Četiri pontonska mosta
Piše: D. Poznanović
U svojoj novijoj istoriji, tokom proteklog 20. stoleća, pre nego što će, 1977, biti završen stalni drumski most, Sremsku i Mačvansku Mitrovicu su, punih šest decenija, povezivala ukupno četiri pontonska mosta. Želja da se dve obale reke Save trajnije sastave, kao što je to bilo u vreme antičkog Sirmijuma, postojala je mnogo, mnogo duže – možda i čitavih 1.500 godina. A dok nije konačno ostvarena, valjalo je koristiti privremene ćuprije, kojima se u svojoj knjizi Mostovi Sremske Mitrovice (“Sremske novine”, 1987) sa silnom upornošću i strašću bavio ovdašnji poznati etnolog Milenko Bobić.
Prvi pontonski most između dve Mitrovice, za potrebe austrougarske vojske, postavljen je 1914. godine, u blizini Žitnog trga, gde je obala “strma i visoka, reka široka 180 metara”. Trajao je svega nekoliko meseci. Kada su, 15. decembra, i poslednji okupatorski vojnici prešli na sremsku stranu, posle početnih poraza u Srbiji, taj most je odnešen, a rampe dignute u vazduh. “Most je zbog rata bio podignut, zbog rata je i uklonjen”, pisaće M. Bobić.
Drugi, takođe privremeni pontonski most je podignut novembra 1918. godine, na istom mestu gde i prethodni. Sagradili su ga pioniri Drinske divizije srpske vojske, od dereglija, drvene građe i raspoloživih plovnih objekata. Imao je više simboličan karakter, jer su preko njega u Srem prešli oslobodioci, goneći ispred sebe ostatke austrijske vojske. Na sačuvanim fotografijama se vide svečani trenuci osvećenja ovog mosta: sokoli predvode povorku koja se kretala prema drugoj obali. Život je i tog objekta bio kratkotrajan; uklonjen je, verovatno, pre kraja zime 1919. godine.
Možda je najzanimljivija povest trećeg savskog pontonskog mosta, postavljenog 1919. godine, čija “privremenost” je trajala duže od pola veka. Dopremljen iz Novog Sada, gde je taj grad povezivao sa Petrovaradinom, pontonac su vojne vlasti ustupile mitrovačkoj gradskoj opštini da se “privremeno postavi ovde na Savi, dok se ne bude izgradio stalni most” (sa sednice Gradskog zastupstva, 3. maja 1919). Prenošenje i postavljanje mosta, međutim, nije išlo lako, kako zbog novčanih tako i tehničkih poteškoća. Koplja su se naročito lomila oko određivanja lokacije za ovaj objekat. Most je u Mitrovicu stigao negde u avgustu, ali je pušten u saobraćaj tek 28. septembra 1919. godine. Prevagnula je varijanta da se postavi u blizini Žunterove građare (kod carinarnice i “vojarne”), a ne naspram Žitnog trga. Ustanovljen je i cenovnik za prelaz preko reke, pa su zbog naplate mostarine zaposlena dva “maltara”.
U međuvremenu, bilo je više bezuspešnih pokušaja da se u gradu postavi trajniji, gvozdeni most, dopremljen iz Šamca. Ipak, pontonski most je i dalje korišćen, bez obzira na njegovu neekonomičnost i tehničke probleme, a Savom su, posle “otvaranja” mosta, mogli da prolaze brodovi i drugi plovni objekti. Dve Mitrovice su se često sporile oko podele “čiste dobiti” sa pontonskog mosta.
Konačno, prilikom povlačenja nemačke vojske, 1944, treći pontonski most je zapaljen, a Sremska i Mačvanska Mitrovica su nekoliko godina ostale bez ikakve veze.
Pontonski most za jednosmerni saobraćaj, četvrti po redu, izgrađen državnim sredstvima, 1951, bio je u prometu samo do 1965. godine. Zbog dotrajalosti, biće zabranjen za dalje korišćenje. Nešto ranije, “Sremske novine” su objavile da se za održavanje tog mosta godišnje izdvajalo 40 miliona dinara. I dok je poslednji mitrovački pontonac ubrzano popravljan u Brodogradilištu “Sava”, saobraćaj preko Save se odvijao skelom. Posle višemesečnog napornog rada na osposobljavanju pontona, izgradnji gornje konstrukcije i pešačkih staza, naš list je, u broju od 16. novembra 1966, mogao da donese naslov: “Pontonski most je renoviran”.
Iako sada sigurniji za prelaz preko reke, popravljeni pontonski most nije mogao da otkloni još ranije uočene slabosti: čekanja su i dalje bila veoma duga, saobraćaj sve intenzivniji i sporiji, gubici se umnožavali… Posle nekoliko godina biće donesena odluka o izgradnji stalnog drumskog mosta, u blizini industrijske zone, a on pušten u saobraćaj 19. novembra 1977. godine. Posle deceniju i po, 1993, sremsku i mačvansku obalu Save će čvrsto povezati još jedan stalni most, pešački, posvećen svetom Irineju.
Tako je prestala potreba za postojanjem pontonskog mosta.
