Sat

Piše: Milijana Barjakatervić

Bez ob­zi­ra ko­li­ko sa­to­va ima­li, ne­ki lju­di uvek ka­sne. Bi­lo da je u pi­ta­nju ško­la, sa­sta­nak ili po­sao, one ko­ji če­ka­ju, a do­šli su na vre­me, to ume stra­šno da ner­vi­ra.  Ako se ra­di o ka­šnje­nju na po­sao,  ne­ki se čak i ne prav­da­ju jer sma­tra­ju da je ne­po­treb­no do­la­zi­ti tač­no u mi­nut, jer se za­to ne do­bi­ja ni­ka­kav bo­nus, ili je pla­ta su­vi­še ma­la da bi se jur­ca­lo, i gu­ra­lo na ula­zu u fir­mu ko će pr­vi da uđe. Oni­ma ko­ji do­la­ze uvek na vre­me, ni­ka­ko ni­je ja­sno za­što ne­ko mo­ra stal­no da ka­sni. Ma­da ne zna­či oba­ve­zno da je vred­ni­ji i bo­lji rad­nik onaj ko­ji do­la­zi na vre­me od onog ko­ji  ka­sni. Ni­ti uda­lje­nost ku­će od po­sla ima ve­ze sa do­la­skom na vre­me. Stvar je uglav­nom u do­broj or­ga­ni­za­ci­ji i re­al­noj pro­ce­ni vre­me­na. Ne mo­že se na­vi­ti sat i mi­sli­ti  „ma sti­ći ću sve za 20 mi­nu­ta“ ako se re­al­no ne mo­že sti­ći, po­go­to­vo ne  per­fek­ci­o­ni­sti ko­ji mo­ra­ju  uju­tro da se ku­pa­ju, ra­de ve­žbe, na­no­se kre­me, pra­ve fri­zu­ru, šmin­ka­ju se, do­ruč­ku­ju, po­pi­ju ce­đen sok od na­ran­dže, za­li­ju cve­će, na­hra­ne psa..mo­ra­te usta­ja­ti 2 sa­ta ra­ni­je, ili se po­ja­vi­te u cen­tri­fu­ga-iz­da­nju a osta­tak do­pra­vi­te na po­slu (ovo na­rav­no ne­ma ve­ze sa­mo sa ju­tar­njim sme­na­ma, ima ih ko­ji iz slič­nih raz­lo­ga ka­sne i u po­po­dnev­nu sme­nu).

Sva­ka­ko da ovaj ne­do­sta­tak po­slov­ne ili lič­ne eti­ke, ima  od­re­đe­nu psi­ho­lo­šku po­za­di­nu,  te su se ovom po­ja­vom ba­vi­li  ne­ki struč­nja­ci: ako uvek ka­sni­te 15 mi­nu­ta, ta­da je raz­log psi­ho­lo­ške pri­ro­de. Vi za­pra­vo do­la­zi­te tač­no on­da kad že­li­te. To je pre­no­še­nje bun­tov­ni­štva iz de­tinj­stva. Ne že­li­te da ra­di­te ono što dru­gi od vas oče­ku­ju.   Dru­gi su pak za­vi­sni­ci od adre­na­li­na, a ka­šnje­nje i pri­ti­sak im upra­vo omo­gu­ću­ju na­let adre­na­li­na.

Ka­šnje­nje mo­že bi­ti po­ve­za­no i sa stra­hom od to­ga ku­da se ide, to jest u ka­kvom se okru­že­nju ra­di. Onaj ko­ji ima ažda­ju za ko­le­gu ili še­fa, pod­sve­sno će od­la­ga­ti od­la­zak. Raz­log mo­že bi­ti i po­tre­ba da se po­ka­že do­mi­na­ci­ja, hi­je­rar­hi­ja (ret­ko gde di­rek­tor do­la­zi pr­vi a od­la­zi po­sled­nji)
Iz­go­vo­ri za ka­šnje­nje mo­gu bi­ti oprav­da­ni, isti­ni­ti i la­žni. Sva­ka­ko da ni­je mo­gu­će uvek re­ći pra­vi raz­log ka­šnje­nja na po­sao npr: „Ja­ko mi se spa­va­lo“ „Ma­mu­ran sam“, „Mu­ka mi je od vas“, „Da­nas mr­zim ceo svet“, ipak je mo­žda lep­še re­ći: „Ne ra­di mi le­vi žmi­ga­vac pa sam mo­rao da skre­ćem sa­mo de­sno“, “De­ca su mi sa­kri­la klju­če­ve od ko­la“, „Mi­slio sam da je ne­de­lja“, .. ali ako ho­će­te da sla­že­te a ne­ma­te ta­len­ta mo­že da vam se de­si re­ci­mo da se ja­vi­te na te­le­fon, i ču­je­te še­fa:“ Gde ste ko­le­ga, po­bo­gu?!“- „Evo sti­žem, upra­vo sam u lif­tu!“ –„A jel? Zvao sam vas na fik­sni!!!“. Ne va­lja. Em ka­sni­te, em la­že­te, ka­ko on­da čo­vek da se oslo­ni na vas?

Ako iz­o­sta­vi­mo raz­ma­že­nost, ank­si­o­znost, bunt ili umi­šlje­nost, ca­ka je ustva­ri sa­mo u sa­vla­đi­va­nju  teh­ni­ke upra­vlja­nja vre­me­nom. Oni ko­ji ima­ju  vi­so­ko od­go­vo­ran po­sao ovu teh­ni­ku će vr­lo br­zo sa­vla­da­ti, a osta­li, s ne­do­stat­kom od­go­vor­no­sti,  će se na­da­ti  da su­di­ji ne­će da pre­ki­pi, i da poč­ne da va­di žu­te, to jest cr­ve­ne kar­to­ne.