Sve­tlost

Piše: Milijana Barjakatervić

Po tra­fi­ka­ma se da­nas mo­že na­ći sva­šta. Naj­pro­da­va­ni­je su naj­ne­kva­li­tet­ni­je no­vi­ne. One sku­plje na­rod ne ku­pu­je iz dva raz­lo­ga. Sku­pe su,  ili: “Ni­sam lud, za te pa­re mo­gu ku­pi­ti hleb, ci­ga­re, pi­vo, ka­fu, čaj, sok, vi­njak. Ili tri jef­ti­ne no­vi­ne. Upu­tim se ma­lo o ubi­stvi­ma, ma­lo o šva­le­ra­nju i šta me bri­ga!“
Ča­so­pi­si ti­pa Ku­ća stil i osta­li o ure­đe­nju en­te­ri­je­ra, ni­su za pro­seč­nog gra­đa­ni­na Sr­bi­je,  jer pri po­mi­sli na to ka­ko bi mo­gao da se ure­di stan, a ne­ma se – ne mo­že se, na­stu­pa­ju da ga pre­pla­vlju­ju  eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ke mi­sli, a ni­je Sar­tr. Ni Kjer­ke­gor. Mo­že i da kre­ne  da ra­di ma­šta a to ni­je do­bro za men­tal­no zdra­vlje, jer se po­sva­đa­ju ma­šta i ra­zum dok si rek’o VE­VE­RI­CA!. Kad se po­sva­đa­ju ra­zum i ma­šta, ner­vni si­stem po­pu­šta i do­la­zi do tr­za­nja, ti­ko­va, lu­pe­ta­nja, a ta­kve ni­ko ne­će u dru­štvo.
Iz po­me­nu­tih ča­so­pi­sa mo­že se do­du­še na­u­či­ti sva­šta o kul­tu­ri sta­no­va­nja,  pa ta­ko i o osve­tlje­nju  en­te­ri­je­ra. Po­što su na­stu­pi­li  da­ni  pred­vi­đe­ni za de­pre­si­ju i njoj srod­na sta­nja, kad se ni ne is­pla­ti po­di­za­ti ro­let­ne, ve­o­ma je va­žno sve­tlo i ve­dri­na u ži­vot­nom pro­sto­ru.  (Ume ja­ko da ner­vi­ra kad je sve­tlo tan­ko, jad­no, sit­no, škr­to, (u na­šem je­zi­ku se to ka­že CVR­LjI), ne zna­te uvek da li vas sa­go­vor­nik u pro­sto­ri­ji gle­da, spa­va ili pre­vr­će oči­ma…ne va­lja ni kad je isled­nič­ko pa vam se vi­di sva­ka bo­ra, laž, pe­rut ili ka­ri­jes, da­kle tre­ba da je ume­re­no). Sve­tlost, zna­mo, da­je ži­vot­nu ener­gi­ju, neo­p­hod­na za pra­vi­lan raz­voj psi­he…(ni­je dža­ba u za­tvo­ru pro­zor ma­li). A pak lo­še osve­tlje­nje, tzv po­lu­mrak, mo­že da iza­zo­ve gla­vo­bo­lju, ner­vo­zu, di­op­tri­ju, i če­sto od­la­že­nje u ho­ri­zon­ta­lan po­lo­žaj. A od pre­te­ra­nog le­ža­nja ne­ma vaj­de. Osim ako ni­ste tv kri­ti­čar.
Ali kao što nas ni­ko ne uči ro­di­telj­stvu pa svi uzme­mo da vas­pi­ta­va­mo de­cu, ta­ko nas  ni­ko ne uči pra­vil­nim uglo­vi­ma i ja­či­ni sve­tlo­sti u stam­be­nom pro­sto­ru, pa se sna­la­zi­mo ka­ko zna­mo. Za struč­nja­ka iz te obla­sti, na­ža­lost uglav­nom ne­ma­mo nov­ca ili vre­me­na, jer kad se ku­ći­mo,  gle­da­mo sa­mo da se što pre use­li­mo.  Prak­tič­ni­ji član do­ma­ćin­stva se obič­no ogla­si:  „Ka­kve ve­ze ima sad gde će mi bi­ti sve­tlo?! Lu­pi­ću  cen­tral­no na pla­fon, za­le­pim pla­fo­nje­ru i go­to­vo!“ Ne­prak­tič­ni­ji po­sle do­ku­plju­je lam­pe.
Tren­do­vi? Naj­no­vi­ja di­zaj­ner­ska re­še­nja?  Re­flek­to­ri, sno­po­vi, zve­zda­no ne­bo…u na­šoj ze­mlji mod­ni im­pe­ra­ti­vi su pri­vi­le­gi­ja ret­kih uspe­šnih ili ve­o­ma sna­đe­nih. Oda­kle   ne­sna­la­žlji­vi­ma  dr­sko­sti da mr­cva­re psi­hu još i hi­to­vi­ma u osve­tlje­nju pro­sto­ra? Ne­skrom­no. Nek se za­do­vo­lje  kro­vom nad gla­vom! A na pro­le­će, to ni­je da­le­ko, nek po­dig­nu ro­let­ne, ope­ru pro­zo­re i  pu­ste sve­tlost da  uđe u so­bu, u ži­vot, u du­šu. Let the Sun­shi­ne in!
(Ko je dvo­smi­slen pri po­me­nu pro­le­ća, šta mu ja mo­gu).