• subota, 24. februar 2024.
Mon­te­vi­deo, Jo­ža te ni­je vi­deo
Kultura
0 Komentara

Mon­te­vi­deo, Jo­ža te ni­je vi­deo

27. mart 2012. godine

Fra­njo Gi­ler Jo­ža u Am­ster­da­mu (1928)

Po­pu­lar­ni igra­ni film, a po­tom i te­le­vi­zij­ska se­ri­ja, Mon­te­vi­deo, bog te vi­deo, vra­ti­li su nas u “sta­ra do­bra vre­me­na” ka­da su is­pi­si­va­ne naj­zna­čaj­ni­je stra­ni­ce srp­ske fud­bal­ske, ali i ne­ke mno­go va­žni­je, “ši­re” isto­ri­je. Ro­man­tič­na pri­ča o for­mi­ra­nju dr­žav­ne re­pre­zen­ta­ci­je, sa ko­jom će­mo, 1930, po­ći u Uru­gvaj, na Pr­vo svet­sko pr­ven­stvo u fud­ba­lu, ta­mo po­sti­ći ne­stva­ran uspeh i tri­jum­fal­no se vra­ti­ti ku­ći, sva­ka­ko, ni­je mo­gla da ob­u­hva­ti sve aspek­te tih he­roj­skih do­ga­đa­nja. A bi­lo je u njoj i onih ne­do­volj­no vi­dlji­vih, ne mno­go za­pa­že­nih, lič­nih, če­sto tra­gič­nih mo­me­na­ta i sud­bi­na.
Jed­na ta­kva je ve­za­na za sport­sku i ži­vot­nu epo­pe­ju Fra­nje Gi­le­ra Jo­že (1907 – 1943), ro­đe­nog Mi­trov­ča­ni­na, po mno­gi­ma naj­bo­lje ju­go­slo­ven­ske “je­da­na­e­sti­ce” – le­vog kri­la – to­kom pr­ve po­lo­vi­ne 20. ve­ka. Taj fud­bal­ski ča­rob­njak iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce, vi­še­stru­ki dr­žav­ni re­pre­zen­ta­ti­vac, vr­stan gol­ge­ter, uče­snik Olim­pij­skih iga­ra u Am­ster­da­mu, 1928, bio je ne sa­mo igrač­ka le­gen­da, već i mo­žda naj­tra­gič­ni­ja ljud­ska fi­gu­ra svo­ga do­ba. Mo­mak ko­ji je “u fud­ba­lu do­sti­gao Olimp, a kao čo­vek iskre­no pri­zna­nje” (no­vo­sad­ski “Sport”, 1951), stra­da­će naj­pre kao spor­ti­sta, što će ga ko­šta­ti neo­d­la­ska sa dru­go­vi­ma u Mon­te­vi­deo. Kao hu­ma­ni­sta i ro­do­ljub, Ne­mac po­re­klom, u ra­tu će is­kre­nu pri­vr­že­nost otadž­bi­ni pla­ti­ti naj­sku­pljom mo­gu­ćom ce­nom – svo­jim ži­vo­tom.

***

Re­pre­zen­ta­ci­ja Ju­go­sla­vi­je na Olim­pij­skim igra­ma u Am­ster­da­mu (Gi­ler dru­gi sle­va, u gor­njem re­du)

Naj­pre, vra­ti­mo se pri­či o fud­bal­skim pri­pre­ma­ma za od­la­zak u glav­ni grad Uru­gva­ja.
Ni­šta ni­je na­go­ve­šta­va­lo da Jo­ža Gi­ler ne­će vi­de­ti Mon­te­vi­deo. Igrač mi­tro­vač­kog “Gra­đan­skog”, po­tom za­gre­bač­kih “pla­vih” (ta­ko­đe “Gra­đan­ski”, sa ko­jim je osvo­jio dva dr­žav­na pr­ven­stva, 1926. i 1928) a, on­da, be­o­grad­ske “Ju­go­sla­vi­je”, bio je idol sve­ko­li­ke fud­bal­ske pu­bli­ke. Nje­go­va sport­ska ka­ri­je­ra se raz­vi­ja­la za­i­sta me­te­or­ski. Na­ci­o­nal­ni dres je pr­vi put obu­kao, u de­vet­na­e­stoj go­di­ni, 30. ma­ja 1926, na utak­mi­ci pro­tiv Bu­gar­ske (3:1), za­tim još dva­na­est pu­ta. “Po mno­gi­ma naj­bo­lje le­vo kri­lo u isto­ri­ji na­šeg fud­ba­la”, ka­ko se hro­ni­ča­ri če­sto be­le­ži­li, za re­pre­zen­ta­ci­ju Ju­go­sla­vi­je je po­sti­gao tri go­la. Kru­na nje­go­ve ka­ri­je­re bi­će od­la­zak na IX olim­pij­ske igre, gde je naš tim ne­sreć­no is­pao već u pr­vom ko­lu, po­što su nam Por­tu­gal­ci da­li gol 30 se­kun­di pre kra­ja (1:2).
I po­sle de­vet na­stu­pa za dr­žav­ni A tim – tri pu­ta pro­tiv Bu­gar­ske, po dva me­ča sa Ru­mu­ni­jom i Če­ho­slo­vač­kom, još sa Fran­cu­skom i već po­me­nu­tom Por­tu­ga­li­jom, ka­da je u eki­pi, naj­če­šće, bio sa Mi­hel­či­ćem, Iv­ko­vi­ćem (Mi­lu­tin­cem), Ar­se­ni­je­vi­ćem, Pre­mr­lom i Mo­šom Mar­ja­no­vi­ćem – do­la­zi dru­gi, fa­tal­ni, su­sret sa Fran­cu­zi­ma. Tog 19. ma­ja 1929, u Pa­ri­zu, Jo­ža je do­ži­veo te­šku po­vre­du ko­le­na, što je u ono vre­me zna­či­lo i kraj fud­bal­ske ka­ri­je­re. Ne i za ovog ne­u­mor­nog, spor­tu po­sve­će­nog mla­di­ća. Bio je pr­vi naš igrač ko­ji se pod­vr­gao ope­ra­ci­ji me­ni­sku­sa (1931), kod dr Ko­e­na, u Be­ču, po­što je sâm mo­rao da pla­ti tro­ško­ve (30.000 di­na­ra).
Fra­njo Gi­ler Jo­ža će du­go od­su­stvo­va­ti sa te­re­na, i su­vi­še du­go, ta­ko da ga ni­je bi­lo ni na mun­di­ja­lu u Uru­gva­ju. Mon­te­vi­deo, Jo­ža te ni­je vi­deo! Nje­go­vi dru­go­vi, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i do­sta onih iz su­par­nič­kog BSK-a, za­u­ze­li su sjaj­no tre­će me­sto, po­sle čud­no­va­tog, te­škog po­ra­za od do­ma­ći­na (1:6). Ipak, upor­ni Gi­ler će se vra­ti­ti fud­ba­lu, čak od­i­gra­ti i tri no­ve utak­mi­ce za dr­žav­ni tim, 1932, pro­tiv Špa­ni­je, Fran­cu­ske i Bu­gar­ske. Vi­še to ne­će bi­ti onaj sta­ri Jo­ža – uosta­lom, na le­đi­ma je ta­da no­sio broj 10 a ne svo­ju “je­da­na­e­sti­cu”. I da po­me­ne­mo je­dan po­da­tak, u kon­tek­stu ak­tu­el­ne film­ske pri­če Mon­te­vi­deo, bog te vi­deo: na ove tri utak­mi­ce, u re­pre­zen­ta­ci­ji sa Gi­le­rom je bio i Alek­san­dar Tir­na­nić Tir­ke.
Ina­če, tih go­di­na, dok je le­čio po­vre­đe­no ko­le­no, Fra­njo Gi­ler Jo­ža je do­sta vre­me­na pro­vo­dio u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, na igra­li­štu po­red že­le­znič­ke sta­ni­ce. Šu­ti­rao je lop­tu sa naj­mla­đi­ma, de­lio sa­ve­te i sa­svim si­gur­no do­pri­neo da se u gra­du kraj Sa­ve od­ne­gu­ju bu­du­ći aso­vi, ka­kvi su bi­li Stev­kov, Bed­nar, Ši­poš, Ra­kar i dru­gi. Ka­žu da je po­vre­me­no i sâm na­vla­čio cr­no-be­li dres ma­tič­nog “Gra­đan­skog”. Od 1931. do 1935. Gi­ler je za be­o­grad­ske “cr­ve­ne”, za SK “Ju­go­sla­vi­ja”, od­i­grao 37 utak­mi­ca i po­sti­gao 12 go­lo­va. Ipak, po­vre­da u Pa­ri­zu, a ka­sni­je i dru­gog ko­le­na u Ovi­je­du, pro­tiv Špa­ni­je (24. apri­la 1932), uči­ni­će svo­je. Nje­go­va ak­tiv­na igrač­ka ka­ri­je­ra bi­će, iz­gle­da, za­pe­ča­će­na po­sle jed­ne utak­mi­ce sa BSK-om. Za­vr­ši­će kao igrač i tre­ner naj­pre “Ju­go­sla­vi­je”, a on­da i be­o­grad­skog “Ču­ka­rič­kog” i “Is­tre” sa Ču­ka­ri­ce.
Ne­ka osta­ne za­be­le­že­no da su Bra­ni­slav Ba­ne Se­ku­lić i Fra­njo Gi­ler Jo­ža, obo­ji­ca ču­ve­na le­va kri­la, bi­li pr­vi kva­li­fi­ko­va­ni fud­bal­ski tre­ne­ri u Be­o­gra­du.
Po­zna­ti sport­ski no­vi­nar Bo­ško Đ. Sta­ni­šić an­ke­ti­rao je, 1968. go­di­ne, 41 pred­rat­nog re­pre­zen­ta­tiv­ca, za­tim sa­ve­zne ka­pi­te­ne, su­di­je i struč­nja­ke – ukup­no 50 po­zna­tih ime­na, sve u že­lji da sa­sta­vi naj­bo­lji fud­bal­ski tim Ju­go­sla­vi­je svih vre­me­na. U tu “eki­pu sno­va” su ušli: Gla­zer, Iv­ko­vić, Ju­su­fi, Čaj­kov­ski, Hor­vat, Leh­ner, Mar­ja­no­vić, Mi­tić, Hi­trec, Bo­bek i – Gi­ler!

***

Sin mi­tro­vač­kog me­sa­ra Ma­ti­je Gi­le­ra, za ko­ga se ne zna po­u­zda­no da li je bio ne­mač­kog ili fran­cu­skog po­re­kla (pre­zi­me sre­će­mo u tri va­ri­jan­te: Gil­ler, Gül­ler, Gi­ler), i maj­ke Ma­ri­je Sin­gler, ko­ja je u se­bi ima­la i šved­ske kr­vi, Fra­njo je ro­đen 1. sep­tem­bra 1907. u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci. U rod­nom gra­du je za­vr­šio ni­žu puč­ku ško­lu i pet raz­re­da gim­na­zi­je (1923⁄24), jer je vi­še vo­leo da tr­či za lop­tom ne­go uči u ina­če ve­o­ma stro­goj Kra­ljev­skoj re­al­noj gim­na­zi­ji. Bio je ože­njen Da­ni­com Srem­če­vić, ćer­kom po­zna­tog mi­tro­vač­kog advo­ka­ta, i sa njom imao si­na Dar­ka Gi­le­ra (1934 – 1996).
Sma­tra­ju­ći ga svo­jim po­da­ni­kom, Nem­cem, oku­pa­tor­ske vla­sti su, 15. apri­la 1942, na­sil­no mo­bi­li­sa­le Jo­žu Gi­le­ra i do­de­li­le ga po zlu ču­ve­noj “Princ Eugen” di­vi­zi­ji. Sa­mo­volj­no je na­pu­stio tu for­ma­ci­ju, ne že­le­ći da uči­ni bi­lo šta na­žao, “na­ro­či­to ne na­ro­du s ko­jim sam od­ra­stao, na ko­jeg sam na­vi­kao, ko­jeg sam vo­leo, s ko­jim sam pro­ži­veo naj­lep­še ča­so­ve mo­ga ži­vo­ta…” (iz Jo­ži­nog opro­štaj­nog pi­sma). Ne­mač­ki fa­ši­sti su ga stre­lja­li 20. de­cem­bra 1943. go­di­ne u Vr­šcu.
Ne zna se gde je Jo­žin grob, u rod­nom gra­du su ga odav­no za­bo­ra­vi­li. Svo­je­vre­me­no smo, bez­u­spe­šno, pred­la­ga­li da jed­na uli­ca ili igra­li­šte u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci po­ne­su ime na­šeg naj­bo­ljeg pred­rat­nog le­vog kri­la i ve­li­kog ro­do­lju­ba. “Mi­tro­vi­ca je ro­di­la naj­ve­ćeg od svih – Gi­le­ra.” (Dr Jer­ko Ši­mić, 1951)

Du­šan Po­zna­no­vić

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: