Knji­zi se ne mo­že – ni­šta

Ruma – Be­se­da o je­zi­ku i pi­smu, i gost – aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić, bi­li su raz­log da se u Či­ta­o­ni­ci Grad­ske bi­bli­o­te­ke ”Ata­na­si­je Stoj­ko­vić” u Ru­mi, tog 27. ma­ja,  tra­ži me­sto vi­še.

Matija Bećković: o jeziku i pismu

Po­la­ze­ći od mi­sli ve­li­ka­na knji­žev­no­sti, na­še i svet­ske, po ko­ji­ma su je­zik i pi­smo ne­što sve­to, a či­ta­nje taj­na sve­ta i umet­no­sti, jer spo­me­ni­ci se vre­me­nom ru­še, ci­vi­li­za­ci­je ne­sta­ju, a to­mo­vi knji­ga osta­ju i pri­ča­ju o tim vre­me­ni­ma, jer su u nji­ma du­še pro­šlih lju­di, aka­de­mik Beć­ko­vić se u svo­joj be­se­di osvr­nuo na ve­li­ko de­lo Ći­ri­la i Me­to­di­ja. Oni u na­šem na­ro­du ni­su ni­ka­da do­bi­li sla­vu ko­ju su za­slu­ži­li, i ma­da su ši­ri­li slo­ven­sku pi­sme­nost tri ve­ka pre Sv. Sa­ve,  sve je pri­pi­sa­no upra­vo Rast­ku Ne­ma­nji­ću – je­di­no nje­go­vo ime i pre­zi­me zna­mo.

-Ći­ri­li­ca je u sve­tu pri­zna­ta kao naj­sa­vr­še­ni­je pi­smo, ali mi se ni­smo po­ka­za­li do­stoj­nim da je sa­ču­va­mo, lo­še bi ona pro­šla da ni­je bi­lo Ru­sa, Bu­ga­ra, pa i Ma­ke­do­na­ca. Mi smo ći­ri­li­cu pro­gla­si­li pre­va­zi­đe­nom, ali je ona pre­ži­ve­la na­še sum­nje. Ći­ri­li­ca je na­še pi­smo, na­še zna­me­nje, naš na­ci­o­nal­ni znak, ona je stvar na­ci­o­nal­nog po­što­va­nja, du­hov­nog in­te­gri­te­ta.

U to da li će knji­ga op­sta­ti u ovom i bu­du­ćem vre­me­nu, Beć­ko­vić ne­ma sum­nju:

-Knji­ga će sve nad­ži­ve­ti, i ra­dio, i te­le­vi­zi­ju, i in­ter­net, i sve nas. Sva­ki čo­vek kad re­ši da na­pi­še knji­gu, že­li ustva­ri da po­ve­ri ne­ku svo­ju taj­nu, zna­či, ve­ra u knji­gu osta­je. Knji­zi se ne mo­že ni­šta. Ona je kao to­čak, ili kao ma­ka­ze, da­kle ne­što sa­vr­še­no što se ne mo­že pro­me­ni­ti, če­mu se ne­ma šta do­da­ti. K. K.