KOLIKO KOŠTA GRAM SREĆE: SNEŽANA BAJIĆ, MAJKA HRABROST
“Mi smo tokom godina uspeli da razvijemo sopstveni način komunikacije. A, znate, majkama nije potrebno mnogo da shvate šta njihova dece žele i šta im nedostaje. To je osećaj koji naročito razvijete kada nemate drugi način da pomognete svom detetu i to je ono što me čini srećnom… Bez obzira na to kroz šta prolazimo, da mogu, ponovila bih sve. Istina da se ni posle svih ovih godina ne kajem i da, ma koliko mi nekada bilo teško, rado prihvatam sve što nam dani donose, čine me i srećnom i zadovoljnom. Nekome gram sreće teži čitavu tonu, meni treba malo, jedan topao dečiji pogled. A možda… kada bolje razmislim, to i nije baš tako “malo”. Ovim rečima, kao iz topa, na pitanje “koliko košta gram sreće?”, odgovorila je Mitrovčanka Snežana Bajić, majka Đorđa Vučenovića koji već devet godina živi sa “Larsenovim sindromom”. Zbog slabljenja mišića koje izaziva ova bolest, Đorđe ne može da sedi, priča, hoda, hrani se preko aparata i živi na veštačkim plućima.
– U početku sve je teklo kako treba, započinje svoju priču o sreći Snežana. – Išla sam tokom trudnoće u Novi Sad i analize su pokazivale da nema nikakvih problema. Ništa nije ukazivalo na bilo kakvu, a posebno ne na ovu bolest. Međutim, desilo se da je Đorđe rođen sa deformitetom zglobova, šaka i stopala, pa su nas odmah uputili u Institut za majku i dete u Beogradu. Sa tri meseca operisao je stopala i to je bilo dobro. Spremali smo se za operaciju kolena, ali su nam se na tom putu isprečili problemi sa disanjem. Sa 11 meseci ustanoljen mu je “Larsenov sindrom”, a i to posle dosta muka. Ja sam naime primećivala da on ima problema sa disanjem, ali malo ko danas sluša majke. Prvo su nas slali kod pedijatra, pa vraćali, pa na inhalaciju, pa vraćali, sve dok dete u jednom mentu nije izgubilo svest i potom prestalo da diše. Onda smo došli do oživljavanja, da bismo tek posle dosta muka došli do dijagnoze. Ponuđeno nam je da ga ostavimo u bolnici, a to znači – sigurnu smrt. Odbila sam. Doneli smo ga kući i uprkos prvim prognozama da neće živeti duže od dve-tri godine, mi čekamo mart i deveti rođendan. Eto, to vam je sreća, kada stvari nisu gore nego što jesu.
Dani koji se znaju…
Već godinama Snežana je neispavana i ne pamti kada je imala više od tri sata sna. Umorna je, izolovana, sa jako malo slobodnog vremena koje, ako ga i nađe, koristi za obavljanje neophodnih nabavki: hrane, lekova i plaćanje računa. Koliko je srećna kada je sa svojim sinom, toliko je, priča pomalo stidljivo, srećna kada iz kuće izađe. Prijatelji retko dolaze, pogotovo tokom zime, kada i najslabija prehlada Đorđu može da stvori velike probleme. Na sebe je odavno zaboravila, ali, kako kaže, ne buni se. Za nju, briga o sopstvenim potrebama odavno je – sramota.
– Moji dani se znaju. Ako nešto i zaspim, budim se najkasnije u sedam. Nahranim Đorđa, presvučem ga, obavim sve što treba oko toalete, nahranim ga. Onda stavim da se kuva, a za to vreme sam stalno sa Đorđem. Obilazim ga, pričam sa njim, vodim računa da je sve na svom mestu. I tako čitav dan, svaki dan. Uveče je najteže. Tada sam već umorna, samelje me i stalno ponavljanje jednih istih svakodnevnih radnji. Spava mi se, ali Đole ne da. Pogotovo mu smetaju ove magle. Onda i tokom noći sedim sa njim, dok mi glava ne kolne. Pa se trgnem, prošetam po kući, vratim se. Ako se desi da zaspi, iskoristim priliku, ali i to je slabo, pošto ne smem da dopustim sebi da utonem u dubok san. Brinem se, nastavlja priču Snežana. – Imunitet mi je značajno i trano opao. Trudim se da odem kod lekara što je moguće češće. Dobro znam da moram biti zdrava da bih bila na usluzi mom sinu, a i da bi on bio zdrav. Letos sam operisala žuč i bilo mi je strašno bez Đorđa. Trpela sam bolove dokle god sam mogla, dok se nisam onesvestila, a onda sam morala otići lekaru. Do povratka iz Bolnice, brigu je vodila medicinska sestra. Ne mogu reći da je bilo problema, ali sam se tada prilično ozbiljno zapitala šta će biti sa mojim sinom kada ja ne budem mogla da se staram o njemu. Verujte, još uvek nisam pronašla odgovor i to me muči, to me čini manje srećnom.
Kad sreća postane teška
Đorđe ne zna za tugu. Ili ona do njega ne dopire. Njegova svakodnevnica ispunjena je ljubavlju, igrom i srećom. Snežaninom i srećom njenih ćerki i unučadi. Svi oni zajedno Đorđevom životu daju puni smisao, baš kao što on, idući u susret devetom rođendanu, srećom osenjuje život svojih bližnjih.
– Imam dve ćerke, ali one su udate, imaju svoje porodice i ne žive sa nama. Imam i unučad koja često borave kod Đorđa i mene što nas naročito raduje. Meni je to prilika da se malo opustim, a Đoletu su to najbolji drugari, iako im je ujak. Da nema njih bilo bi nam znatno teže, pošto smo prilično izolovani od zajednice. Porodična bliskost je još jedna stvar koja me čini srećnom. To je još jedna od onih trajnih ljudskih potreba koje se ne mogu ni kupiti ni platiti, nastavlja Snežana svoju priču o sreći. – Ljudi kojima u životu nedostaje “samo” novac, zanemaruju činjenicu da imaju mnogo toga, ili, što je još gore, ne vide neke stvari koje im nedostaju, a koje ne mogu da se plate. Nije sve u novcu. Đorđev život zavisi od novca, ali zavisi i od ljubavi i sreće. Nama trebaju filteri, aparat, koncentrati kiseonika, lekovi, ali sve to ne bi vredelo ništa da nije ljubavi i sreće koju oboje osećamo kada smo zajedno.
A sreća nekada ume da bude i teška. Pogotovo kada je neraskidivo povezana sa tugom. To je, kaže Snežana, teško shvatljivo jedinstvo koje ne može da razume svako.
– Tužna sam… i srećna u isto vreme. Tužna sam ne zbog sebe, ja sam svesno odabrala život svog sina. Ne naričem nad svojom sudbinom. Tužna zbog toga što je Đorđu moralo da se desi sve ovo. On je dobro dete, ima učiteljicu, prati koliko god može i to je ono što me u isti mah čini srećnom. Srećna sam i zato što vidim koliko se on, tako mali, bori za sebe. Svašta je preživeo, toliko bola pretrpeo… i još uvek trpi… ali je srećan. Da bi bili srećni, ljudima su potrebni pažnja i ljubav, a ne novac. Meni da bih pokrila sve što Đorđu treba, mesečno treba oko 50.000 dinara. Na to dodajte još troškove stanovanja, pa se preračunajte. Sarađujemo sa Fondacijom Aleksandra Šapića, imamo socijalnu pomoć, živimo u stanu koji smo dobili od Grada. Ja šaljem apele i molim ljude da nas podrže, jer bez njih mi ne možemo ništa. Koliko meni na kraju ostane, ja najbolje znam. Ali, ne žalim se na to. Srećna sam kada uspem da obezbedim sve što je Đorđu potrebno, kaže Snežana. – Ako imamo dovoljno pažnje i ljubavi za naše bližnje, biće bolje i nama i njima, a novca, koliko imamo. Moj sin ne zna da li ja imam ili nemam. On ne zna da li sam gladna ili možda tužna. I ne mora da zna. Uspešno sakrivanje tuge, još jedna je stvar koja me čini srećnom. Kao što vidite, moj život je sačinjen od – sreće. Pitanje je samo da li na nju gledamo istim očima.
Ukrstimo naše sreće!
Jeste li vi srećni? Jeste li nekada razmišljali, koliko teži gram vaše sreće? Priču o Đorđu Vučenoviću sigurno znate. Zahvaljujući upravo Snežani, mali Đole postao je vidljiv. Još uvek nedovoljno, ali znatno više od mnogih za koje ni ne znate da se bore, da ne odustaju i da za srećom tragaju na mestima kojima, na vašu sreću, nikada neće prići. Baš kao što i mnogi od nas sreću nalaze tamo gde je poraženima, ugroženima, napuštenima i izolovanima pristup strogo zabranjen.
Ukrstimo naše sreće, nađimo se na pola puta!
Pomozimo Đorđu!
Uplate na ime Snežana Bajić možete obaviti na računima: 325930060053879409 u Vojvođanskoj banci i u Telenor banci na račun 1150038169712029-06.
SREMSKA MITROVICA, ŠULjAM: PRIČA O DVE LASTE
Najlepše stvari u životu dešavaju se slučajno. Ili barem ne namerno. Nameste se. Ako želite da vam se nameste. Ako ne, onda vam smetaju, od njih bežite, skrivate se… prepuštate ih drugome.
Sremska Mitrovica: Zatekli smo je u dvorištu. Tik uz kapiju. Ležala je na betonu i trzala glavom. Skupljena. Malena. Nemoćna. Nameštala se tih dana kiša i jedino što smo mogli (ili mislili da samo to možemo), bilo je da je sklonimo. Da makar ne kisne kada već mora da umre.
Zašto baš nama? Mislili smo. Nije lako biti svedok tuđe smrti. A imao sam tu čast. Nekoliko puta. Čini mi se da je lakše umirati nego gledati smrt. Pa opet se mora… i jedno i drugo.
– Da joj damo makar malo vode, da ne ugine žedna, rekla je Snježana prinoseći malenom kljunu čašicu u koju je nedavno bio smešten jogurt.
Nisam odgovorio. Čučnuo sam i znatiželjno posmatrao šta će biti.
U nagnutu čašu tromo je uvukla glavu i par puta trznula. Brzo. Zatim još nekoliko puta. Brže. Za tren mi se učini da joj je bolje.
– Pa ova pije!
– Dobro je, neka pije.
Odlazim po kutiju i malenu lastu nesretno zalutalu u naše dvorište smeštam u kartonsko gnezdo.
Šuljam: Stajala je u jedinoj prostoriji za igru koju imaju. Tik uz ulazna vrata. Lagano naslonjena na zid. Skupljena. Malena. Povučena. Nameštala su se toga dana oko nje ostala deca, ali ona nije bila zainteresovana. Gledala je u stvari ispred sebe i krila zadovoljstvo. Mi smo lovili osmeh.
Zašto baš nama? Mislili smo. Nije lako biti svedok tuđeg siromaštva. A imao sam tu čast. Nekoliko desetina puta. Čini mi se da je lakše živeti od danas do sutra nego gledati tuđu sirotinju. Pa opet se mora… i jedno i drugo.
– Slobodno priđi, sve ovo je tvoje, kaže joj Cica prinoseći sa stola nekoliko svezaka i na njima šarenu peretonicu.
Tromo pruža ruku i pošto ne može da dohvati pravi nekoliko sitnih koraka. Zatim još nekoliko. Brže. Slobodnije. Za tren mi se učini da se u času spuštanja tanušnih prstiju na ljubičastu podlogu peretonice na licu ocrta osmeh.
– Nasmejala se!
– Dobro je, neka se smeje.
Dolazi do stola i lagano počinje da razgleda po njemu rasprostrt školski pribor. U tužnu priču i naše živote nesretno zalutala Aleksandra Negovanović, budući šuljamački đak prvak koji ne zna šta je dečija radost, ali zna koliko je teško spavati pod vedrim nebom, u štali… u pokidanom ormaru.
***
Ako slučajne stvari prepustite drugome, nemate pravo da mislite da za njih niste odgovorni. Čim ste sebi dopustili da ih pogledate, vaše su. Ako ne znate šta sa njima da učinite, učinite dobro. Ne možete pogrešiti. Tako sa lastama, tako i sa ljudima.
Sremska Mitrovica: Nije prošlo mnogo vremena, a naša (ne)voljna drugarica je stajala na nogama. U vodi. Zanoseći se smešno poput pripitih gusara Long Džon Silvera uporno je pokušavala da razvije krila.
– Biće ona dobro, kaže mi Snježana. – Pusti je sada, što je bilo do nas to smo i uradili.
Šta smo to uradili… pitao sam se. Mi, koji o tome kako treba zbrinuti povređenu gradsku lastu ne znamo apsolutno ništa. Uz to, koliko smo uspeli da vidimo, gradska lasta koja je došla nama, a koju smo… eto tako… prozvali Aleksandra, nije čak ni bila povređena. Fizički. Njen bol i problem dolazio je iznutra.
– Dobro je što si joj donela vode. Da smo je samo ostavili, sigurno bi uginula, a to u krajnjem ne bi bilo ni pošteno sa naše strane. U našem je dvorištu, pa je i naša briga.
Šuljam: Nije prošlo mnogo vremena, a Aleksandra je veselo stajala kraj novog radnog stola. Okružena drugom decom. Zanoseći se smešno, poput pripitih gusara Long Džon Silvera, uporno se probijala kroz isprepletane dečije ruke.
– Sada je već bolje, kaže mi Milan. – Bilo bi dobro kada bi se ovakve stvari češće radile. Bolje bi se osećali oni koji pomažu, a lepše bi bilo onima kojima se pomaže. Važno je da se stvari ne posmatraju sa strane, da svako uradi ono što je do njega. Kao što je urađeno sada i ovde.
Šta smo to uradili… pitao sam se gledajući zaiskrele oči jedne druge Aleksandre. Mi, koji o tome kako pomoći ugroženom i povređenom znamo dosta, a ipak činimo značajno manje. Pogotovo kada bol dolazi iznutra. Kada se ne vidi golim okom, već oseća dušom. Kao Aleksandrin.
***
Što možete, uradite. Uradite i što ne možete. Ako ne znate-pitajte. Bićete zadovoljni kada nekome zbog vas bude bolje. Lepše. Zlo je lako napraviti. Treba se potruditi za dobro.
Sremska Mitrovica: Drugoga dana, naša je Aleksandra konačno ugledala nebo. Pustila glas i… taman kada smo pomislili da ćemo joj morati tražiti novo stanište, raširila je krila prepustivši se vetru. I nekolicini drugih lasta koje su preletele preko našeg parčeta neba. Slučajno? Sve lepe stvari se dešavaju tako.
Naša Aleksandra je bila spašena, a mi smo bili srećni.
Šuljam: Posle izvesnog vremena, naša Aleksandra je konačno bila srećna. Oslobođena sopstvenih strahova, raširila je krila i prepustila se vetru. I nekolicini šuljamačke dece koja su svojim veselim glasovima premrežila nemalu igraonicu. I sve to… slučajno. Kako se obično dešava sa lepim stvarima.
Naša Aleksandra bila je srećna, a mi smo bili zadovoljni. Makar na tren.
***
Nedavno, grupa Mitrovčana uručila je poklon Aleksandri Negovanović, devojčici iz Šuljma koja ove jeseni polazi u prvi razred. Za razliku od druge dece, Aleksandra ima tu nesreću da živi u izuzetno teškim porodičnim i materijalnim uslovima. Akciju su pokrenula deca i njihova vaspitačica Slobodanka-Cica Grčić, Mitrovčani predvođeni Milanom Gajevcem i potpisnikom ovih redova prihvatili, a Uprava za obrazovanje na čelu sa Ilijom Nedićem podržala. Kao rezultat, kupljen je novi radni sto, kompletan školski pribor i torba.
Za nevolju u kojoj se našla, Aleksandra Negovanović nije kriva. Baš kao ni njena imenjakinja sa početka ove priče. Pomozite svoje Aleksandre. Isplati se!
