U švedskoj školi nema razgaćenog oca koji na hodniku, pred zbornicom, iskaljuje bes nad nastavnikom. U Srbiji, kad nema očeva, to rade i majke. Razgaćane
Piše: S. Lapčević
Šved poštuje zakon. On će stati na znaku “stop”, bez obzira da li nekoga na putu na koji nailazi ima ili ne. I to možda ne zbog Kantovog “moralnog zakona u meni”, već zbog nemilosrdne države koja će ga naterati da iskašlje sopstvenu bahatost. Šved ne parkira gde stigne. Švedska majka ne gura kolica kolovozom, jer su trotoar zakrčili oni kojima tu nije mesto. U Srbiji, sve se “završi za koju crvenu”. Staje se gde je sila, a ne red. Obilaze slabi. Jači su tu da obeleže teren. Dok čuvari reda, kao vodiči na safariju promatraju sa strane. U kavezu. Na sigurnom.
U Švedskoj se teško radi na crno. U Srbiji na belo. Osim ako se ne radi u podzemlju. Švedski je porez progresivan. U Srbiji u najmanju ruku čudan. Švedska svojim građanima vraća kroz socijana davanja, kvalitetno školstvo i zdravstvo, nabavku školskog pribora za one nivoe školovanja koji su obavezni. U Srbiji… nema ni zahvalnice, a opremanje đaka ide “na crtu” i “poček”. Na rate. Uz dug.
Škole
Mali Šved uči u školi. U njoj radi zadatke, ne nosi ih kući. I obavezan je da sluša i poštuje učitelja i nastavnika. Srpski školarci uništavaju inventar. Ne poštuju ni same sebe. I ne može im niko ništa. U Švedskoj, nije lako postati pedagog. U Srbiji, biti pedagog, stvar je dobrih leđa i sve više podsmeha. U švedskoj školi nema razgaćenog oca koji na hodniku, pred zbornicom, iskaljuje bes nad nastavnikom. U Srbiji, kad nema očeva, to rade i majke. Razgaćane.
U Švedskoj, loši osnovci, da bi upisali srednju školu, moraju da se doškoluju i steknu dozvolu za dalje školovanje. U Srbiji, tužno je reći, postoje gotovo specijalizovane škole koje upisuju loši đaci. Za koje se zna da sutra sa takvom obrazovanjem neće naći nikakav posao.
U Švedskoj, participacija u zdravstvu se plaća. Desetak evra, stotinu kruna. Kod specijaliste 300 kruna. Godišnje do 1.500 kruna. Posle toga plaćanje prestaje. Jer vi ste čovek koji očito zavisi od lekara. Isto je i sa lekovima. Lek koji učestalije plaćate, košta vas svaki naredni put sve manje… i to do 1.700 kruna. Godišnje. U Srbiji, plaćate participaciju. Kompleksne operacije često se izvode privatno. Iz straha, ne bahatosti. Na kredit. I čeka se. U redu za Godoa.
Privatna inicijativa
Švedska poštuje lični napor i pomaže pojedincu da započne svoj biznis jer zna da državi navjiše vredi onaj koji ostvaruje svoju ideju. I to ne golim novcem već jasnim pravilima koja se poštuju. Tamo se počinje skromno i napreduje zdravo. U Srbiji, ako se i počne, da bi se napredovalo, brzo se postaje bahat.
Švedska je socijalistička država. Socijal-demokratija u kojoj dominira privatni kapital. Kontrolisan od strane države koja se smatra apsolutnim autoritetom. Srbija je liberalna država. Neoliberalna, rekli bi mnogi. U njoj dominira javni sektor. Državni posao, najbolji je posao. U privataluk ide ko mora. Država umesto autoriteta koji je neprikosnoven, shvata se kao utočište. Pravi autoritet leži u džepovima ulagača.
U Švedskoj, kada napravite kuću koja vredi mnogo više od onoga što shodno svojim primanjima možete da zaradite i sačuvate, ako kupite takva kola, čamac, jahtu… budite sigurni da će vas poreska uprava pitati odakle vam. U Srbiji, dobićete hvalu, a neshvatljivost komšiluka i prijatelja lako će postati “zavist zbog uspeha”. I da, teško da će vas iko išta pitati. Neće ni za porez. Ne nužno. U Švedskoj mu nećete izmaći.
Švedska podstiče štednju. Alkohol je luksuz i porodični život ne trpi noćne izlaske. Ako ne dižete dečiji dodatak, do vremena kada vam dete poraste, možete da skupite za stan. Makar za učešće, ako ne više. Srbija ne štedi. Barem ne za stan. Učešće se plaća zajmom, stan kreditom. Od dečijeg dodatka ne kupuju se ni knjige. Pivo i rakija mogu. To nije luksuz. Više terapija.
U Švedskoj, plan je sve. U Srbiji, teško da je ikada bio. Planira ko može, luta ko mora.
O socijali
Švedska je država socijalnog blagostanja. U visokim izdacima za ugrožene možda i preteruje. Može joj se. Važan je osećaj darežljivosti i solidarnosti. U Srbiji, daje se minimalno. Mora se. Važno je da se preživi. Do radne obaveze i prekora društva. U liberalizmu, samo uspešni idu napred. Oni na dnu lestvice, sami snose teret sopstvenog neznanja, nemoći, zaostalosti…
Švedska je monarhija. Kruna je svetinja koja ne smeta socijalizmu, baš kao što ni socijalizam ne smeta kruni. Kralj otvara vrata belog sveta za svoje privrednike, pomaže u sklapanju poslova, predstalja državu i sabira Švede. U politici, striktno je ograničenih ovlašćenja čije ustave poštuje. Srbija je republika. Kruna je odavno zaboravljena iako još uvek postoji. U ćošku. Srpski predsednik ograničenih je ovlašćenja. Dok ustave ne olabavi potpuna vlast. Pobedama i porazima “svojih” partija na izborima, Švedi ne pridodaju prevelik značaj. “Bilo prošlo”. Kod Srba je “bilo”, ali nikad “prošlo”.
Švedi obično žive u tuđim kućama i stanovima. Pod kiriju. Čitav život. Srbi teže da što pre steknu svoje. Bez čega ostaju ciklično. U rasponu od trideset do pedeset godina.
(U Švedsku je Petar Bihel otišao polovinom šezdesetih godina prošlog veka. Radio je kao električar, imao sopstveni posao… stekao penziju. Sada živi na relaciji Sremska Mitrovica – Boras i rad je sagovornik svakome ko želi da uporedi njegovo sa svojim iskustvom.)
