• četvrtak, 18. avgust 2022.
Povod je knjiga Miodraga Milovanovića: Sudbine koje spajaju obale
Reportaža
0 Komentara

Povod je knjiga Miodraga Milovanovića: Sudbine koje spajaju obale

5. januar 2017. godine

Svi smo mi jedno, svi smo delitelji jedne sudbine koja se, prelomljena kroz naš vizir i živote, čini različitiom

Piše: S. Lapčević („Sremske novine“, dodatak „Mačva“)

Početkom decembra iz štampe je izašla nova knjiga Miodraga Mila Milovanovića „Sudbine“ posvećena istoriji, životu i budućnosti šidske Bingule. Za one koji možda ne znaju, Mile Milovanović bio je u dva mandata predsednik Opštine Sremska Mitrovica, pomoćnik ministra trgovine u Vladi Republike Srbije, načelnik tržišne inspekcije Sremskog okruga, direktor u „Mitrosremu“ i posvećeni radnik nekoliko zemljoradničkih socijalističkih zadruga.

MiodragPored svega toga, Mile Milovanović je i zaljubljenik u knjigu i pisanje kojem se, kako sam veli, najviše posvetio pošto je 1997. godine otišao u penziju. Od tada, do danas, on neprekidno piše. Njegova dela predstavljaju rezultat obimnog istraživačkog rada, znanja i iskustva, bave se najčešće onim što je prošlo, pa samim tim večno i neizbrisivo (iako podložno zaboravu). Njegovi redovi posvećeni su generacijama koje dolaze, a kroz njih Mile na maestralan način otplaćuje svojevrsni dug svojim precima, prijateljima i ljudima koji su u njegovom i životima drugih zauzimali značajno mesto.

Upravo takva je i knjiga „Sudbine“ kojom Mile, kako sam ističe, predstavljajući istoriju Bingule, onu manje ili više poznatu, izražava zahvalnost ljudima sa kojima je živeo, radio i sredini iz koje potiče njegova supruga Vera.

– Prva knjiga koju sam napisao bio je porodični rodoslov koji sam posvetio i darovao svom unuku. Pisao sam o delovanju kaznene ekspedicije u Mačvi 1941. godine. Taj događaj sam kao mali preživeo i slike su mi bile toliko žive, kao i danas što su, da sam prosto morao da napišem knjigu o tim teškim i tužnim danima naše Mačve. Nakon toga napisao sam „Venac od lokvanja“, značajan rad posvećen vodama Mačve, sa posebnim akcentom na SRP „Zasavica“. Tih dana sam sa Slobodanom Simićem išao po mesnim zajednicama i pokušavao da objasnim ljudima da je korisno da imamo jednu takvu oazu i drago mi je što je danas Zasavica poznata u čitavom svetu. Od knjiga bih još izdvojio „Most Sveti Irinej“ koju smo radili sa pesnikom Nedeljkom Terzićem, zatim tu je monografija o Salašu Noćajskom „Život i vreme u Salašu Noćajskom“, rad „Igrali se konji vrani“ koji je upravo ovih dana postao zreo za dopunu, kao i još uvek neobjavljena knjiga o doktoru Ivanu Dostaniću. Sve što pišem, proizvod su želje da se ono što je bilo i što je vredno znati ne zaboravi. Pamćenje i sećanje osnovni su preduslov da se sigurnim korakom zagazi u budućnost koja je uvek, a posebno ovde na našim terenima, neizvesnija od onoga što ostavljamo iza sebe, priča Mile.

A govoreći o prošlosti, Mile, uprkos svemu što je vreme ostavljeno za nama donosilo, ocenjuje je pozitivno. Razlog tome vidi najpre u ljudima koji su, bivajući snažniji, spremniji da se sa problemima uhvate u koštac, imali dovoljno volje, strpljenja i ljubavi da izgrade budućnost. To, sa žaljenjem konstatuje, ne vidi u generacijama koje dolaze.

– Tehnološki napredak ostavio je i dobre i loše stvari. Dobro je to što omogućava bržu komunikaciju, lakšu gradnju, efikasnije povezivanje. Sa druge strane loše je to što ta komunikacija, kako je brža, tako kraće traje, njen smisao i sadržaj je promenjen. Isto važi i za gradnju, pa mi se čini da se brže i ruši, a povezivanje, taman koliko je efikasnije, toliko je tu efikasnost moguće iskoristiti i za razilaženje. U moje vreme, u danima kada su živeli ljudi kojima se dobar deo mojih knjiga bavi, stvari su stajale drugačije. Mi i da smo hteli, nismo imali kud, nego smo morali da zasučemo rukave i gradimo svet. Lažni svet, izmišljeni, onaj koji postoji u kompjuterima i u kojeg se mladi sve više povlače, mi nismo imali. To je bila velika razlika koja je od nas napravila ljude koji su potom gradili stvarnost. Upravo otuda, ja i pokušavam da kroz svoje knjige predstavim stara vremena i ljude starog kova kakvi nam i danas trebaju. Oni su primeri, svetionici za kojima, ako misle da nešto ostave iza sebe, mladi treba da se povode, naglašava Milovanović.

Manjak volje uslovio je i napuštanje sela, smatra Mile. Težak život je mekane karaktere odveo u gradove u kojima još uvek nema dovoljno  mesta i posla za sve. Takvo ponašanje, za razliku od njegovog vremena, selu ne može osigurati nikakvu svetliju budućnost.

MOST– Ja sam agronom i jako dobro znam šta je selo. Svoj život poklonio sam selu i zadrugama. Živeo sam u ono teško vreme, posle rata, kada smo gotovo svi bili siroti i jako teško živeli. Ipak, uspevali smo da pronađemo za sebe duhovno zadovoljstvo u kojem smo pronalazili snagu za rad za bolje sutra. O tome govore i junaci mojih knjiga. Seljacima danas, više nego ikad, treba da se udružuju, da se povezuju, baš kao što smo, u vreme dok sam ja bio na čelu Mitrovice, uspeli da napravimo pešački most i tako konačno spojimo Srem sa Mačvom. Na taj način, mi nismo spojili samo dve obale, nego i sudbine koje te obale zapljuskuju i susreću se negde na sredini Save. I o tome pričaju i svedoče junaci mojih knjiga, bez obzira da li su to Bingulci, Salašari, da li su u fokusu mačvanske vode ili konji koji jure, priča Mile i dodaje: – Sve naše sudbine, slivaju se u jednu, čovečansku, a na ljudima je da to prepoznaju, prihvate i učine sve da se zbližavanjem i što boljim razumevanjem, saberu u ono što jesu – jedno. Upravo to je poruka svega što sam do sada napisao i što ću, nadam se, napisati. Svi smo mi jedno, svi smo delitelji jedne sudbine koja se, prelomljena kroz naš vizir i živote, čini različitiom.

 

 

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: