Har­ti­ja od vred­no­sti

Piše: Milijana Barjakatervić

Fa­kul­tet­ska di­plo­ma je po­želj­no ali ne i neo­p­hod­no par­če pa­pi­ra  kad se za­po­šlja­va­te pre­ko ve­ze. Kad di­plo­mi­ra­te, a ne­ma­te ve­zu, ši­rom su vam otvo­re­na vra­ta bi­roa za ne­za­po­sle­ne. Što če­šće bu­de­te od­la­zi­li na bi­ro ve­će su šan­se da ta­mo upo­zna­te pri­jate­lje, mo­žda i ne­ku sim­pa­ti­ju. Ako je di­plo­ma u fu­tro­li slu­ži i za če­ša­nje te­že do­stup­nih me­sta, obič­no na le­đi­ma, ili za ve­žbu ro­la­nja za rav­na deč­ja sto­pa­la. De­ca ta­ko­đe vo­le da  otva­ra­ju fu­tro­lu i da u nju tru­be. Pa  ako  ne­ma­te ve­zu, di­plo­mu mo­že­te oka­či­ti na zid  spa­va­će so­be ro­di­te­lja, dnev­ne so­be ili ku­hi­nje. Mo­že­te je da­ti de­te­tu u ne­do­stat­ku kar­to­na za li­kov­no, a sen­ti­men­tal­ni je even­tu­al­no mo­gu gur­nu­ti u fi­jo­ku s uspo­me­na­ma. La­ko­ver­ni­ci ko­ji su mi­sli­li da su ipak bo­lje dve od jed­ne di­plo­me te ste­kli zva­nje vi­še, mo­gu te dve da za­le­pe se­lo­tej­pom i ta­ko do­bi­ju ite­ka­ko ko­ri­snu fa­sci­klu, ko­ja uvek mo­že za­tre­ba­ti.

Bu­da­li ko­joj je pa­lo na pa­met da „po­ku­pi“ naj­ve­će zva­nje ko­je uni­ver­zi­tet nu­di a pri­tom ni­je na­šao ve­zu ni keš za po­sao, naj­ve­ro­vat­ni­je će po­sta­ti oko­re­li bo­em (to je isto što i pi­ja­ni­ca sa­mo kad imaš di­plo­mu on­da si bo­em). Jer va­žni­je od zna­nja i is­ku­stva je ve­za, i to ja­ka po­li­tič­ka, sva­ka­ko ne po­znan­stvo sa ša­ha ili kur­sa ike­ba­ne. Ko se raz­u­me u po­li­ti­ku raz­u­me se, a ko se ne raz­u­me ili je ne vo­li, mo­že sa di­plo­mom da otvo­ri la­ki bi­znis sa  se­men­ka­ma, min­đu­ša­ma, ča­ra­pa­ma tri pa­ra za 100 di­na­ra, ili uda­ralj­ka­ma za mu­ve. Ma­lo bi­znis ume zi­mi da smo­ri jer sva­šta ne­što du­va i pa­da, a le­ti da gu­ši vre­li­na ali za­to ne­ma­te še­fa, ko­le­ge, sa­stan­ke…a ni­je lo­še da ima­te ve­zu i za ovaj po­sao u po­li­ci­ji či­sto da vas ne štre­ca­ju. Že­ne s di­plo­mom a bez ve­ze, mo­gu da na­u­če da gle­da­ju u šo­lju ili ka­kvu dru­gu ko­ri­snu de­lat­nost. Is­pla­ti­vu.

Da­kle ako ima­te ve­zu za po­sao is­ko­ri­sti­te je, la­ko će­te po­sle di­plo­mi­ra­ti. Pr­vo po­sao pa po­sle di­plo­ma. Lo­gič­no. Ko će po­sle da vas pi­ta šta je bi­lo pr­vo? Unu­ci? „Ba­ko jel ti ono be­še pr­vo di­plo­mi­ra­la ili se pr­vo za­po­sli­la?“ Zna­či kad vas ve­za za­po­sli di­plo­ma vam po­sle do­đe kao le­kar­sko uve­re­nje. Na uvid. Ne znam da li da­nas još uvek ima onih ko­ji stu­di­ra­ju ra­di zna­nja ili iz lju­ba­vi pre­ma ne­koj obla­sti a da na vre­me ni­su obez­be­di­li rad­no me­sto. To bi se ko­si­lo sa in­te­li­gen­ci­jom stu­de­na­ta kao naj­pa­met­ni­je ka­te­go­ri­je dru­štva, ili ra­zu­mom nji­ho­vih ro­di­te­lja kao jed­nom od naj­si­ro­ma­šni­jih ka­te­go­ri­ja.

Tre­ba po­što­va­ti usta­no­vljen re­do­sled. Je­ste da sve ovo u ve­zi ve­ze, ne­ma ve­ze s ve­zom, ali sko­ro ni­šta u na­šem dru­štvu ne­ma, pa i ovaj pa­ra­doks, hte­li ne hte­li, pri­hva­ta­mo kao naj­nor­mal­ni­ju stvar.