Šest de­ce­ni­ja bra­ka

Deo po­ro­di­ce na oku­pu: Sla­vlje u fa­mi­li­ji Bi­ser­čić

Sremska Mitrovica – Mi­lu­tin (78) i Ko­vilj­ka (77) Bi­ser­čić iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce pro­sla­vi­li su pro­te­klog vi­ken­da šest de­ce­ni­ja bra­ka ko­ji im je do­neo osmo­ro ži­ve de­ce, 15 unu­ča­di i sed­mo­ro pra­u­nu­ča­du, do sa­da. Uz se­dam kćer­ki i si­na, ima­li su još dve de­voj­či­ce ko­je su umr­le kao be­be, a vi­tal­ni Mi­lu­tin ka­že da je ra­dost ži­vo­ta u de­ci. Mi­lu­tin i Ko­vilj­ka naj­pre su, 1953. go­di­ne, do­bi­li kćer­ku Mil­ku ko­ja ima si­na i kćer­ku, a od njih dve unu­ke i unu­ka. Po­tom je na svet do­šla Da­ra (1956.) ko­ja ima si­na i kćer­ku. Da­rin sin ima kćer­ku, a Da­ri­na kćer­ka ima dve kćer­ke. Za­tim je kao pri­no­va sti­gla Do­bri­la (1960.) ko­ja ima si­na i kćer­ku, Sta­na (1962.) ko­ja ima dve kćer­ke, Mi­le­va (1965.) ko­ja ima dva si­na, Mi­ra (1968.) ko­ja ima dve kćer­ke, po­tom sin Mi­lan ko­ji je ro­đen 1971. go­di­ne i ima si­na i kćer­ku, te Mi­li­ca (1974.) ko­ja ima si­na.
Brak su po­če­li na rod­noj Ma­nja­či u Bo­sni, a od 1976. go­di­ne su u Mi­tro­vi­ci.
– Kod čo­ve­ka ko­ji po­štu­je že­nu, do­bra je i že­na. Ta­ko je i čo­vek že­ni do­bar, ako ga ona po­štu­je. Ja sam re­kao, a mno­gi mi za­me­re, dža­ba je da se ža­li­mo kad ne­ko umre, ža­li­te i pa­zi­te jed­no dru­go dok ste ži­vi i po­mo­zi­te jed­no dru­gom – pri­ča Mi­lu­tin ko­ji se i da­nas se­ća sve­ga od ma­lih no­gu, že­nid­be i ra­ta.
– Bio sam siroma` i sve mi le­po bi­lo. Jed­nom sam je pre­va­rio i to mo­ram pri­zna­ti. Nje­na fa­mi­li­ja ima­la 300 ova­ca. Pi­ta­ju me­ne ko­li­ko ova­ca imam, a ja ka­žem 55 iako bi­lo sa­mo de­set i od njih za­kla­li tri-če­ti­ri za svad­bu. Do­šli nje­ni i pi­ta­ju gde su mi ov­ce, a ja ve­lim da ih vuk po­klao – pri­ča ži­vah­na sta­ri­na ko­ji se do de­ta­lja se­ća mno­go to­ga.- Ka­ko se ne bih se­ćao kad sam če­ti­ri pu­ta u ži­vo­tu bio ne­po­kre­tan. U ra­tu, 1944. sam ra­njen na 25 me­sta, a u se­bi na če­ti­ri me­sta još no­sim Hi­tle­ro­ve ge­le­re. Vi­diš ov­de, na sred če­la? E, tu je bio ge­ler ko ve­li­ki le­šnik. Al` bo­san­ska gla­va, pa ni­je pro­bio. Iz­va­di­li mi u voj­sci. Stru­ga­lo mi u gla­vi kao ono kad že­ne gre­bu šer­pu kad za­go­ri mle­ko. Ta­ko ti je to…
Na pi­ta­nje da li su pla­ni­ra­li to­li­ko de­ce, vi­spre­ni Mi­lu­tin od­go­va­ra:
– Da ni­smo ja i že­na `teli, ne bi` i` ni im`o. Al` dra­že mi je što se oni iz­me­đu se­be po­štu­ju i vo­le, neg` što ih imam. Glav­no je da se vo­le i po­štu­ju i ne mo­gu pro­pa­sti. Žao mi, sa­mo, što svi ni­su mo­gli do­ći na ovu go­di­šnji­cu.
Da bi se pre­hra­ni­la ve­li­ka po­ro­di­ca Mi­lu­tin je ra­dio mno­go po­slo­va po ze­mlji i ino­stran­stvu.
-Ne­ma či­me se uži­vo­tu ni­sam ba­vio. No­sio sam ko­su po za­pad­noj Sla­vo­ni­ji, Ba­ni­ji, Pot­ko­zar­ju, San­skom Mo­stu i Ba­nja­lu­ci. Ra­dim sko­ro sve za­na­te, po pro­fe­si­ji sam ko­vač, a struč­njak sam i za kro­vo­ve, bra­va­ri­ju i li­ma­ri­ju. Ka­ko ne bih, kad bi­lo de­se­to­ro de­ce. Mo­rao sve zna­ti da ima­ju kru­ha i da ima­ju šta obu­ći. Bo­gu hva­la, do­bro su, ra­do­stan sam što ih imam. Ni­kad ni­sam mi­slio o bo­gat­stvo, sa­mo o to­me da de­ca ima­ju šta je­sti, po­pi­ti i obu­ći. A, i ja sam to vo­leo, pa i na le­pu na­mig­nu­ti. Ka­žem, hva­la Bo­gu, do­bro smo svi. Ni­smo se tu­kli, ra­sta­vlja­li. Da znaš, gde ima va­tre, ima i di­ma, al ni­kad ni­smo ima­li ve­li­ke za­kač­ke i do­bro ži­vi­mo.
Ko­vilj­ka ka­že da je tre­ba­lo iz­dr­ža­ti te­ret ku­će sa to­li­kom de­com.
– Ne ža­lim kad sad po­gle­dam sr­ce mi na me­stu, ve­se­la sam, pu­no sr­ce sve­ga. Po­seb­no kad sam Mi­la­na ro­di­la. Ja sam se sa­mo ba­vi­la oko de­ce, mi­sli­la o svo­joj de­ci. Ni­sam ima­la je­tr­ve, ni­sam ima­la sve­kr­ve, ni­ko­ga.. Sa­mo mi na umu bi­lo i Bo­gu se mo­li­la, da de­ca bu­du do­bro i da su zdra­va. Ra­di­la sam i mu­ške i žen­ske po­slo­ve, ko­si­la, vo­zi­la, bri­nu­la o sto­ci, sve dr­ža­la pod kon­tro­lom. Ni­kad de­cu ni­sam tu­kla, sa­mo im pri­ča­la da slu­ša­ju oca i da ga se pla­še – ka­že nam Ko­vilj­ka. – Čo­vek stal­no na po­slu, a ja stal­no kod ku­će. Gle­da­la sam da uvek da muž i de­ca ima­ju sve le­po i da u ku­ći bu­de či­sto, opra­no, ope­gla­no.
Na kra­ju, Ko­vilj­ka do­da­je da vo­li svu unu­čad i pra­u­nu­čad, ne raz­li­ku­je ih, ali ne­ka­ko, po­seb­no vo­li de­cu si­na Mi­la­na, mo­žda za­to što su sa njom u ku­ći.
Uz mu­zi­ku du­go je tra­ja­lo ve­se­lje u ku­ći kraj „ma­le pru­ge“ pre­ma La­ćar­ku. Mi­lu­tin i Ko­vilj­ka su uži­va­li u dru­štvu de­ce, unu­ča­di, pra­u­nu­ča­di i se­ća­li ka­ko su se, na Ve­li­ku Go­spo­ji­nu, pre šest de­ce­ni­ja  za­lju­bi­li je­dan mo­mak iz sa­la Vi­lu­si i de­voj­ka iz So­ko­lo­va.

Ž.Ne­go­va­no­vić