Ša­ka

Piše: Milijana Barjakatervić

Da li su ljud­skom bi­ću uop­šte po­treb­ni svi pr­sti jed­ne ša­ke? Ako se ta­ko ro­di, bez pr­sti­ju, čo­vek na­vik­ne pa ni ne zna da bi mu bi­lo lak­še sa svih pet, to jest de­set. Ako bez njih osta­ne u ne­kim sred­njim, po­znim go­di­na­ma, ne­zgod­no je jer ih je ceo ži­vot imao i ka­ko će sad da na­vik­ne. A ako mu se de­si peh pa iz­gu­bi par pr­sti­ju u de­tinj­stvu, to je naj­ve­ći bak­su­zluk. Pr­sti se na­i­me kod sta­ri­jih naj­lak­še gu­be zbog ne­do­volj­ne opre­zno­sti, do­tra­ja­lih ma­ši­na, da­kle ni­ka­ko zbog ono­ga zbog če­ga  de­ca naj­lak­še gu­be pr­ste, a to su – uni­šti­va­či ljud­skog slu­ha, vi­da, ne­ra­va, ko­že, u zim­skom pe­ri­o­du, atrak­ci­ja zva­na – pe­tar­de!
Da bi de­te uop­šte do­šlo do pe­tar­de po­treb­no je da ima za ro­di­te­lja ne­i­ži­vlje­nog po­lu­in­te­li­gent­nog sa­di­stu-pi­ro­ma­na, ko­ji ne že­li do­bro ni svom de­te­tu ni dru­goj de­ci, ko­ji će da­pa­če uze­ti ne­ko­li­ko de­se­ti­na ovih „igra­ča­ka“ da po­ka­že ka­ko de­lu­ju: „Pšššš-pa­a­a­af!“, ili „Kšššš-ba­a­a­a­am!“,  za­vi­si ko­li­ko ima no­va­ca. De­te ko de­te se odu­še­vi: „Još, još!“  Pro­ba­lo bi i sa­mo da upa­li al ta­ta (ma­me se od­u­vek bo­je eks­plo­ziv­nih na­pra­va, valj­da iskon­ska ose­tlji­vost na ba­rut zbog mno­gih svet­skih i do­ma­ćih ra­to­va), bri­žan i od­go­vo­ran ta­ta ne da. Ka­že: “Kad ma­lo po­ra­steš!“ Ta­ko­đe je ro­di­telj kriv ako ni­je za­bra­nio de­te­tu dru­že­nje sa mla­đah­nim, po­gre­šno usme­re­nim sa­di­sti­ma pi­ro­ma­ni­ma, de­com po­lu­o­sve­šće­nih ro­di­te­lja.
Ra­do­zna­lost tre­ba ubi­ti u star­tu na­gva­žda­njem, pla­še­njem, uce­na­ma, pret­nja­ma, ba­ti­na­ma i osta­lim, iz mo­de ne­pra­ved­no iza­šlim, pe­da­go­škim me­to­da­ma (idu one ba­ti­ne što se ne vi­de su­tra na fi­zič­kom, zna­či lak­še. Po se­dal­nom de­lu).
Po­što ko­lum­ne ne idu uz fo­to­gra­fi­je ve­za­ne za tekst, mo­že­te po­gle­da­ti po­uč­ne fo­to-ga­le­ri­je na in­ter­ne­tu –  ka­ko iz­gle­da ša­ka po­sle pre­ra­no ak­ti­vi­ra­ne pe­tar­de u is­toj. Ose­tlji­vi­ji nek ne gle­da­ju. Mo­gu da za­mi­šlja­ju. A on­da se udru­ži­ti i ištam­pa­ti ove sli­ke u ne­ko­li­ko hi­lja­da pri­me­ra­ka (na fir­min ra­čun) i po­gu­ra­ti u san­du­či­će po zgra­da­ma. S tim da uz le­tak ne ide re­kla­ma za ugra­đi­va­nje pro­te­ze na me­sto pr­sti­ju, nor­mal­no (…ma­da ni­je za neo­če­ki­va­ti).  Ume­sto ra­znih  pro­pa­gand­nih le­ta­ka, od ovih sa ša­kom po­sle,  što ute­ru­ju strah u ko­sti, bi­lo bi bar ne­ke ko­ri­sti. To jest ma­nje šte­te, po de­cu.
Pra­zni­ci su sti­gli. Pa­zi­te šta ku­pu­je­te!