Taština ‒ realnost imaginarnog Balkana
Aleksandar Makedonski u grčkoj makedonskoj prestonici Solunu
Objašnjavajući narodima Zapadne Evrope ko je i odakle je, jedan od najboljih poznavalaca Balakana našeg vremena i predavač na prestižnim evropskim i svetskim univerzitetima, Marija Todorova, upotrebila je termin koji više nego bilo koji drugi definiše prirodu prostora na kojem živimo, radimo, ratujemo i umiremo. U samo dve reči „imaginarni Balkan“, ova izuzetna Bugarka uspela je da dočara prirodu našeg prostora, međusobna neslaganja i nerazumevanje da ista i slična pesma, šara na narodnoj nošnji i korak u narodnoj igri nisu povod za sukob nego za zajedništvo. Onima koji Balkan posmatraju sa strane objasnila je da poluostrvo, kojem su Turci možda i nesvesno nadenuli ime, još uvek nema jasne granice, sugerišući pri tome da Hrvati i Rumuni koji plaćaju danak svojoj „srednjeeuropskoj“ ideji, odnosno svojoj „idea europei mijlocie“, neće pobeći od svojih korena.
Sa „imaginarnosti“ Balkana treba skinuti navodnike. Ona nije nešto što se može konstatovati tek onako, što nije istina ali „dobro dođe“ u trenucima kada se ne mogu naći bolje reči za zemlju koja, baš kao i svako drugo raskršće, spaja koliko i razdvaja. Sklonost Balkanaca ka imaginarizaciji sopstvene stvarnosti učinila je da tlo po kojem se hoda postane isto toliko imaginarno, za stvarnost vezano ne tradicijom, idejom, mišlju, radom, već taštinom ‒ jedinom realnom stvari za koju se narodi Balkana rado hvataju i koja im, i pored sve većeg siromaštva u koje zapadaju, ne nedostaje.
Putujući protekle nedelje ka Solunu, ka srpskom vojničkom groblju „Zejtinlik“ i ka ljudima koji su bili, imao sam još jednom priliku da se uverim u realnost balkanske imaginarnosti, u čijem epicentru (i pored želje novonastalih „država“ da joj to „prestižno“ mesto otmu) i dalje stoji zemlja bez imena: Republika Makedonija… BJR Makedonija… Severna Makedonija… Skopska Makedonija.
Kolevka i vrela nafta
Nastala kao pokušaj da se na razvalinama nikada promišljene srpske ujediniteljske ideje stvori ustav budućoj pomisli, Makedonija je od svog osamostaljenja do danas postajala sve usamljenija, a napuštena od svojih sada već mrtvih rodonačelnika, jedini spas našla je u okretanju kopalja „anitčkomakedonskih“ hoplita ka svojim susedima. Odigravši dodeljenu joj ulogu vrele nafte, kojom drvoseče iz straha da će iz posečenog stabla nići novi list, polivaju panjeve, država koja bez zadrške sebe zove „kolevkom civilizacije“ za svog prijatelja i najboljeg saveznika pronašla je svoju taštinu. S obzirom na ovako tužno stanje „kolevke“, nije ni čudo što je civilizacija iz nje ispala ovakva kakvom je svedočimo.
Upravo taštini „antičko“ i „sloveno“ Makedonaca i treba zahvaliti na troipočasovnom čekanju na ulazak u zemlju u kojoj se sve, od auto-puta do aerodroma, zove „Aleksandar Veliki“. Državotvornost kolevke u kojoj je „ponikla svetska civilizacija“ punom autobusu ljudi koji su u noći između 18. i 19. jula žurno išli ka Solunu pokazao je, kako i dolikuje, namrgođeni pogranični policajac, koji je bez mnogo komentara pokupio pasoše, izašao napolje i seo u svoju loše improvizovanu kućicu, vrativši se bez ikakvog objašnjenja nakon tri i po sata, procenivši verovatno da toliko naše čekanje na granici čini dovoljnu čast njegovoj „drevnoj“ otadžbini.
Za to vreme, pored nas su prolazili razni putnici, sa raznim registarskim tablama na svojim kolima, a najviše Nemci koji nisu Nemci, Austrijanci koji kao i ovi prvi hrle svojoj kući na Bosforu, pa čak i jedan autobus sa tablama „Republike Kosovo“. Istina, nije bilo prilike da vidimo da li bi i koliko bi, recimo, na ulazak u „postojbinu careva“ čekali naši susedi i stari vardarski takmaci Bugari, ali činjenica da je put u Solun organizovalo Udruženje „Kraljevina Srbija“, te da se u autobusu našla i po koja slika Princa Aleksandra Karađorđevića, očito nas je skupo koštala.
Sad, to što su od strane Makedonije priznati „Kosovari“ uredno projurili kroz granicu koju „deca na Aleksandar“, i pored rušilačkih protesta i insistiranja svojih sugrađana Albanaca sa kojima su na prelomu vekova puškarali, nikada neće prihvatiti za albansku, samo je deo slagalice imaginarnog Balkana…
Treba mrzeti… ali koga?
Kao ni ostalim Balkancima, ni Makedoncima svojevremeno nije bilo lako da se odluče koga će od svojih sebi manje ili više sličnih komšija mrzeti iracionalnom mržnjom. Stara grčka „drskost“ da makedonsko ime prisvoje za sebe suzila je izbor, o čemu nam je već u prvom direktnom susretu sa BJRM posvedočio i nedeljnik „Republika“ koji je, iako se bavi Makedonijom, bio od prve do poslednje strane posvećen nadi u skorašnji ekonomski i politički krah Grčke.
Za Grcima, barem tako mi Srbi volimo da verujemo, dolaze stare „komitadžije“ Bugari od kojih su Makedonci (tako opet smatramo ne zato što nam je drago, nego zato što smo istoriju poznavali i pre Makedonske akademije) „pozajmili“ Cara Samuila, kao i, što se nas tiče, one manje „junake“ VMRO-a. Činjenica da je Bugarska prva priznala nezavisnost BJRM nije mnogo poboljšala položaj bugarske manjine koja, sa svoje strane, ne odstupa od zahteva za priznavanjem bugarskog korena u savremenom makedonskom identitetu. Ipak, kako je tokom svog nedavnog boravka u Ohridu istakao prvi čovek bugarskog VMRO-a Krasimir Karakačanov, „ne treba zaboraviti da Bugarska nikada nije priznala makedonski jezik i kulturno nalseđe.“
Makedonija, lepa i pusta
Nakon „Bugaraša“ na tapetu „Aleksandrove dece“ su Srbi. Kako je sukob sa narodom sa kojim se nekada delilo sve, a sada prema sopstvenom izboru ništa, najiracionalniji, on je u svojoj suštini i najbalkanskiji. I mada su Srbi u vlasti i mada se u Skoplje nedavno „vratio“ (istina mermerni i mnogima „na zubu“) Car Dušan, a Srbija odavno priznala Makedoniju i nema pretenzije na njene istoricističke akrobacije, gde god smo zastali bili smo gledani popreko, ispod oka, a oni koji su uspeli da nam u brzini „dobace koju“, svoje dosetke završavali su sa poznatim epitetom „Srbomani“.
Čini se da u ovoj pustoj zemlji, u kojoj (osim Aleksandrovog auto-puta, aerodroma, odmarališta, vinograda, spomenika… nekoliko pumpi i nevešto sklepanih naplatnih rampi, na kojima se kompenzuje frustracija domaćina za nedostatak volje putnika da umesto Egeja posete „znamenitosti“ Skoplja ‒ kojeg već i sami Makedonci zovu „Diznilend“, ili barem Ohrida) nema gotovo ničega, najbolje prolaze Albanci. Izgleda možda paradoksalno, posebno ako se u obzir uzme trenutna situacija, ali ako se uračuna i činjenica da će „Kačaci“ u skorije vreme činiti gotovo polovinu stanovništva Makedonije, kao i podatak da su oni toga i te kako svesni, razlozi zbog kojih se stalno spaljivanje makedonskih zastava na utakmicama i političkim skupovima toleriše postaju jasniji.
To što u tako nezavidnoj situaciji Makedonci ne prihvataju da „uvuku rogove“ i prestanu sa napadima na sebi najbliže kako bi se sačuvali od onih sa kojima nemaju mnogo toga dobrog, još jedan je deo slagalice koju je Todorova nazvala „imagirani Balkan“.
More soko pije
Pored graničnih prelaza, pumpi, naplatnih rampi i taštine, još jedna stvar koja u Makedoniji, kao uostalom i na čitavom Balkanu, nije imaginarna, a koja bi ga da je makar malo više volje i pameti jedina činila takvim, jeste lepota makedonskih voda, gora i zaravni koje, nenaseljene i nedovoljno oblikovane ljudskom potrebom, predstavljaju prave oaze mira i blagostanja. Proći kroz Makedoniju opušteno, zaboraviti na njeno nesnalaženje sa problemima koje je sama sebi nabacila za vrat, pevati šapatom „More soko pije“ u trenutku kada pred očima uprtim u usplamsali i toliko voljeni i željeni Vardar, „gorski kralj“ oživljava nikada prežaljene stihove, čini zadovoljstvo u kojem se najbolje otkriva pravi Balkan i u njemu istinska Makedonija.
Uživanje u prirodi države koja je u svom postojanju zastala na pola puta između onoga što nije i što nikada neće biti, sigurno će vam omogućiti da makar na tren zaboravite na sve nevolje koje ste ostavili iza sebe, i čak rešite da umesto ka Egeju skrenete ka Ohridu… sve do narednog graničnog prelaza na kojem nas je, kao po dojavi, sačekao još jedan namrgođeni Makedonac, i na kojem smo (prijatno iznenađeni činjenicom da, za razliku od naših komšija, Grci preko svoje granice nisu propustili autobus sa kosovskim tablama) čekali gotovo dva sata.
Kada razmislim bolje…
Sa prijatqljima na Zejtinliku
Tek na „Zejtinliku“, na kojem je svoj mir našlo 8.000 srpskih vojnika palih u Prvom svetskom ratu, shvatio sam da je vojna koju su u Solunu sahranjeni vodili imala za cilj samo jednu stvar ‒ savladavanje taštine i stvaranje Balkana koji će svoje „ja“ naći ne u sopstvenoj slici sveta, već u istini. Činjenica da su na kosturnici umesto srpskog, kraljevskom taštinom, solunski mučenici dobili grb države za koju nisu pali i koju nisu poznavali, već u prvim godinama njihovog večnog smiraja, pokazala je da je žrtva bila dobrodošla i ‒ zaludna.
Upravo otuda, gledajući Makedoniju, čekajući još dva puta po dva i po sata na njenim graničnim prelazima, misleći i pišući o njenoj taštini, sve više mi se čini da pišem o sebi, svojoj državi i našoj naravi.
U krajnjem, ne gledaju li (recimo) Nemci na Srbiju očima kojima Srbi vide Makedonce? Preteruju li te oči ili nam pak naša taština ne dopušta da razbijemo imaginarnu sliku koju smo sami naslikali?
