrazim mentora od kog sam o pčelarstvu naučio jako puno, takođe Noćajca Radoslava Parmakovića, na njima sam izvršio neke prepravke i napravio takozvane ažejke košnice, objašnjava Jovan.
Pored saveta, od Radoslava je dobio i svoja prva tri roja. Sa velikim ushićenjem Jovan je te rojeve uselio i tako se upustio i zvanično u pčelarstvo. Iste godine nabavio je još dve košnice, ali osim toga više u kupovinu rojeva nije ulagao, jer za pčelara početnika pet društava je sasvim dovoljno..
– Danas imam oko 90 košnica, naravno nisam ih odjednom toliko nabavio, bilo je godina kada se njihov broj povećavao, pa godina stagnacije i padova, dešavalo se da sam razmišljao da odustanem od pčelarenja, ali eto nisam. Prvih nekoliko godina bilo je najteže, kada ti je sve od pribora potrebno, jer nemaš ništa, a ne znaš ni gde ima da se kupi. Moja volja je bila jaka, ali istovremeno je postojao u meni i neki strah, jer šta ako postanem alergičan na ubod pčele, pa sam zbog toga bio oprezan. Da ulažem puno nisam hteo, jer šta će mi sav taj alat ako se prestanem baviti tim poslom. U početku pčelario sam bez šešira, bez alata, bilo je uboda, bilo je svega, ali tih pet društava je prve zime, uz moju pomoć, skupilo meda da preživi do proleća, a ono mi je donelo prve radosti i oko 100 kilograma meda, priseća se Jovan.
Za njega to je bila odskočna daska da ide napred, jer i sam sada, godinama nakon toga, priznaje da bi odustao od pčelarstva da je bilo drugačije.
Dok je imao mali broj košnica, do 10 nije ih selio, jer seoba je posao koji na prvom mestu iziskuje velike troškove i veliki rad, međutim kako je broj košnica porastao selidba je bila neminovna. Pčele je prvo selio na Cer na bagremovu pašu, a kasnije i na Frušku goru i po Banatu.
– Seoba je težak i mukotrpan posao koji se radi isključivo tokom noći, pod reflektorima kako se pčele ne bi uznemiravale. Košnice treba dobro fiksirati i paziti, jer transport ako se dobro ne obavi, sa velikom opreznošću i ozbiljnošču, može skupo da košta. Teren često zna biti nepristupačan, vremenski uslovi loši i to su neki od razloga zašto mi pčelari znamo reći da nam je med ponekad gorak, ali sve je to deo posla bez kojeg se ne može, objašnjava Noćajac, inače višegodišnji član Udruženja pčelara „Mačva“ iz Bogatića.
Pčele su, dodaje on, izuzetno korisni insekti od kojih čitavo čovečanstvo ima koristi navodeći da su oprašivači biljaka za koje mnogi naučnici tvrde da ukoliko bi ih nestalo sa lica zemlje sa njima bi nestalo i živog sveta.
– Pčelu treba upoznati i razumeti, to su savršeni insekti, svaka od njih ima svoje zaduženje, pa tako postoje pčele takozvane negovateljice, zatim stražarice, radilice i slično. Kako stare, tako im se menjaju i uloge. Unutrašnjost pčelinjaka je savršeno čista, a uljezima nije dozvoljen pristup. Sve u svemu, vrlo su zanimljive, priča Jovan.
On dodaje da mu je baš zbog svih tih stvari koje pčelu čine jednim pre svega korisnim insektom žao što su ljudi i dalje u strahu od njih.
– Pčele napadaju samo kada su ugrožene, ne treba ih se plašiti, treba koristiti sve ono što nam pružaju, poručuje Jovan.
On je nedavno počeo da pored livadskog, bagremovog, cvetnog i lipovog meda proizvodi i propolis, za koji kaže da je takođe izuzetno zdrav, dobar za imunitet i u borbi protiv prehlada.
– Nažalost kod nas ljudi nemaj tu naviku da svakodnevno koriste med, što mislim da je prava šteta zbog svih njegovih dobrih osobina. Osim toga često ne shvataju razliku između pravog, prirodnog meda i da se tako izrazim, lažnog. Pravi med se krstališe i nema rok upotrebe, to je ono što bi svi trebali znati, napominje Jovan.
Za kraj on dodaje da najveći deo svog meda, kao i mnogi drugi pčelari, prodaje na veliko za tržište zapadnih zemalja, dok se na rafovima domaćih radnji nalazi u najvećoj meri kineski med sumnjivog porekla i kvaliteta.
Projekat “Ka evropskom agraru“ sufinansira se iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
