Život počinje kad se pobedi strah
– Ako život gledate kao borbu, onda svako od nas drži jedan deo fronta i sa svojom porodicom je odgovoran za njega. Svako neka ispunjava svoj zadatak, neka čuva svoju porodicu, poradi na sebi i nema šta da se brinemo za sutra, smatra Dragoljub Miražić
U vremenu u kojem su trka za boljim i stalni strah da se stečeno ni po koju cenu ne izgubi postali okvir odvijanja života, Mitrovčanin Dragoljub Miražić-Mirokija predstavlja možda i najbolji primer drugačijeg. Njegov život odvija se van od strane savremenog društva nametnutih granica obeleženih strahom, daleko od problema kojima se, kako i sam veli, savremeni čovek po svojoj malodušnosti olako predaje, na dovoljnoj razdaljini od sveta, a opet u njegovoj neposrednoj blizini.
Mirokija je zašao u poslednju etapu pete decenije života i iza sebe ostavio je mnoge lepe i bolne trenutke. Kao pripadnik generacije kojoj je bilo namenjeno da reši tuđe sporove osetio je miris baruta u kojem je zauvek usnuo njegov brat Nikola, ostajao je bez posla nekoliko puta, započinjao novo i vraćao se na staro. Kroz iskušenja koja neretko uništavaju čoveka prolazio je borbom, nekada više, nekada manje uspešno uvek imajući na pameti da se život ne može omeđiti strahom od sveta, baš kao što ga u svoj kalup ne može staviti ni raslabljeni čovek. Poslednji put, Dragoljub Miražić bez posla je ostao nedavno, kada je „Sirmijum stil“ zatvorio svoja vrata, pa je danas po ko zna koji put prinuđen da za svoje dvoje dece Stefana i Teodoru zarađuje radeći čitav niz majstorskih poslova širom Srbije. Ipak, kako Mirokija sa ponosom ističe, ne žali se, nad svojom sudbinom „ne nariče“, poslove rado prihvata, a snagu za novi dan pronalazi ne u buci Sremske Mitrovice, nego u miru i tišini Fruške gore, na Šuljamačkoj glavici gde je smešten mali porodični salaš na kojem je odrastao i na kojem su svoje dane provodili njegovi roditelji Milovan i Milenka.
– Kada sam iza sebe ostavio rat i kada sam kao i mnogi drugi Mitrovčani otišao sa „Matroza“ znao sam da dolaze teška vremna u kojima će moći da prežive samo oni koji shvate šta je smisao živaota. Lično, znao sam da više nikada neću naći posao na kojem ću dočekati penziju pa sam počeo da učim zanate o kojima, kao radnik učen da treba da znam samo jednu stvar, ništa nisam znao. Tako je krenulo. Jedan posao, drugi treći, moleraj, rad sa drvetom, sa kožom… pa onda na „Sirmijum stil“ i opet iznova. Čovek treba da shvati da je sve na ovom svetu prolazno. Sam život je prolazna stvar, a ne radna mesta zbog kojih smo spremni da uradimo nekada i najgore stvari, do pretvaranja u robove tuđe volje. Život počinje tamo gde prestaje strah, on je skriven u ljubavi prema porodici i onim idejama i mestima koje vas kao čoveka čine srećnim i spremnim da idete napred. Za mene, priča Miražić, takvo mesto je porodični salaš na kojem ne samo da se odmaram od grada, nego i pokušavam da izgradim svet koji će odgovarati meni i mojoj porodici.
Mesto predaka i potomaka
Parcelu od 47 ari, smeštenu na Šuljamačkoj glavici kupio je polovinom sedamdesetih Dragoljubov otac Milovan. Tokom godina, Salaš je bio mesto na kojem se porodica odmarala, radila i rasla, a kako su godine donosile sve veća iskušenja, prerastao je u porodični dom za najstarije koji su život u gradu prepuštali mlađima. Danas, kuću i pomoćne objekte okružuju vinograd sa 350 čokoti i šljivik kojeg krasi 70 stabala voćke koja daje prvoklasnu fruškogorsku rakiju. Godišnje se na ovom malenom salašu napravi i do 300 litara vina koje se popije sa prijateljima i bližnjima. Međutim, njegova najveća vrednost jeste neraskidiva veza koja pretke i potomke vraća na isto mesto.
– Moj pristup životu nije pasivan, kako mi često zameraju prijatelji koji još uvek ne shvataju smisao mog „povlačenja“ iz grada, nego je upravo suprotan – aktivan. Svako ima pravo izbora, ali ja ne želim da se zatvaram u sebe, da se mučim u sredini koja mi ne odgovara i koja me tera među ljude sa kojima sam ne po svojoj volji, nego iz straha da će mi nešto u životu zafaliti. Svet ne mogu da promenim osim u onoj meri u kojoj mogu da promenim sebe pa se na mestu koje su svojim znojem i mukom za mene i moju porodicu stvarali moji roditelji tako i ponašam. Ako život gledate kao borbu, onda svako od nas drži jedan deo fronta i sa svojom porodicom je odgovoran za njega. Pa hajde onda da se držimo svog dela odbrane, da napredujemo i da na taj način ukazujemo i onima do nas kako treba da se odnose prema životu, odnosno borbi. Svako neka ispunjava svoj zadatak, neka čuva svoju porodicu, poradi na sebi i nema šta da se brinemo za sutra, smatra Miražić i dodaje: – Kada sam u gradu, trudim se da ne živim životom prosečnog građanina, jer to niti je prirodno niti je blagosloveno. Oni koji imaju novac trkaju se sa sebi sličnima, oni koji nemaju trčeći za novcem zaboravljaju, baš kao i oni prvi, u čemu je smisao i tako podređuju svoj život imanju i nemanju novca. Razboljevaju se, piju, muče i sebe i svoje porodice, razmišljaju o najgorem, a neki kada ostanu bez posla, a sa debelim kreditom to i čine. Lično sam u životu imao mnogo teških trenutaka, ali nikada mi ne bi na pamet palo da očajavam ili posegnem za nečim još gorim.
Nema lepše zore nego iznad Fruške gore
Na salašu koji, prema zamisli Miražića tek treba da zasija punim sjajem, nema „prave“ struje i vode. Umesto kablova svetlo se obezbeđuje petrolejkom i preko nekolicine solarnih panela. Za snabdevanje vodom još uvek se koristi bunar. Televizor i kompjuter ovde ne postoje i jedini kontakt sa svetom ostvaruje se preko radija. Ustaje se sa prvim zrakom sunca, leže u noći, u momentu kada divljina počinje da živi svojim životom, oslobođenja prisustva ljudi. Tada njegovi meštani postaju zečevi, divlje svinje, srndaći…
– Ovo nije etno salaš, a nije ni vikendica na koju možete da dođete na nekoliko dana da ih prespavate, uverljiv je Mirokija. – Ovde se živi seljačkim, muškim životom, koji ispunjava i telo i dušu. Radi se mnogo. Obilazi se vinogorje, šljivik, kosi se. Telo se umara, ali se duša leči. Takav život za čoveka grada je neobičan i težak. Ljudi danas ne osećaju zov prirode i tišina koju ovde danju prati vetar noću pomešan sa zrikavcima i po kojom žabom mnogima bi smetala. Što se mene tiče, ovde sam konačno otkrio svu lepotu neba i oranica, vazduha i vode, milinu naše ravnice i planine. Stari Šuljmanci govore da nigde nema lepše zore nego iznad Fruške gore i ja se sa time u potpunosti slažem. Ovde sam do kraja upoznao lepotu istinski domaće kuhinje i vrednost onoga što sam napravim za sebe i svoju porodicu koja se ovde sabira i odavde crpi snagu za život skrojen po tuđoj meri, volji i potrebi.
„Slike Fruške gore i salaša“, zapisao je jednom prilikom u svoj dnevnik Miražić, „najviše odgovaraju mojoj duši. Šuljam je za mene najlepša i najčudesnija varoš u Fruškoj gori. Ovde mogu da se odmorim, da slobodno radim, sanjam i maštam. Hoću da se vratim prirodi i iskonskoj idili, zato me priroda zove da izbegnem sve zamke današnjeg života. Čovek naše ere brzo živi, svuda žuri, ali ipak nigde ne stigne na vreme. Hteo bih da radim posao koji volim, a naš narod veli da čovek koji radi posao koji ne voli ne valja ni sebi ni drugima. Takav čovek samo vegetira. Ja ne pripadam ovom vremenu, tehnici, kompjuterima. Više volim stare stvari – one sa dušom. Više volim knjige, slike, prirodu i lagani život. Brzina muči čoveka i truje mu dušu. Život na salašu protiče u radu, ljubavi, miru i molitvi. Sakupljajući starine pokušavam da spasem dušu svetu. Čini mi se da je ovaj svet svoju dušu odavno zaboravio i izdao.“
Mali, porodični hram
Na salaš, Miražić dolazi kad god mu prilike dopuštaju, najmanje tri-četiri dana u nedelji, a nekada i više. Kada Stefan i Teodora završe školovanje, zauvek će napustiti grad, kupiti svinje i u potpunosti se posvetiti seljačkom životu. Uz to, nastavio bi da se bavi svojim hobijem koji je vezan za graviru na koži i oblikovanje drveta, a pokrenuo bi i kovački zanat. Do tada, salaš mu, kaže, ostaje jedino utočište u kojem među svojim starim predmetima uvek može pronaći mir.
– Ljudi ne smeju da padnu u očaj. To ne govorim kao neko ko nema problema ili kao čovek koji ima novac, već upravo suprotno. Treba pronaći svoj mir, izboriti se za smisao, izuti lakovane cipele, ući u opanke i stabilnim hodom po svojoj zemlji oživeti stara vremena koja su gradili ljudi koji nisu strepeli od danas do sutra šta će i kako će, nego su se borili za svoje ime i svoju otadžbinu svesni da će borba doneti nešto novo i dobro. Bez obzira kroz šta u životu prolazi, čovek treba da zna da su porodica i rodna gruda uvek na prvom mestu. Samo ako parametre postavimo tako, možemo pobediti nedaće sa kojima se u svakodnevnom životu susrećemo. Sloga i zdravlje u porodici su važniji od bilo koje zarade i trke za parama. Oni koji to shvate sami će pronaći način da do zarade dođu, oni koji zanemaruju porodicu, nikada ništa neće uraditi, pa ma koliko novca imali, tvrdi Miražić i dodaje: – U narednim godinama, napraviću i malu kapelu na ulazu u salaš. Imala bi devet kvadrata, a sam ću praviti i zvona. Posvetiću je roditeljima i bratu, kao i svim našim Srbima koji su nastradali u svim ratovima za našu slobodu. U njoj bi svi koji na ovu fruškogorsku stranu krenu mogli da se zadrže, zapale sveću i pomole se Bogu jer iza porodice, borbe i iskušenja stoji upravo Bog i naša vera da će u onoj meri u kojoj rešimo da se odpuremo svetu, stvari krenuti na bolje. Zato i pozivam sve da ne posustaju, da pronađu svoj salaš koji može biti i u porodičnoj kući u gradu, u krugu porodice i prijatelja, gde će se odmoriti, usporiti, porazmisliti, upaliti sveću i verujući da kraj dolazi tek onda kada mi sami rešimo da se predmo, krenuti napred. Moj salaš je zapravo moj mali porodični hram čija toplina i snaga mi ne daju da padnem u malodušnost i tako postanem deo sveta kojem trebaju korenite promene.
