Pre­ži­vlja­va­mo na ve­re­si­ju!

„Isto­ri­ja se ne po­na­vlja ali se po­ne­kad ri­mu­je“ (Mark Tven)

Fa­le nam nov­ci

Na­ža­lost, če­sto se ri­mu­je u ko­rist sop­stve­ne ili­ti na­še šte­te. Sve­stan sam da mno­go ne znam, ali me unu­tra­šnji ose­ćaj ne va­ra da će­mo opet na pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma po­vu­ći po­gre­šan po­tez „u ko­rist svo­je šte­te“.  Ka­žu da hleb na­ma­zan pu­te­rom uvek pa­da na ze­mlju baš na stra­nu na ko­joj je pu­ter. Ta­ko će­mo i mi pro­ći na gla­sa­nju. Za­što? Za­to što je oko nas već pre­vi­še du­bi­o­za, za­to što Sr­bi­ja ni­je u sta­nju sa­ma se­be da obla­či, hra­ni i le­či. Fa­le nam nov­ci. Me­đu­tim, de­fi­ci­tar­ni smo u ne­če­mu još dra­go­ce­ni­jem u na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Ras­pa­ko­va­ni u mi­sli­ma pod­lo­žni smo ra­znim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, a on­da „red de­mo­kra­ti­je, red de­ma­go­gi­je, pa za­bo­ra­va“ i ta­ko stal­no. Di­le­me ne­ma pen­zi­o­ne­ri su naj­mno­gro­broj­ni­ja, pa do­ne­kle i naj­ho­mo­ge­ni­ja gla­sač­ka gru­pa. Isto­vre­me­no i gru­pa naj­po­dlo­žni­ja ma­ni­pu­la­ci­ja­ma. Is­tro­še­ni i is­tra­u­ma­ti­zi­ra­ni kod njih se strah kao pred­stra­ža pa­me­ti po­peo na sam vrh men­tal­nog sklo­pa pen­zi­o­ner­ske po­pu­la­ci­je. To mno­gi ko­ri­ste i (zlo)upo­tre­blja­va­ju.
Ne­iz­ve­snost nad sud­bi­nom pen­zi­o­ne­ra do­ve­la ih je do for­mi­ra­nja sop­stve­ne Par­ti­je, a on­da se i osta­le par­ti­je tak­mi­če ko­me će se pri­dru­ži­ti par­ti­ja pen­zi­o­ne­ra. Par­ti­ja ni­kla na za­šti­ti in­te­re­sa pen­zi­o­ne­ra i te­zi da se pen­zi­je ne sme­ju sma­nji­va­ti, ni­ti pro­du­ža­va­ti sta­ro­sna gra­ni­ca za od­la­zak u pen­zi­ju. Za­mi­sao i ide­je či­sti i po­šte­ni. Za­šti­ti­ti sup­stan­cu (sta­ri­je sta­nov­ni­štvo) ko­ja je na svo­jim ple­ći­ma no­si­la pro­šlost. Tu se ni­šta za­me­ri­ti ne mo­že. Na­pro­tiv. Par­ti­ja pen­zi­o­ne­ra šti­ti iona­ko ma­le pen­zi­je i mu­kom ste­če­no pra­vo na pen­zi­o­ni­sa­nje. Okre­nu­ta se­bi i svo­ji­ma. I tu na­sta­je zam­ka. Ova­kvoj bri­zi ko­ja do­no­si ve­lik broj gla­sač­kih li­sto­va pri­kra­da­ju se dru­ge par­ti­je i svu svo­ju ener­gi­ju tro­še na pri­do­bi­ja­nje gla­sa­ča pre­ko par­ti­je pen­zi­o­ne­ra. U tom za­no­su ka ko­a­li­ci­ja­ma za­ne­ma­ru­ju ne­što mno­go bit­ni­je o če­mu će ka­sni­je bi­ti re­či. I ta­ko „ke­ro­vi la­ju ka­ra­van pro­la­zi“, či­taj: na­ša šte­ta pro­la­zi u bu­ci stra­nač­kog nad­mu­dri­va­nja i pre­o­ti­ma­nja.
Me­đu­tim, stvar­nost je mno­go opo­ri­ja u nju se pre­li­va ča­ša sa pu­no žu­či. Naj­pre či­nje­ni­ca da je u Sr­bi­ji te­ško na­ru­še­na eko­no­mi­ja kroz pro­por­ci­ju: 100 za­po­sle­nih, 74 pen­zi­o­ne­ra i 43 ne­za­po­sle­nih. U onih 100 za­po­sle­nih do­min­ra­ju oni iz jav­nog sek­to­ra, da­kle či­nov­ni­ci ko­ji pri­ma­ju pla­tu iz pre­ra­spo­de­la, iz bu­dže­ta. Do­šli smo u si­tu­a­ci­ju da je­dan pro­iz­vod­ni rad­nik na „se­bi“ no­si vi­še od jed­nog pen­zi­o­ne­ra. To ni­ka­da ni­je bi­lo ta­ko. Za­to di­nar ko­ji se na­men­ski iz­dva­ja za pen­zi­je (do­pri­nos) ni­je ni bli­zu do­vo­ljan da se pod­mi­ri ni­vo ukup­nih ras­ho­da za pen­zi­je. Ka­žu da se sko­ro po­lo­vi­na pen­zi­ja mo­ra sto­ga ali­men­ti­ra­ti na te­ret bu­dže­ta. Kad ta­mo, ras­ho­di za pen­zi­je za­u­zi­ma­ju već sko­ro 30 od­sto bu­dže­ta. Osta­lo su škol­stvo, zdrav­sto, voj­ska, so­ci­ja­la. Svi­ma je ma­lo. Kad se pod­vu­če cr­ta tad ni za ova­ko ma­lo ne­ma­mo do­volj­no pri­ho­da. De­fi­ci­ti, pa kre­di­ti. Pre­ži­vlja­va­mo na ve­re­si­ju. Ali i za­du­že­nje ima svo­je gra­ni­ce. Ako na­sta­vi­mo raz­mi­šlja­ti sa­mo u okvi­ru svo­je „pr­ći­je“ i (po)slu­ži­ti za in­di­rekt­no iz­vla­če­nje gla­sač­kih li­sti­ća, pre­ko pen­zi­o­ne­ra, u ko­rist dru­gih par­ti­ja, ta­da pre­ti sce­na­ri­jo da iz su­ve dre­no­vi­ne ne­će­mo mo­ći mno­go ili sko­ro ni­šta vi­še is­ce­di­ti. Dža­ba će bi­ti zah­te­vi za re­dov­nim uskla­đi­va­njem pen­zi­ja i po­sta­vlje­nja čel­ni­ka Par­ti­je pen­zi­o­ne­ra na pot­pred­sed­nič­ka me­sta u Vla­di, kad se ne­ma oda­kle. Tad ste­pe­ni­ce su­ro­vo­sti eko­no­mi­je po­sta­ju sve vi­dlji­vi­je i kli­za­vi­je. Naj­pre ide zah­tev za sma­nji­va­nje iona­ko ma­lih pen­zi­ja (pri­mer Grč­ke), a kad i to ne bu­de do­volj­no tad se od Gr­ka tra­ži da pro­da­ju ostr­va, a od nas ve­ro­vat­no da pro­da­mo na­še po­ro­dič­no sre­bro (EPS, Te­le­kom i slič­no).
Iz isto­ri­je eko­nom­ske mi­sli po­zna­to je šta se de­ša­va sa oni­ma ko­ji pro­da­ju iz nu­žde. Na­dam se da ne­će­mo, u me­đu­vre­me­nu, pri­be­ći na­šem spe­ci­ja­li­te­tu, in­fla­tor­nom fi­nan­si­ra­nju pen­zi­ja u ko­me se stva­ra ilu­zi­ja da se pen­zi­je po­ve­ća­ju za 10 po­sto na ba­zi pri­mar­ne emi­si­je a on­da in­fla­ci­ja za­đe iza le­đa i uzme 30 od­sto. To je bio naš ob­lik sma­nji­va­nja pen­zi­ja i ilu­zor­no fi­nan­si­ra­nje sa­mo onih ko­ji su tre­nut­no na vla­sti. Ga­lo­pi­ra­ju­ća in­fla­ci­ja iz 1993. po­ka­za­la je ka­ko se „ra­di vi­ših na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa“ ni­je mo­glo (pre)ži­ve­ti u toj go­di­ni od re­dov­nih pla­ta i pen­zi­ja. Bio je to eks­trem­ni ob­lik sma­nji­va­nja pen­zi­ja ili što je isto ku­pov­ne mo­ći pen­zi­on­ra. Pro­da­va­no je po­ro­dič­no sre­bro u mno­gim do­ma­ćin­stvi­ma da bi se pre­ži­ve­la 1993.
Ka­da ni na­ci­o­nal­no po­ro­dič­no sre­bro ne bu­de do­volj­no, ta­da se sr­lja u tre­ću fa­zu, ban­krot dr­ža­ve. I ov­de ima­mo pri­mer iz prak­se u sve­tu. No­vi Ze­land je 1987. go­di­ne zva­nič­no pro­gla­sio ban­krot. Sva pra­va za­ga­ran­to­va­na Usta­vom pa­da­ju u vo­du, pa i pen­zi­o­na, jer ne po­sto­je iz­vo­ri za nji­ho­vo fi­nan­si­ra­nje. Uki­da­ju se pra­va i oba­ve­ze pen­zi­o­nih fon­do­va, uki­da­ju fon­do­vi. Dr­ža­va pre­pu­šta upralj­va­nje pen­zi­ja­ma ne­kim dru­gi­ma (ten­der). A ovi dru­gi pre­ko za­ko­na naj­pre uve­du  „na­rod­ne pen­zi­je“, svi­ma iste i to ta­ko da je u nji­ma iz­ra­ču­na­to ko­li­ko jed­nom pen­zi­o­ne­ru tre­ba za mi­ni­mal­ne tro­ško­ve ži­vo­ta  (me­sa, hle­ba, mle­ka), i ko­li­ko su tro­ško­vi sta­no­va­nja za jed­no­i­po­so­ban stan  i to se pri­zna­je u na­rod­noj  pen­zi­ji. Dru­gi ko­rak, uvo­di se za­ko­nom je­din­stven do­pri­nos za pen­zi­je o ko­me bri­ne onaj ko­me je po­ve­re­no ga­zdo­va­nje pen­zi­ja­ma.
Ova­ko ši­rok uvod na­pra­vio sam zbog pi­ta­nja: šta to stvar­no ugro­ža­va pen­zi­je i vo­di ova­kvom sce­na­ri­ju? 

Na­sta­vi­će se
(Fo­to­gra­fi­je i opre­ma re­dak­ci­je)