U Liverpulu živi oko pola miliona stanovnika, a sa prigradskim naseljima ima preko dva miliona. Treći je po veličini grad u Engleskoj i velika luka
Zabeležila: Slađana Milenković
Boraveći na jednom univerzitetu u Engleskoj, u Mančesteru iskoristila sam taj boravak, ne samo za razmenu iskustava sa kolegama profesorima i predavanja studentima, nego da malo obiđem i druge gradove. Sreća me poslužila, pa sam sa još dvojicom kolega iz Srbije otišla i do Liverpula. Lako smo stigli jer iz Mančestera idu vozovi nekoliko puta dnevno, a to nisu ovi naši vozovi, nego brzi, lepi, novi, čisti i svetli, engleski vozovi. Izašli smo na stanici Lajm strit gde je najveća stanica u Liverpulu i spustili se strmim ulicama velike pešačke zone sve do obale. U Liverpulu živi oko pola miliona stanovnika, a sa prigradskim naseljima ima preko dva miliona. Treći je po veličini grad u Engleskoj i velika luka.
Vetar duva, mi igramo…
Prošetali smo se do obale, do Liverpul voterfronta i obišli deo koji je pod zaštitom UNESKO-a. Videviši Albert dok, iznenadili smo se kako hladan i jak vetar može da duva u Engleskoj, ali smo se zagrejali malo odigravši rok pored jednog spomenika nekom rok pevaču, nama nepoznatom. Vetar duva, mi igramo, a ljudi prolaze umotani u engleske mantile. Engleska je zemlja kiše, lošeg vremena, ali zato zelene trave, ljubaznih i uzdržanih ljudi, pop muzike i fudbala. Na obali, na ušću reke Mersi u Irsko more gde su metalne šipke i ograda, mnoštvo katanaca zaključanih i ispisanih imenima i srcima. Idući dalje naišli smo na Tejt modern galeriju u Liverpulu, koja nosi isti naziv kao i poznata galerija u Londonu i verovatno su sad jedna firma. Tu ima još muzeja kao što je Muzej pomorstva, inetersantnih za decu.
Malo dalje, s druge strane Albert doka, je Muzej Bitlsa nazvan Bitls stori, priča o njima. Svirali smo zamišljene gitare ispred ulaza i slikali se. Kolege su glasno imitirali zvuk gitare i pravili se da sviraju, a vetar je glasnije zavijao od njih, smejali su se, a i ja s njima. Mislili smo, šta nas briga, niko nas ne zna, a ne razumeju ni šta pričamo, ni čemu se smejemo. Izađe jedan mlađi čovek u farmericama i jaknici iz muzeja, prođe pored nas i onda se okreće i gleda čas u jedno, čas u drugo. Mi prestali da se smejemo i gledamo i mi njega, kad on progovori na srpskom: Da li je moguće da čujem naš jezik? Odakle ste? Mi se osmehnemo i odgovorimo da smo iz Srbije, a na to će on da je iz Hrvatske. Malo smo ljubazo popričali, slikao nas je, kaže tu živi i radi već neko vreme. Uputio nas je kako da stignemo do Fudbalskog kluba „Liverpul“ i šta još da vidimo. Kad je otišao, zapitasmo se da li ima kutka na kugli zemljaskoj gde nećemo sresti nekoga ko govori naš jezik. I ovde nađosmo zemljaka, a odavde i starosedeoci idu dalje, još u 19. veku Liverpul je bio glavna luka za odlazak Iraca i Engleza u Sverenu Ameriku. I danas ima velike prekookeanske brodove u luci i kompanije koje voze preko Atlantika, mahom rudu i robu.
… do poslednjeg voza
Do kraja dana smo se vozili u panoramskom točku, videli ulicu Peni lejn, kuću Džona Lenona samo iz daleka i Strouberi filds. Obišli i stadion i suvenirnicu Fudbalskog kula „Liverpul“, Viljem Borou Strit. Dok su kolege išle u šoping, u centru Liverpula, pila sam kafu u Starbaksu na pešačkoj zoni i gledala kišne kapi kako se slivaju niz izloge. Ljudi je bilo sve manje, kiša je padala sve više, a za moj sto je seo jedan tipičan Englez, crne kose i plavih očiju, vidi se, keltskog porekla. Malo smo popričali, pohlavio je moj engleski i čudio se šta ću ja tu sama, tako daleko od doma. Međutim, kolege su se stvorile kao da su motrile na mene iz daleka. Pozdravili smo se sa Keltom i pošli smo pod kišobranima prema stanici na poslednji voz, u pola 9. Bila je kiša, uobičajeno vreme za Englesku.
Govori srpski
Kuda god smo išli, čak i u dalekom Liverpulu, naišli smo na nekog, ako ne iz Srbije, a ono iz bivše Juge. Govori srpski da te ceo svet razume, izgleda istinito.
