Strah i ne­iz­ve­snost u Tri­po­li­ju

Uspo­me­na iz lu­ke Tri­po­li

Li­bi­ja je pri­vlač­na, bo­ga­ta i ure­đe­na ze­mlja, na­ma pri­ja­telj­ska, a nje­na pre­sto­ni­ca Tri­po­li (ili Ta­ra­bles, ka­ko je zo­vu Li­bij­ci), je­dan od naj­lep­ših gra­do­va na či­ta­vom afrič­kom kon­ti­nen­tu.
Za­što se, on­da, Mi­trov­čan­ka Sa­nja Kon­tić, vi­ša me­di­cin­ska se­stra, po­sle sko­ro je­da­na­est go­di­na ži­vo­ta i ra­da u tom bi­se­ru se­ver­ne Afri­ke, ipak, od­lu­či­la za po­vra­tak ku­ći. Me­đu po­sled­nji­ma, do­du­še, po­što su mno­gi nje­ni pri­ja­te­lji i po­zna­ni­ci na­pu­sti­li Tri­po­li znat­no ra­ni­je. Na­i­me, Sa­nja je ta­mo oti­šla sre­di­nom av­gu­sta 2000. i osta­la sve do kra­ja ju­la ove go­di­ne, ka­da se pre­ko Tu­ni­sa, u ve­li­koj žur­bi i ne­iz­ve­sno­sti, avi­o­nom, spu­sti­la na be­o­grad­ski aero­drom „Ni­ko­la Te­sla“.
Po­što su u ono vre­me, go­di­nu da­na na­kon NA­TO agre­si­je na na­šu ze­mlju, iz li­bij­ske am­ba­sa­de tra­ži­li struč­no oso­blje za svoj Re­ha­bi­li­ta­ci­o­ni cen­tar u Tri­po­li­ju, iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce su po­ve­li če­ti­ri me­di­cin­ske se­stre. Me­đu nji­ma i Sa­nju Kon­tić, ko­ja je do ta­da ra­di­la na In­ter­nom ode­lje­nju Mi­tro­vač­ke bol­ni­ce.
– Kao i svi dru­gi, kre­nu­la sam ta­mo za bo­ljim ži­vo­tom, u že­lji da po­mog­nem se­bi i po­ro­di­ci, maj­ci i se­stri. Re­ha­bi­li­ta­ci­o­ni cen­tar u pred­gra­đu Zan­zur, tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra vo­žnje od­lič­nim auto-pu­tem do cen­tra Tri­po­li­ja, iz­gra­di­li su Šve­đa­ni, a otvo­rio ga je, 1987, lič­no pu­kov­nik Ga­da­fi i pre­dao svom na­ro­du. Cen­tar je fan­ta­stič­no ure­đen, slič­no kao i onaj u Ben­ga­zi­ju, i uslo­vi za opo­ra­vak pa­ci­je­na­ta i rad zdrav­stve­nih rad­ni­ka su, za­i­sta, bi­li na vi­so­kom ni­vou. Ima­li smo sed­mo­ča­sov­no rad­no vre­me, u tri sme­ne, jer su oba­ve­ze bi­le do­sta ve­li­ke, rad na­po­ran, a di­sci­pli­na stro­ga – go­vo­ri Sa­nja Kon­tić za „Srem­ske no­vi­ne“.
Sve do 2007. go­di­ne Sa­nja je ra­di­la u sme­na­ma, a po­tom una­pre­đe­na u glav­nu se­stru na mu­škom ode­lje­nju. Ka­že da je u po­čet­ku bi­lo ve­o­ma te­ško, i fi­zič­ki i psi­ho­lo­ški, ne­po­zna­va­nje arap­skog je­zi­ka je pred­sta­vlja­lo ve­li­ki pro­blem, ali vre­me­nom se čo­vek na­vik­ne i pri­la­go­di. Sve je ta­mo pod­re­đe­no pa­ci­jen­ti­ma, ko­ji su se opo­ra­vlja­li po­sle te­ških sa­o­bra­ćaj­nih i dru­gih po­vre­da. Stal­ni obi­la­sci so­ba, stan­dar­di evrop­ski, bri­ga o kom­fo­ru i in­ti­mi bo­le­sni­ka, ko­ji su ima­li po­seb­ne pa­ra­va­ne, sa­lo­ne za TV…
Za­ni­mlji­vo je da su se ugo­vo­ri o ra­du ob­na­vlja­li sva­ke go­di­ne, ka­ko već ko za­do­vo­lji, pi­ta­nje sta­ža ni­je bi­lo re­gu­li­sa­no. Na­rav­no, mo­glo je da se za­ra­di vi­še ne­go kod ku­će, ali ne i pre­vi­še, kao u Ne­mač­koj ili ne­kim dru­gim evrop­skim ze­mlja­ma. U sva­kom slu­ča­ju, ži­ve­lo se so­lid­no, mo­glo je da se ušte­di i po­ša­lje po­ro­di­ci, ka­že Sa­nja:

Sa­nja Kon­tić

– Ži­ve­li smo u kam­pu, naj­bo­ljem ko­ji po­sto­ji za zdrav­stve­ne rad­ni­ke u Li­bi­ji. Do­bi­li smo na­me­šte­ne mi­ni gar­so­nje­re za sam­ce, od­no­sno le­po ure­đe­ne po­ro­dič­ne ku­će. Svu­da su bi­li ugra­đe­ni kli­ma ure­đa­ji, a vre­me­nom smo po­če­li da sa­mi na­ba­vlja­mo te­le­vi­zo­re, kom­pju­te­re i dru­ge teh­nič­ke apa­ra­te. Sva­ko je za se­be bri­nuo o is­hra­ni, ku­va­li smo, po­vre­me­no od­la­ze­ći u Tri­po­li na kus-kus i dru­ga eg­zo­tič­na je­la. Li­bij­ci pu­no je­du ma­ka­ro­ne i osta­la te­sta, valj­da im je to osta­lo od Ita­li­ja­na. Ipak, dru­štve­ni ži­vot nam je bio skro­man, svo­dio se na dru­že­nje ko­je bi­smo sa­mi pri­re­di­li u kam­pu, ili po­vre­me­ne kon­cer­te i pri­red­be u or­ga­ni­za­ci­ji ne­kih am­ba­sa­da.
Po­red srp­skih dr­ža­vlja­na, u kam­pu je bi­lo Bo­sa­na­ca i Cr­no­go­ra­ca, za­tim Po­lja­ka, Bu­ga­ra, Fi­li­pi­na­ca… Do­ma­ćih rad­ni­ka, Li­bi­ja­ca, bi­lo je ve­o­ma ma­lo. Stra­ni rad­ni­ci su, uglav­nom, uči­li arap­ski od onih ko­ji su pre sti­gli, što je bi­lo ne­do­volj­no, a po­ne­kad čak i sme­šno, jer su se mo­gle za­pam­ti­ti po­je­di­ne re­či – ne i po­zna­va­ti gra­ma­ti­ka, is­pra­van iz­go­vor i sklop re­če­ni­ca.
Pe­tak je u Li­bi­ji ne­rad­ni dan i on se, naj­če­šće, ko­ri­stio za od­la­ske na obli­žnju pla­žu. Pu­te­vi su u Li­bi­ji stvar­no kva­li­tet­ni, ka­že Sa­nja. Na ku­pa­nje i po­se­te broj­nim ar­he­o­lo­škim lo­ka­li­te­ti­ma i tu­ri­stič­kim kom­plek­si­ma, ka­kvi su Lep­tus Mag­num ili Sa­bra­ta, išlo se i dru­gim da­ni­ma, u slo­bod­nim ča­so­vi­ma. Bi­lo je neo­bič­no pu­to­va­ti kroz pše­nič­na po­lja, dok se u bli­zi­ni ose­ćao mi­ris Sre­do­zem­nog mo­ra. Je­di­no je Sirt, rod­no Ga­da­fi­je­vo me­sto, bio „za­tvo­ren grad“, za po­se­tu je va­lja­lo ima­ti po­seb­nu do­zvo­lu.
– Ni­ka­da ni­sam vi­de­la li­bij­skog vo­đu Ga­da­fi­ja, ma­da su nje­go­ve sli­ke bi­le svu­da oko nas i mno­gi su ga če­sto po­mi­nja­li. Ipak, na sva­kom ko­ra­ku se pri­me­ći­va­lo da je do­sta to­ga ura­dio za svoj na­rod – do­da­će Sa­nja Kon­tić.
Go­di­na­ma se u Li­bi­ji ži­ve­lo mir­no, bez tr­za­vi­ca i ve­ćih pro­ble­ma, a on­da su iz­ne­na­da po­če­le ne­vo­lje. Naj­pre je kre­nu­lo u Tu­ni­su i Egip­tu, pa se ču­lo za Ben­ga­zi „ko­ji se i pre bu­nio“. Jed­no­ga da­na do na­ših lju­di sti­že glas: „Pu­kao je Ben­ga­zi!“ Sa­nja nam pri­ča da je ži­ve­la u svom sve­tu, da­le­ko od ne­mi­ra i rat­nih zbi­va­nja, pri­lič­no za­te­če­na ka­da je ne­ko uz­vik­nuo: „Pa­kuj se!“ Bi­lo je to u fe­bru­a­ru, u vre­me pr­ve eva­ku­a­ci­je:
– Ču­li smo da je po­čeo gra­đan­ski rat i na­sta­la je ve­li­ka po­met­nja. Ne­ki su bud­za­što pro­da­va­li go­di­na­ma sti­ca­ne stva­ri. Bo­ja­li smo se, ni­smo zna­li šta će­mo i – ve­ći­na je ipak osta­la. Ta­da je srp­ska vla­da po­sla­la tri avi­o­na za eva­ku­a­ci­ju na­ših gra­đa­na, čak su i ne­ki Bu­ga­ri is­ko­ri­sti­li pri­li­ku i oti­šli. Bi­li su pre­pla­še­ni i Li­bij­ci, jer ni­su zna­li šta se tač­no de­ša­va. Ni­je bi­lo pra­vih in­for­ma­ci­ja. Ču­li smo da u Ben­ga­zi­ju tra­že Ga­da­fi­jev od­la­zak. Sve vre­me sam gle­da­la te­le­vi­zi­ju, uglav­nom ku­vaj­tsku Al Dža­zi­ru, ko­ja je bi­la ve­o­ma  pri­stra­sna u ko­rist po­bu­nje­ni­ka. Bom­bar­do­va­ne su ka­sar­ne i Ga­da­fi­jev kom­pleks, ali to je bi­lo do­sta da­le­ko od nas.
Stra­na­ca je u Tri­po­li­ju i Li­bi­ji bi­va­lo sve ma­nje. U glav­ni grad se sa­da ret­ko od­la­zi­lo. Sa­nja je ta­mo bi­la u mar­tu, sa dru­ga­ri­com iz Ukra­ji­ne, pi­le su ka­fu na uli­ci dok su avi­o­ni nad­le­ta­li. Mu­va­le su se, ka­že, sa­mo po cen­tru, ma­da je i to ču­di­lo ta­mo­šnje sta­nov­ni­ke. Ni­je to bi­la ni­ka­kva hra­brost, ka­že, već pre od­su­stvo pra­vih sa­zna­nja. „Ni­sam zna­la pu­no, mi ni­smo bi­li svr­sta­ni ni na jed­nu stra­nu. Mi smo stran­ci. Lju­di gi­nu na obe stra­ne, a svi su Li­bij­ci! Za­i­sta smo ži­ve­li u mo­ru (dez)in­for­ma­ci­ja.“
Ka­ko je do­šlo do to­ga da se i na­ša su­gra­đan­ka, ko­nač­no, od­lu­či za po­vra­tak ku­ći? Iz sa­da­šnje per­spek­ti­ve, oce­nju­je, pre­su­dio je strah da će se na­ći iz­me­đu dve stra­ne ko­je se me­đu­sob­no tu­ku i ubi­ja­ju. Pa­ni­ka je po­sta­ja­la sve ve­ća, gr­mlja­vi­na bom­bi se ni­je mo­gla iz­dr­ža­ti. Ne­iz­ve­snost i strah! Ce­ne na­mir­ni­ca i dru­gih stva­ri po­če­le su vr­to­gla­vo da ska­ču, po­vre­me­no ni­je bi­lo stru­je pa se hra­na u fri­ži­de­ri­ma kva­ri­la. Po­sku­peo je i pre­voz, po­je­di­ni Li­bij­ci su tra­ži­li čak 400 evra za pre­ba­ci­va­nje do su­sed­nog Tu­ni­sa.
Po­sle vi­še od de­set go­di­na mir­nog ži­vo­ta i ra­da u Ga­da­fi­je­voj dr­ža­vi, Sa­nja Kon­tić je, 28. ju­la, kre­nu­la put li­bij­sko-tu­ni­ske gra­ni­ce, sa če­ti­ri spa­ko­va­na ko­fe­ra i po­me­ša­nim ose­ća­nji­ma. „De­ce­ni­ja ži­vo­ta sme­šte­na u če­ti­ri ko­fe­ra!“ Aero­dro­mi u Žer­bi i Tu­ni­su, po­tom di­rek­tan let za Be­o­grad i – 30. ju­la, po­no­vo na rod­nom tlu. Ni­je bi­lo pri­jat­no, ka­že, dok sa­bi­ra uti­ske iz ra­tom raz­ru­še­ne, dra­ge joj afrič­ke dr­ža­ve. Kao da se, u mno­go če­mu, po­no­vio NA­TO sce­na­rio iz 1999. go­di­ne?! „Se­ća­ću se sve­ga, div­na je to ze­mlja, Tri­po­li je bio pre­lep grad. A lju­di, ima ih i ova­kvih i ona­kvih, baš kao svu­gde u sve­tu!“
Ži­vot te­če da­lje. Sa­nja Kon­tić tra­ži po­sao u svo­joj ze­mlji, u svo­me gra­du. U Mi­tro­vač­koj bol­ni­ci su joj re­kli da, za sa­da, ne pri­ma­ju vi­še me­di­cin­ske se­stre.

Du­šan Po­zna­no­vić