Saša je završio za elekto-instalatera, ali ga taj posao nikada nije privlačio.Tražio se i uvideo ubrzo da stalni mladalački noćni izlasaci i besposličarenje ne vode nikuda i krenuo je na zanat. Deset godina je radio kod majstora Dušana Beronje u Rumi i kada je osetio da poseduje dovoljno znanja, vratio se u svoje selo i otvorio limarsku radionicu
Piše: M. Ninković („Sremske novine“, dodatak „Leget“)
Svakodnevno je na relaciji Ruma – Šašinci. Roditelji u Rumi u stanu, a limarska radionica kod ujne, smeštena u dvorištu u Šašincima. I tako godinama, razapet između grada i sela, živi i radi Aleksandar Saša Dokmanović (40). Jedini je limar u selu, a svoju radionicu u kojoj sa njim rade još tri mladića iz Šašinaca, Saša je otvorio pre 10 godina.
– Ma, samo da naš seljak ima kao što nema, i moj posao bi bio profitabilniji, govori uz kiseo osmeh. Ujak je preminuo i 10 jutara zemlje smo dali u arendu, a preostalih 7 jutara obrađujemo ujna i ja. Zasejali smo kukuruz, pšenicu i detelinu. Uglavnom je sve to za potrebe krava i za konje. Nekada je krava bilo mnogo više, jer ujna od 2000. godine radi sa „Imlekom“. Sada ih imamo samo tri.
Saša je završio za elekto-instalatera, ali ga taj posao nikada nije privlačio.Tražio se i uvideo ubrzo da stalni mladalački noćni izlasaci i besposličarenje ne vode nikuda i krenuo je na zanat. Deset godina je radio kod majstora Dušana Beronje u Rumi i kada je osetio da poseduje dovoljno znanja, vratio se u svoje selo i otvorio limarsku radionicu.
– Voleo sam i igrao fudbal za mnoge klubove po Sremu i baš ti ljudi iz sveta fudbala su mi mnogo pomogli na početku mog samostalnog limarskog rada, jer sam sve prve poslove radio za njih. Dobre preporuke koje su širili, bile su mi i najbolja reklama. Danas radim za mušterije iz mog i mnogih oklonih sela, kao i u Rumi, Sremskoj Mitrovici. Radim i dosta javnih poslova kao podizvođač za dve firme iz Beograda i Lajkovca. U selima je sve manje novca i uglavnom ljudi umesto da podižu nove objekte, krpe, prepravljaju. Teško je doći do dinara, posebno seljaku. Najčešće me zovu za zamenu oluka, adaptaciju krovova, a bude tu i poziva da se napravi limenu krov za šupu, da se na novom svinjcu uradi ventilacija.
Saša je sada jedini majstor limar u selu. Odavno je registrovao svoju firmu, ali kaže da je nemoguće da se odbrani od onih koji rade na „crno“ i navodi primer Rume u kojoj radi 20 limara od kojih samo četvorica imaju legalno prijavljene radnje. Ipak, ne odustaje.
– U današnje vreme svako pokuša najpre sam da odradi posao, da ne mora da plaća majstora. Pa opet, u većini slučajeva me ljudi zovu da ja uradim. Svi me u selu znaju i imam puno prijatelja, pa često bude da se posao uradi na drugarskoj bazi. Svaki čovek treba da pomogne da bi ukoliko mu zatreba i on sam od nekoga dobio pomoć. Nije sve ni u novcu, treba ljudima učiniti.
Pored brojnih prijatelja, selo mu pruža potrebni, osobeni mir u odnosu na grad. Govori da su mu u selu koreni, vreme odrastanja, školski i momački dani.
Postoji još jedan veliki razlog njegove vezanosti za Šašince, a to su – konji. U štali su dva lipicanera, vranca i Saša kaže da ima utisak da se sa ljubavlju prema konjima, prosto rodio.
– Držao ih je još moj deda. Pre 4 godine sam kupio kobilu, a zatim posle 2 godine i pastuva. Prvo sam ih kaparisao, pa tek onda pitao ujaka da ih dovedem. Srećom, ujak je prepoznao tu moju strast i dozvolio mi da konje držim (smeh). Dobri su i čestiti konji, uživam u njima i ne propuštam fijakerijade. U Rumi kada iziđem iz stana, ne znam gde da pođem. Ovde jedva čekam da upregnem konje, pa pravac u atar. Ostanem do u sumrak i uživam u opuštanju. Posmatram te lepe konje, prirodu koja me okružuje. Uspevam da pronađem spokoj, smiraj, da izbistrim misli i odmorim glavu od ljudi, obaveza, posla…
Na rastanku poručuje da je zadovoljan, ali da teži da svake godine napreduje bar za jedan korak.
– Kada bude bolje ovom našem napaćenom seljaku, svima nama će biti bolje. Ovde u srcu Srema, poljoprivredniku mora da krene i ja u to verujem i tome se nadam.
