SREMSKA MITROVICA, ŠULjAM: PRIČA O DVE LASTE
Najlepše stvari u životu dešavaju se slučajno. Ili barem ne namerno. Nameste se. Ako želite da vam se nameste. Ako ne, onda vam smetaju, od njih bežite, skrivate se… prepuštate ih drugome.
Sremska Mitrovica: Zatekli smo je u dvorištu. Tik uz kapiju. Ležala je na betonu i trzala glavom. Skupljena. Malena. Nemoćna. Nameštala se tih dana kiša i jedino što smo mogli (ili mislili da samo to možemo), bilo je da je sklonimo. Da makar ne kisne kada već mora da umre.
Zašto baš nama? Mislili smo. Nije lako biti svedok tuđe smrti. A imao sam tu čast. Nekoliko puta. Čini mi se da je lakše umirati nego gledati smrt. Pa opet se mora… i jedno i drugo.
– Da joj damo makar malo vode, da ne ugine žedna, rekla je Snježana prinoseći malenom kljunu čašicu u koju je nedavno bio smešten jogurt.
Nisam odgovorio. Čučnuo sam i znatiželjno posmatrao šta će biti.
U nagnutu čašu tromo je uvukla glavu i par puta trznula. Brzo. Zatim još nekoliko puta. Brže. Za tren mi se učini da joj je bolje.
– Pa ova pije!
– Dobro je, neka pije.
Odlazim po kutiju i malenu lastu nesretno zalutalu u naše dvorište smeštam u kartonsko gnezdo.
Šuljam: Stajala je u jedinoj prostoriji za igru koju imaju. Tik uz ulazna vrata. Lagano naslonjena na zid. Skupljena. Malena. Povučena. Nameštala su se toga dana oko nje ostala deca, ali ona nije bila zainteresovana. Gledala je u stvari ispred sebe i krila zadovoljstvo. Mi smo lovili osmeh.
Zašto baš nama? Mislili smo. Nije lako biti svedok tuđeg siromaštva. A imao sam tu čast. Nekoliko desetina puta. Čini mi se da je lakše živeti od danas do sutra nego gledati tuđu sirotinju. Pa opet se mora… i jedno i drugo.
– Slobodno priđi, sve ovo je tvoje, kaže joj Cica prinoseći sa stola nekoliko svezaka i na njima šarenu peretonicu.
Tromo pruža ruku i pošto ne može da dohvati pravi nekoliko sitnih koraka. Zatim još nekoliko. Brže. Slobodnije. Za tren mi se učini da se u času spuštanja tanušnih prstiju na ljubičastu podlogu peretonice na licu ocrta osmeh.
– Nasmejala se!
– Dobro je, neka se smeje.
Dolazi do stola i lagano počinje da razgleda po njemu rasprostrt školski pribor. U tužnu priču i naše živote nesretno zalutala Aleksandra Negovanović, budući šuljamački đak prvak koji ne zna šta je dečija radost, ali zna koliko je teško spavati pod vedrim nebom, u štali… u pokidanom ormaru.
***
Ako slučajne stvari prepustite drugome, nemate pravo da mislite da za njih niste odgovorni. Čim ste sebi dopustili da ih pogledate, vaše su. Ako ne znate šta sa njima da učinite, učinite dobro. Ne možete pogrešiti. Tako sa lastama, tako i sa ljudima.
Sremska Mitrovica: Nije prošlo mnogo vremena, a naša (ne)voljna drugarica je stajala na nogama. U vodi. Zanoseći se smešno poput pripitih gusara Long Džon Silvera uporno je pokušavala da razvije krila.
– Biće ona dobro, kaže mi Snježana. – Pusti je sada, što je bilo do nas to smo i uradili.
Šta smo to uradili… pitao sam se. Mi, koji o tome kako treba zbrinuti povređenu gradsku lastu ne znamo apsolutno ništa. Uz to, koliko smo uspeli da vidimo, gradska lasta koja je došla nama, a koju smo… eto tako… prozvali Aleksandra, nije čak ni bila povređena. Fizički. Njen bol i problem dolazio je iznutra.
– Dobro je što si joj donela vode. Da smo je samo ostavili, sigurno bi uginula, a to u krajnjem ne bi bilo ni pošteno sa naše strane. U našem je dvorištu, pa je i naša briga.
Šuljam: Nije prošlo mnogo vremena, a Aleksandra je veselo stajala kraj novog radnog stola. Okružena drugom decom. Zanoseći se smešno, poput pripitih gusara Long Džon Silvera, uporno se probijala kroz isprepletane dečije ruke.
– Sada je već bolje, kaže mi Milan. – Bilo bi dobro kada bi se ovakve stvari češće radile. Bolje bi se osećali oni koji pomažu, a lepše bi bilo onima kojima se pomaže. Važno je da se stvari ne posmatraju sa strane, da svako uradi ono što je do njega. Kao što je urađeno sada i ovde.
Šta smo to uradili… pitao sam se gledajući zaiskrele oči jedne druge Aleksandre. Mi, koji o tome kako pomoći ugroženom i povređenom znamo dosta, a ipak činimo značajno manje. Pogotovo kada bol dolazi iznutra. Kada se ne vidi golim okom, već oseća dušom. Kao Aleksandrin.
***
Što možete, uradite. Uradite i što ne možete. Ako ne znate-pitajte. Bićete zadovoljni kada nekome zbog vas bude bolje. Lepše. Zlo je lako napraviti. Treba se potruditi za dobro.
Sremska Mitrovica: Drugoga dana, naša je Aleksandra konačno ugledala nebo. Pustila glas i… taman kada smo pomislili da ćemo joj morati tražiti novo stanište, raširila je krila prepustivši se vetru. I nekolicini drugih lasta koje su preletele preko našeg parčeta neba. Slučajno? Sve lepe stvari se dešavaju tako.
Naša Aleksandra je bila spašena, a mi smo bili srećni.
Šuljam: Posle izvesnog vremena, naša Aleksandra je konačno bila srećna. Oslobođena sopstvenih strahova, raširila je krila i prepustila se vetru. I nekolicini šuljamačke dece koja su svojim veselim glasovima premrežila nemalu igraonicu. I sve to… slučajno. Kako se obično dešava sa lepim stvarima.
Naša Aleksandra bila je srećna, a mi smo bili zadovoljni. Makar na tren.
***
Nedavno, grupa Mitrovčana uručila je poklon Aleksandri Negovanović, devojčici iz Šuljma koja ove jeseni polazi u prvi razred. Za razliku od druge dece, Aleksandra ima tu nesreću da živi u izuzetno teškim porodičnim i materijalnim uslovima. Akciju su pokrenula deca i njihova vaspitačica Slobodanka-Cica Grčić, Mitrovčani predvođeni Milanom Gajevcem i potpisnikom ovih redova prihvatili, a Uprava za obrazovanje na čelu sa Ilijom Nedićem podržala. Kao rezultat, kupljen je novi radni sto, kompletan školski pribor i torba.
Za nevolju u kojoj se našla, Aleksandra Negovanović nije kriva. Baš kao ni njena imenjakinja sa početka ove priče. Pomozite svoje Aleksandre. Isplati se!
