Pa­zi tak­si !

Piše: Milijana Barjakatervić

Od bez­bri­žnog vre­me­na fi­ja­ke­ra i gi­zda­vih ko­nja vra­nih osta­le su sa­mo uspo­me­ne, pri­če na­ših pre­da­ka. Pe­ri­od kad fi­ja­ker gu­bi funk­ci­ju  pre­vo­za,  pam­ti­mo mi ne­što mla­đi.
A pam­ti­mo i kad je tak­si bio luk­suz. Psi­ho­de­lič­ne de­ve­de­se­te. Tak­si­jem se vo­zio sa­mo lud, glup ili šverc-ma­her. Ni­je bi­lo mo­bil­nih te­le­fo­na ka­ko bi ih po­zva­li sti­gav­ši vo­zom u sred ne­kog le­vog vre­me­na. A ni de­snog. U le­vo vre­me ni­su ra­di­le ni pe­ka­re ni ka­fa­ni­ce oko sta­ni­ce. Ra­dio je mo­žda sa­mo se­ma­for.
Da­nas je dru­ga pri­ča. Dru­go vre­me. Ovih uslu­žnih vo­zi­la ima kao bu­va na psu lu­ta­li­ci. Jed­na­ko su br­zi i lju­ti. Sva­ki gra­đa­nin i pred­gra­đa­nin u te­le­fo­nu ima upi­sa­no bar ne­ko­li­ko  bro­je­va pod od­red­ni­com TAK­SI: prič­ljiv, ću­tljiv, na­sr­tljiv, čist al ide na­mer­no du­žim pu­tem, po­vo­ljan al us­put ku­pi mu­šte­ri­je i re­đa ih me­ni u kri­lo, sku­plji al se vo­zim sam, lju­ba­zan al ni­kad ne­ma sit­no, pri­ja­tan al slu­ša mu­zi­ku ko­ja pri­ja sa­mo nje­mu…pa ko šta vo­li. Ima ih vi­še ne­go do­volj­no,  ne če­ka­mo ih kao ne­kad na ve­tro­me­ti­ni ne­go sti­žu i pre ne­go što se obu­je­mo. Kon­ku­ren­ci­ja. Eg­zi­sten­ci­ja.
Što da se la­že­mo? Pr­vi mo­tiv za ba­vlje­nje ovim po­slom čo­ve­ku je no­vac (ne­go šta dru­go, si­gur­no ni­su oda­bra­li ovo za­ni­ma­nje da bi bo­lje upo­zna­li ura­ba­ni­stič­ki plan gra­da, zna­me­ni­to­sti, mu­ra­le, ni­ti da bi sti­ca­li po­znan­stva). Na po­sled­njem me­stu li­ste mo­ti­va je  bri­ga za gra­đa­ne bez sop­stve­nog pre­vo­za.  A bez­bed­nost i ži­vot onih ko­ji mu se na­đu na pu­tu je spo­red­na stvar, ili ve­ru­ju da su im re­flek­si to­li­ko iz­o­štre­ni da ne mo­že da im se de­si ne­ka ne­zgo­da. Po­što su ve­šti vo­za­či ne zna­či da će do­ći do sa­o­bra­ćaj­nog ude­sa ali do ner­vnih slo­mo­va osta­lih uče­sni­ka ho­će. Po­lu­kru­žno pre­ko du­ple pu­ne OOOOPA! 200 km na sat kroz ze­le­ni ta­las, pre­ti­ca­nje s de­sne, ka­kve ve­ze ima? Sla­lom kroz gu­žvu kao ko­la hit­ne po­mo­ći….ne­ve­ro­vat­no šta se sve mo­že vi­de­ti, ka­kve akro­ba­ci­je, kao u ame­rič­kim ak­ci­o­nim fil­mo­vi­ma! A mi oma­nji grad.  Da li  su to ne­ki biv­ši lo­kal­ni  man­gu­pi,  (ča­snim iz­u­ze­ci­ma trn u oku) ili neo­stva­re­ni pi­lo­ti, na­pa­lje­ni for­mu­la­ši sa kom­plek­som Ni­ki La­u­de, lo­ši stu­den­ti dr­žav­nih fa­kul­te­ta….Če­sto mo­že­te ču­ti: „Ja sam tre­bao bi­ti to i to pa eto ni­sam – za­je­ba­no vre­me…“ Kao da ne­ma onih  ko­ji su u  to isto vre­me tru­dom po­sti­gli ne­što, bez da su tr­go­va­li ča­šću za bo­lji ži­vot i rad­no me­sto po vo­lji.
I, šta je is­pla­ti­vi­je? Vo­zi­ti se tak­si­jem ili sop­stve­nim autom? Mo­glo bi se sta­vi­ti na pa­pir. Šta je ma­nje stre­sno? Pa je­di­no bi­ti vla­snik sta­na u cen­tru gra­da, sa 6 mi­nu­ta lak­še šet­nje do po­sla. Kad to sve obez­be­di­te ne­će­te ima­ti ni za odr­ža­va­nje bi­ci­kla. Opet ne­ko …ne­zgod­no  vre­me.