Prvotimac Partizana, internacionalac, trener
Više od decenije ovaj Laćarac živi na obnovljenom ujakovom imanju, bavi se voćarstvom, ali je i dalje ostao veran fudbalu, koji mu je toliko mnogo pružio
Piše: S. Lovčanin („Sremske novine″, dodatak „Laćarak″)
Sremac od glave do pete, kako se to kaže, od oca Kuzminca i majke Laćarke, Nikola Budišić odrastao je na beogradskom asfaltu, a loptu je počeo da pika na terenima Kalemegdana i Dorćola. Pravi znalci fudbala već na prvi pogled mogli su da uoče da je reč o izuzetno talentovanom poletarcu i da je pred njim sjajna karijera, što se i obistinilo.
Kao 12-godišnjak postaje član tada moćnog Radničkog, koji je bio apsolutno ravanopravan takmac Crvenoj zvezdi i Partizanu. Vrtoglavi uspon u njegovoj karijeri kreće nakon što je postao član Partizana i prolazi kroz sve selekcije našeg višestrukog šampiona i finalisate Kupa šampiona.
Zablistao je kao član naše omladinske reprezentacije na Evropskom prvenstvu 1966 godine u Izmiru. Jer, nakon sjajnih partija koje je pružio, izabran je za idealni tim starog kontinenta na mestu centarfalfa.
Iste godine potpisuje prvi profesionalni ugovor s Partizanom, a našto kasnije postaje i standardni prvotimac u ekipi koji je vodio Stjepan Bobek-Šef,jedan od najboljih fudbalera na jugoslovenskom prostoru svih vremena.
Definitivnu naklonost stručnog štaba i publike stekao je 1968 godine na utakmici u Beogradu protiv Železničara, kada je potpuno onemogućio tada slavnog, pravog virtuoza fudbalske igre, Ivicu Osima.
Važio je za veoma pouzadanog, stamenog i sigurnog igrača, pravog dirigenta i stratega odbrane. O kakvom fudbaleru je reč govori činjenica da je za Partizan odigrao čak 348 utakmica, od kojih su mnoge ušle u anale ovog slavnog kluba, koji i danas ima armiju navijača i u samom je vrhu našeg fudbala.
Internacionalnu karijeru započeo je 1974. kada je otišao u Panatenaikos. Zanimljivo je da je Budišić bio prvi inostrani igrač u Grčkoj nakon pada vojne hunte.
Zbog povrede tu se nije dugo zadržao, a zatim odlazi u ekipu holandskog prvoligaša Nac Bresna, gde ostaje četiri godine. Bila je to kruna njegove internacionalne karijere, jer je Holandija tada važila za jednu od vodećih svetskih fudbalskih sila, a da igraju u elitnoj ligi mogli su samo pravi majstori te najpopularnije igre, što je Budišić u to vreme nesumnjivo bio.
Igračku karijeru u inostranstu okončao je u Belgiji, a zatim se ponovo vratio u Holandiju, gde je bio jedan od pomoćnih trenera u slavnom Fajarnordu.
Opčinjen fudbaskom magijom, početkom devesesetih godina, priprema za za pozivim trenera. Diplomira na Višoj trenerskoj školi školi u klasi čuvenog doktora, profesora Veljka Aleksića, našeg vrsnog stručnjaka u ovom sportu, nekada poznatog fudbalera Vojvodine i Crvene zvazde.
Odlučuje 2004. godine da se nastani u Laćarku, na imanju svog ujaka u Školskoj ulici, koje je u međuvremenu obnovio i unapredio, gde gaji voće, pomalo i povrće, a i sada je tu ostao.
– Osećam se ovde izuzetno lepo. Uostalom, tu sam dolazio još kao dečak. Kada se požekim Beograda, u njemu sam manje od jednog časa. Radim u voćnjaku, odmaram se, družim s mojim Laćarcima, ali sam i dalje ostao u fudbalu, kaže Nikola.
Bio je u više navrata trener prve ekipe LSK-a, koja je u to vreme bila među boljim sremskim ligašima, ali i šef stručnog štaba kuzminskog Graničara i Sloge iz Erdevika.
S posebnom ljubavlju posvećen je radu s najmlađima. Od 2007. vodio je školu fudbala “Ajaks”, na terenu kod Aletskog stadiona, koja je u proseku imala 20 do 35 polaznika, a najtalentovaniji od njih su danas prvotimci ovdašnjih klubova. Sada je u LSK-u preuzeo dužnost rukovodioca škole za najmlađe, koja u svim selakcijama ima pedsetak polaznika, dok pioniri igraju u Kadetsko-pionirskoj ligi Srema.
Uslovi za rad u klubu su izuzetno dobri, a nema sumnje da će neki od ovih mališana koji sada treniraju pod budnim okom nekada slavnog fudbalara, a danas vrsnog stručnjaka, nastaviti da pronose slavu laćaračkog fudbala.
