Ko se bo­ji sne­ga još?

Piše: Milijana Barjakatervić

Ka­ko da zna­te ko­li­ko ste­pe­ni je na­po­lju bez ter­mo­me­tra? On­da kad dvo­ri­šni pas ule­će unu­tra čim otvo­ri­te vra­ta, iako ste mu to iz­ri­či­to za­bra­ni­li,  si­gur­no je mi­nus pet­na­est. Kud sve na nas, tu i dr­ska i bez­o­bra­zna kli­ma. A de­ca vi­ka­la: „Kad će, pa, kad će sneg“. Eto ih sad! Ši­rom otvo­re­nih oči­ju ze­va­ju u pa­hu­lje, hva­ta­ju na dlan, ču­de se ka­ko to da ne po­sto­je dve jed­na­ke še­sto­kra­ke zve­zdi­ce…A šta mi od­ra­sli ima­mo od ovo­li­kog sne­ga? Od ve­žbi s lo­pa­tom ima­mo sa­mo asi­me­trič­nu upa­lu mi­ši­ća. Do­bi­ja­mo i hek­to­li­tre vo­de u hod­ni­ci­ma od deč­je obu­će, a bo­ga­mi i obu­će od­ra­slih. (De­ca su ona bi­ća ko­ji­ma ni­kad ni­je hlad­no. Gde ste vi­de­li de­te da ka­že: „Ne­ću na sneg hlad­no mi je“. I kad jed­nom iza­đe ne vra­ća se sve dok pr­sti ne bu­du u ne­u­po­tre­blji­vom sta­nju. Što opet ne zna­či da ga mo­že­te vu­ći na mi­nus dvo­ci­fre­noj tem­pe­ra­tu­ri na san­ka­ma za­to što je to idi­lič­no. Ili mo­že­te ali, da ga po­sle od­le­đu­je­te fe­nom i slič­nim apa­ra­ti­ma za od­le­đi­va­nje eks­tre­mi­te­ta).
Even­tu­al­na ko­rist – ne­de­lja bez ško­le. Ušte­da go­ri­va do ško­le za uda­lje­ni­je, i nov­ca za uži­nu za sve. Mla­đa de­ca mo­gu na­u­či­ti sve o Eski­mi­ma  jer ima do­volj­no sne­ga da se za­čas na­pra­vi se­lo sa iglo­i­ma gde god ho­ćeš. Sta­ri­ja sve o no­vim ca­ka­ma na Fej­su i Tvi­te­ru. A ma­me-ta­te-be­be-de­de ka­ko sku­va­ti ne­što bez iz­la­ska u na­bav­ku na­mir­ni­ca.
Zna­či, mo­že sneg, ali da pad­ne kul­tur­no, ne­kih pe­dalj-dva, sa par ste­pe­ni is­pod nu­le, ali ovo ni­šta ne va­lja. Šta god obu­li sneg će ući u obu­ću jer pre­ma­šu­je vi­si­nu i naj­du­blje či­zme (je­di­no da pra­ve či­zme iz­jed­na sa ska­fan­de­rom). Od stal­nog či­šće­nja sne­ga ‘oće da se oglad­ni, a naš čo­vek ne­ma bog zna šta da je­de ni u re­dov­nim uslo­vi­ma ka­mo­li u van­red­nim. A ne­ma baš ni li­mu­zi­ne ko­je gre­ju čim sed­ne u auto, a da se vo­za sa tak­si­stom sva­ki dan, osta­vi­će uti­sak raz­ma­že­no­sti ili kom­plek­sa vi­še (ni­že?) vred­no­sti. Grad­ski auto­bu­si pred­vi­đe­ni su sa­mo za ono vre­me kad mo­že­te ići i pe­ške. Ili stoj­te i če­kaj­te na me­ća­vi ako ima­te će­be s ru­ka­vi­ma. Bo­lo­va­nje se, ču­jem, ne mo­že vi­še uzi­ma­ti „na sle­po“, a go­di­šnji od­mor se po pra­vi­lu ču­va za le­to­va­nje. Ho­ću re­ći le­to. To je ono go­di­šnje do­ba ka­da je 60-tak  ste­pe­ni vi­še ne­go sad, pa na­rod ne mo­že da iza­đe nig­de da­ni­ma zbog ne­za­pam­će­nih vru­ći­na. Pa ta­ko po­red fo­bi­je od sun­ca sad ima­mo i fo­bi­ju od sne­ga, to jest od ope­ra­ci­je OD­LA­ZAK NA PO­SAO.  Pa vi sad vi­di­te da li ni­smo na po­gre­šnoj ge­o­graf­skoj ši­ri­ni i du­ži­ni, osim što  ži­vi­mo u ne­zgod­nom vre­me­nu.