Vojvodina kakvu volimo

Sava Stojkov

Sremska Mitovica – Do­volj­no je na­pi­sa­ti sa­mo Sa­va Stoj­kov, pa da lju­bi­te­lji li­kov­ne umet­no­sti shva­te o ko­me se ra­di i o če­mu je reč.

Na­i­me, naj­ve­ći srem­ski grad na Sa­vi ugo­stio je, 15. mar­ta, rav­ni­čar­ske pej­za­že po­zna­tog i svet­ski pri­zna­tog sli­ka­ra Sa­ve Stoj­ko­va (1925) iz Som­bo­ra. Uz zvu­ke tam­bu­re or­ke­stra „La­ga­ni be­ća­rac“, a po že­lji i u čast ve­li­kog umet­ni­ka, ko­ji ni­je bio pri­su­tan (iz­ve­de­na je i ču­ve­na pe­sma „U tom Som­bo­ru“), u Ga­le­ri­ji „La­zar Vo­za­re­vić“ u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci oku­pi­li su se po­što­va­o­ci de­la ovog ve­li­kog stva­ra­o­ca, ko­ji je iz­la­gao na vi­še od 320 sa­mo­stal­nih i 550 za­jed­nič­kih iz­lo­žbi ši­rom sve­ta.

Di­rek­tor Ga­le­ri­je „La­zar Vo­za­re­vić“ Ra­du­le Gli­go­vić po­zdra­vio je pu­bli­ku, ob­ja­sniv­ši da je reč o re­dov­noj go­di­šnjoj iz­lo­žbi, i iz­ra­zio na­ro­či­to za­do­volj­stvo što je Srem­ska Mi­tro­vi­ca po­ča­šće­na vr­hun­skim de­li­ma jed­nog od ve­li­ka­na sa­vre­me­nog srp­skog sli­kar­stva.

Iz­lo­žbu, ko­ja će tra­ja­ti do 4. apri­la, otvo­rio je Zlat­ko Mi­li­če­vić, or­ga­ni­za­tor i me­na­džer Sa­ve Stoj­ko­va, ko­ji nam je ob­ja­snio da su pred­sta­vlje­na de­la na­sta­ja­la u pro­te­klih pet – šest go­di­na i da se na nji­ma na­la­ze za sli­ka­ra ne­za­o­bi­la­zni  voj­vo­đan­ski mo­ti­vi.

– Svih 35 eks­po­na­ta su ulja na plat­nu, a iz­lo­žba je pro­daj­nog ka­rak­te­ra – re­kao je  Mi­li­če­vić, do­dav­ši da je ova po­stav­ka po­seb­na, ro­đen­dan­ska, jer 29. mar­ta sli­kar Sa­va Stoj­kov pu­ni 86 go­di­na.

O auto­ru i pej­za­ži­ma go­vo­rio je Sre­to Bo­šnjak, isto­ri­čar umet­no­sti i pred­sed­nik Uprav­nog od­bo­ra mi­tro­vač­ke ga­le­ri­je, is­pri­čav­ši i po­ne­ku aneg­do­tu iz ži­vo­ta sli­ka­ra.

Slika Save Stojkova

– Sli­ke Sa­ve Stoj­ko­va su ori­gi­nal­ne za­to što su do­bre, a ne do­bre za­to što su ori­gi­nal­ne. Ne tre­ba ih gle­da­ti već vi­de­ti sr­cem, jer su one uto­či­šte od si­ve stvar­no­sti. Iako da­na­šnji­ca ni­je na­klo­nje­na tom ti­pu sli­ka, ro­man­tič­no sli­kar­stvo ovog umet­ni­ka op­sta­je po­što je ci­vi­li­za­ci­ja pre­po­zna­la nje­go­vu vred­nost – re­kao je Bo­šnjak.

Iz­lo­že­ne sli­ke ču­va­ju uspo­me­nu na sta­ru Voj­vo­di­nu, na plod­nu rav­ni­cu, na spo­koj­nog se­lja­ka ko­ji sre­ću i ra­dost ži­vlje­nja na­la­zi u pri­ro­di, u ra­du na ze­mlji. Po­red pej­za­ža oku­pa­nih sun­cem, tu je i ne­ko­li­ko zim­skih idi­la. Ali, i one su „to­ple“, i one „gre­ju“ sr­ca i „le­če“ du­šu svo­jom mir­no­ćom.

I. Zo­ra­no­vić