Me­rak

Piše: Milijana Barjakatervić

Ne­što bez če­ga ni­šta ne mo­že da se poč­ne, a ni da se za­vr­ši, je­ste ka­fa. Po­sto­je ne­ko­li­ko ti­pič­no srp­skih va­ri­jan­ti ko­je se pod­jed­na­ko kon­zu­mi­ra­ju u na­šim ka­fi­ći­ma.

Pro­du­že­ni espre­so (iz te­ško ob­ja­šnji­vih raz­lo­ga zvan i eKs­pre­so) je srp­ska ver­zi­ja espre­so ka­fe kad ho­će­te da se­di­te za ma­le pa­re u ka­fi­ću i raz­vla­či­te ka­fu i si­sa­te čo­ko­la­di­cu. A pra­vi­lo “ita­li­jan­skog” Bon­to­na ka­že da se espre­so pi­je is­klju­či­vo iz dva gu­tlja­ja. Lju­di ko­ji ume­ju da pi­ju espre­so i u nje­go­vom uku­su istin­ski uži­va­ju, zna­ju da se on kon­zu­mi­ra u 3-4 se­kun­de, naj­če­šće s no­gu, za šan­kom. Da­kle, uop­šte se ne se­di, ne sla­di se, i ne do­da­je mle­ko. Ta­ko se od­u­vek pi­je u Ita­li­ji ko­ja je po­stoj­bi­na espre­so ka­fe. (Ita­li­ja čak ima svoj Uni­ver­zi­tet za ka­fu  či­ji je cilj ši­re­nje kul­tu­re pi­je­nja ka­fe i ne­go­va­nje tra­di­ci­je ita­li­jan­skog espre­sa ši­rom sve­ta). Ali šta nas bri­ga. Mi pi­je­mo ka­ko mi ho­će­mo.

Nes ka­fa: mu­će­na, pre­li­ve­na, to­pla, hlad­na. Spa­da u „omi­lje­ne“ na­rudž­bi­ne ko­no­ba­ra ako po­ti­ču od zah­tev­ne mu­šte­ri­je,pa to mo­že da iz­gle­da i ova­ko “Me­ni je­dan hlad­ni Nes, ali ne pre­vi­še hla­dan, sa ja­ko ma­lo pe­ne, bez še­će­ra, to jest mo­že ali žu­ti, ali bez vo­de, ne­moj­te zna­či ni ma­lo vo­de  osim trun­ku za mu­će­nje pe­ne, ako mo­že ob­ra­no mle­ko, i mo­že slam­ka, ali da slam­ka bu­de ujed­no i ka­ši­či­ca.“  Još ako ova(j) ne osta­vi bak­šiš, sle­de­ći put kad do­đe, ko­no­bar će za­mo­li­ti ko­le­gu da ga za­me­ni.

2 u 1, 3 u 1  buć­ku­ri­ši. Ne slu­že ni za šta. A i tre­ba­ju vam ma­ka­ze da ih otvo­ri­te. Od ovih pra­ško­va ho­će da bu­de mu­ka, ili žga­ra­vi­ca.

Ka­fa za po­ne­ti-do­bra ako ima do­bar po­klo­pac, i ako vam ru­ke ni­su pu­ne, ina­če sme­ta.

Ko­fi šop je za naš grad još uvek mi­sa­o­na ime­ni­ca. Pot­pu­no ne­ja­sno s ob­zi­rom na broj kon­zu­me­na­ta ka­fe, valj­da što bi ta­ko bi ne­sta­la tra­di­ci­ja tro­še­nja pa­u­ze po ka­fi­ći­ma. Još uvek smo vi­še za me­rak-va­ri­jan­tu, ne­go ame­rič­ki  fa­zon kon­zu­mi­ra­nja sve­ga s`nogu(pa i pa­u­ze).

I na­rav­no tur­ska ka­fa, či­ji na­ziv ustva­ri da­nas ne­ma ve­ze s tur­skom ka­hvom, fil­dža­nom ni ba­kre­nim ibri­kom. Je­di­no će­if je ostao. Ali da li je po­treb­no da je pre­kr­šta­va­mo u srp­sku, do­ma­ću, crn, … Da li tre­ba on­da ru­sku sa­la­tu da zo­ve­mo-sa­la­ta, i ka­ko bi se zvao  bo­san­ski lo­nac to jest beč­ka šnic­la, ako se po­za­me­ra­mo?

Na­čin pri­pre­me  tur­ske ka­fe – tek da ba­ci ključ, je ve­ko­vi­ma isti, je­di­no što od po­ja­ve  jef­ti­ne pla­sti­ke ras­pro­stra­nje­no i in­stant pri­pre­ma­nje u ku­va­lu za ka­fu, osnov­nim kan­ce­la­rij­skim pri­bo­rom, i pra­te­ćom opre­mom sva­kog srp­skog tu­ri­ste,  ali i jef­ti­nim oruž­jem za sa­mo­u­bi­ce. Za sa­mo 150 di­na­ra, li­ši­te se mu­ka ovo­ze­malj­skih.

A šta sve pred­sta­vlja ka­fa u  na­šoj kul­tu­ri to jest tra­di­ci­ji? Ona je mer­na je­di­ni­ca za te­ži­nu po­sla: „Pet ka­fa sam po­pio si­noć da bi za­vr­šio“,   glav­ni pri­bor za noć­no uče­nje (broj po­pi­je­nih šo­lji­ca ka­fe je pro­por­ci­o­na­lan te­ži­ni is­pi­ta), si­no­nim za seks:“`Ajmo kod me­ne na ka­fi­cu“,  sred­stvo za pro­ce­nu kva­li­te­ta snaj­ke:“ Ova ne zna ni ka­fu da sku­va!“, sred­stvo za pod­ma­zi­va­nje ad­mi­ni­stra­tiv­nog me­ha­ni­zma..

Uglav­nom, vo­da, va­zduh, hra­na, po­ne­kad ra­ki­ja ali uvek…ka­fa!