Sneg, po­pla­ve i iz­bo­ri

Pi­še: Si­ni­ša Ko­ri­ca

U ja­nu­ar i fe­bru­ar  zi­me 2012. vra­ti­li nam se sne­go­vi iz pe­de­se­tih. Led oko­vao re­ke, za­u­sta­vio la­đe i pre­tio da blo­ki­ra Đer­dap. EPS ra­di do usi­ja­nja. Pod sne­žnim na­no­si­ma i le­de­nim da­ni­ma sa­bi­je­ni u so­be gle­da­mo dnev­ne te­le­vi­zij­ske iz­ve­šta­je. For­mi­ra­ju se kri­zni šta­bo­vi, uvo­di van­red­no sta­nje. U tom du­hu se  na­sta­vlja s pro­ce­nom; na­kon to­plje­nja ogrom­ne ko­li­či­ne sne­ga pre­te po­pla­ve. Iz kri­znog šta­ba Vla­de po­ru­ču­ju da  tre­ba  od­mah  i to u kon­ti­nu­i­te­tu for­mi­ra­ti no­vi  štab za na­stu­pa­ju­ću ele­men­tar­nu ne­po­go­du – od­bra­nu od vi­so­kih vo­da.  Opre­znost je maj­ka mu­dro­sti. Dov­de se ni­kom ni­šta ne mo­že za­me­ri­ti. Sem jed­ne sit­ni­ce, pro­ce­ne struč­nja­ka i po­li­ti­ča­ra de­man­to­va­lo vre­me. Sneg se oto­pio a ni­vo re­ka ostao na istom. Ni­su nam sa­op­šti­li da li su ras­for­mi­ra­li Štab za od­bra­nu od po­pla­va. Me­đu­tim,  ne­što još va­žni­je ni­je sa­op­šte­no: gde je stru­ka i po­li­ti­ka pro­ma­ši­la? I ta­ko sve dok jed­nog da­na ni­sam sreo čo­ve­ka ko­ji se kao la­ik ba­vi me­te­o­ro­lo­gi­jom. On mi ka­že da je od av­gu­sta do kra­ja pro­šle go­di­ne bio ne­za­pam­ćen ma­li broj da­na sa ki­šom. Vla­ga se po­vu­kla do du­bo­ko u ze­mlju. Sneg ko­ji je pao u ja­nu­a­ru i fe­bru­a­ru ove go­di­ne ni­je bio do­vo­ljan da  sa­sta­vi po­vr­šin­sku vla­gu sa onom iz du­bi­na. I to je od­go­vor pri­ro­de. Sneg se oto­pio, a po­pla­va ne­ma.

Ne­po­zna­va­nje pro­ce­sa

Ka­kve ve­ze ovo ima sa na­šim iz­bo­ri­ma. Ima i to u tri rav­ni po­sma­tra­nja. Pr­vo, kao što pri­rod­ne pro­ce­se po­sma­tra­mo pre­ko gla­sno­go­vor­ni­ka, u ovom slu­ča­ju Kri­znih šta­bo­va, ta­ko i dru­štve­na kre­ta­nja po­i­ma­mo pre­ko gla­sno­go­vor­ni­ka par­ti­ja pred iz­bo­re.  Po­ve­ru­ju­ći jed­ni­ma i dru­gi­ma (pri­rod­nim i dru­štve­nim pi-aro­vi­ma) naj­če­šće se po­sle iz­bo­ra (ili u pri­ro­di po­sle sne­ga)  iz­ne­na­di­mo, a u sop­stve­no opre­de­lje­nje i raz­o­ča­ra­mo. Su­štin­ski iz­ne­na­di­lo nas je ne­po­zna­va­nje pro­ce­sa ka­ko u pri­ro­di ta­ko i u dru­štvu. Pro­ve­ri­te ovu te­zu na se­bi i kod se­be (po­sle iz­bo­ra).
Dru­ga ra­van po­sma­tra­nja je ob­li­ko­va­nje jav­nog mnje­nja. Pri­ti­sak me­di­ja u in­ter­net jo­nos­fe­ri do­bi­ja ne­slu­će­ne raz­me­re.  Imam uti­sak da svo vre­me ži­vi­mo pod bud­nim okom ra­znih kri­znih šta­bo­va. Ve­lik brat nas po­sma­tra i u tom po­sma­tra­nju  on sve­sno,  a nas ne­sve­sno pre­o­bli­ku­je.  Za­ve­de i od­ve­de. Što re­če afo­ri­sti­čar Ili­ja Mar­ko­vić “Sud­bi­na ne­be­skog na­ro­da za­vi­si od ras­po­re­da zve­zdi­ca na epo­le­ta­ma” . Na­ša sa­zve­ža­đa su u ras­po­re­du skup­štin­skih klu­pa u Par­la­men­tu sa ni­jan­sa­ma žu­tog, pla­vog, ze­le­nog.
I tre­ća naj­bit­ni­ja ra­van. Ka­ko sre­sti obič­nog “me­te­o­ro­lo­ga” da nam raz­ja­sni de­ša­va­nja u dru­štvu kao što je me­ni to ura­dio la­ik za vre­me vi­so­kih sne­go­va i ono po­sle, s po­čet­ka ove pri­če. A mno­go je ta­kvih me­đu na­ma, ko­ji jed­no­stav­no mo­gu da ka­žu: vla­ga je do du­bo­ko u ze­mlji, či­taj: ni­ska za­po­sle­nost. Bez ob­zi­ra ko­li­ko pri­zi­va­li ku­šu, da­lje či­taj: stra­ne in­ve­sti­ci­je ne­će se sa­sta­vi­ti do­nja i gor­nja po­vr­šin­ska vla­ga, ne­će se re­ši­ti pro­blem ne­za­po­sle­no­sti, a on­da ni kri­ze u Sr­bi­ji ko­ja je do­ve­de­na na rub ne­raz­vi­je­no­sti. Mo­ra­mo se sa­mi la­ti­ti po­sla i sa­mi se­bi po­mo­ći po re­cep­tu no­be­lov­ca dr Mu­ha­me­da Ju­nu­sa: “Ne­ma bo­ljeg na­či­na da se po­mog­ne ne­raz­vi­je­ni­ma od to­ga da im se omo­gu­ći da oni po­mog­nu sa­mi se­bi”.

De­fi­ci­ti svu­da oko nas
Sr­bi­ja je da­nas da­kle ne­raz­vi­je­na. Sa­ma se­be ne mo­že da hra­ni, obla­či i le­či. De­fi­ci­ti svu­gde oko nas a naj­tež­ći i po po­sle­di­ca­ma naj­gru­blji su oni u na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Obi­čan po­zna­va­lac na­ših pri­li­ka u svo­joj pro­po­ve­di da­lje će nam re­ći da me­njaj­mo se­be, te da u tom me­nja­nju pre­tre­se­mo sve in­sti­tu­ci­je ko­je se na­pa­ja­ju iz bu­dže­ta ili fi­nan­si­ra­ju po si­li za­ko­na i to sa­mo sa dva  aspek­ta: nji­ho­vih uči­na­ka i tro­ško­va. De­mo­kra­ti­ja je do­bra dok ne me­ta­sta­zi­ra, dok ne uhva­ti ko­re­ne. A kad uhva­ti ko­re­ne ta­da se po­na­vlja­ju rit­mo­vi: pred iz­bo­re iz­vu­če­mo pred­sed­ni­ka ili pre­da­mo blan­ko ovla­šće­nja ne­koj par­ti­ji i ona od ta­da vla­da ne u ime nas već sa na­ma i to ta­ko če­ti­ri go­di­ne. Ko­a­li­ci­je su kao sne­go­vi za­tu­re tra­go­ve pred­iz­bor­nih kam­pa­nja. Na­ma osta­je da če­ka­mo na­red­ne iz­bo­re za če­ti­ri go­di­ne, da bi opet po na­ški Jo­vo na­no­vo, pro­ma­ši­li me­tu. Ze­mlja­ma ko­je su na ni­vou stan­dar­da Šved­ske ili SAD ne žu­ri se, ali na­ma u Sr­bi­ji pro­pu­sni ka­pa­ci­te­ti de­mo­kra­ti­je po­sta­ju uski i spo­ri. Da­le­ke su če­ti­ri go­di­ne ze­mlji ko­ja pro­pa­da. Na­ža­lost, ni skra­ći­va­nje iz­bor­nog ci­klu­sa ne bi ni­šta no­vo do­ne­lo, ni­ti pre­o­kre­nu­lo. Ka­ko on­da us­po­sta­vi­ti stru­ja­nje ja­čih uti­ca­ja bi­ra­ča na vlast. Oči­gled­no ze­mlje ko­je su na si­la­znoj pu­ta­nji svog raz­vo­ja mo­ra­ju tra­ži­ti do­dat­ne me­ha­ni­zme pri­ti­ska jav­no­sti na već „osvo­je­nu“ vlast.
Iz­la­zim sa jed­nom no­vom društvne­om ini­ci­ja­ti­vom. Da se za na­red­ne če­ti­ri go­di­ne u  sva­kom me­se­cu  pro­gla­si za no­se­ću te­mu me­se­ca jed­na od in­sti­tu­ci­ja sa po­zi­cje iz ras­hod­nog de­la bu­dže­ta. Uze­ću kao mar­gi­na­lan, efe­me­ran, ne­va­žan, ali do­volj­no ilu­stra­ti­van pri­mer in­sti­tu­ci­ju za­štit­ni­ka gra­đa­na. Ima ih na tri ni­voa: grad, po­kra­ji­na i Re­pu­bli­ka. Uve­li smo ih po re­cep­tu sve­ta ko­ji se na taj na­čin bra­ni od tro­mo­sti i ne­e­fi­ka­sno­sti dr­žav­ne ad­mi­ni­stra­ci­je. Me­đu­tim, mi se mo­ra­mo bra­ni­ti i od za­štit­ni­ka. To svet ni­je pred­vi­deo ali na­ša spe­ci­fič­nost zah­te­va do­dat­ni ob­lik za­šti­te gra­đa­na i od za­štit­ni­ka. U pri­me­ru iza­bra­nog me­se­ca „za­šti­tin­ka gra­đa­na“ grad bi otvo­rio svo­je za­štit­ni­ke, po­kra­jin­ci svo­je i Re­pu­bli­ka za­štit­ni­ka gra­đa­na re­pu­bli­ke Sr­bi­je.

Bi­ra­li ste-gle­daj­te

Re­ci­mo da se za­dr­ži­mo na po­kra­jin­skom ni­vou, pr­vo bi Skup­šti­na Voj­vo­di­ne na svoj dnev­ni red u tom me­se­cu sta­vi­la iz­ve­štaj o ra­du po­kra­jin­skog om­bud­sma­na. Šta bi mi u tom iz­ve­šta­ju vi­de­li, ta­be­le, ko­lo­ne, ko­li­ko je pred­me­ta pod­ne­to, na ko­li­ko re­a­go­va­no, ko­li­ko re­še­no, ko­li­ko ob­u­stav­ljno. Uz to bi­la bi i pri­ča o uslo­vi­ma ra­da, okru­že­nju, po­ra­stu žal­bi i sič­no. Ov­de je naj­ve­ći do­met sta­ti­sti­ka. Ako je vla­da­ju­ća stran­ka za­do­volj­na sa iz­ve­šta­jem om­bud­sma­na, on­da ga ve­ći­na iz­gla­sa­va i pri­hva­ta. Tu je kraj de­mo­kra­ti­je. Me­đu­tim  jed­na gru­pa gra­đa­na ko­ja je ne­za­dov­ljna što je po­stu­pak po nji­ho­vom pri­go­vo­ru ob­u­sta­vljen ne­moć­no sle­že ra­me­ni­ma u smi­slu: hte­li ste (bi­ra­li ste) i sad gle­daj­te. Osta­je im da svo­je vra­to­ve is­te­žu i gla­ve okre­ću put su­da u Stra­zbu­ru. A ta­mo, mi za­tr­pa­li pi­sar­ni­ce su­da. Da bi iz­be­gli ovu vr­stu zam­ki de­mo­kra­ti­je pri­ča ide da­lje. Mo­gu­će je uve­sti no­ve in­sti­tu­ci­je: okru­gli sto struč­ne jav­no­sti ko­ji u tom me­se­cu ras­pra­vlja iz ugla stru­ke o za­štit­ni­ku gra­đa­na,  sa  vi­še de­ta­lja, a i ne­za­vi­sni su od par­tij­ske oli­gar­hi­je. Sle­di i te­ći krug: dru­štve­ne mre­že. Gra­đa­ni iz­no­se svo­je is­ku­stvo i mi­šlje­nje o ra­du sa Om­bud­sma­nom, na­vo­de pri­me­re, re­ci­mo, za­ta­ška­va­nja ne­ke te­me. Ko­nač­no i gru­pa gra­đa­na ko­ja je du­bo­ko ne­za­do­volj­na sa ob­u­sta­vom po­stup­ka iz­no­si svo­ju pri­ču sa do­ku­men­to­va­nim obra­zlo­že­njem. Sve se to pom­no pra­ti i be­le­ži. Ide i če­tvr­ti krug, do­vo­de stra­ni eks­per­ti na ove te­me. Sle­di pe­ti krug jav­na emi­si­jia na te­le­vi­zi­ji „Uti­sak me­se­ca“ gde svi po­me­nu­ti ak­te­ri iz­la­žu svo­je vi­đe­nje o in­sti­tu­ci­ji – ko­ri­sni­ku bu­džet­skih sred­sta­va ili onoj in­sti­tu­ci­ji či­je je fi­nan­si­ra­nje uve­de­no si­lom za­kon (ko­mo­re na pri­mer). Na kra­ju me­se­ca svo­di se re­zi­me po kru­go­vi­ma; šta ka­že Skup­šti­na, šta stru­ka, šta gra­đa­ni, šta stra­ni eks­per­ti… i na ba­zi to­ga iz­vo­di kom­plek­sni­ja oce­na i prav­ci da­ljeg ra­da ili sme­nji­va­nja om­bud­sma­na. Ne če­ka­ju se če­ti­ri go­di­ne u ja­lo­voj de­mo­kra­ti­ji. Do­dat­ne in­sti­tu­ci­je ili pri­ti­sak jav­no­sti tre­ba ma­loj i is­pre­pa­da­noj Sr­bi­ji. Slič­no  je i po dru­gim bu­džet­skim po­zi­ci­ja­ma.

(Na­sta­vi­će se)