Najlepše je među orlovima
Piše: Nemanja Milošević
Kažu: “Ako je letenje jezik čoveka, jedriličarstvo bi bila njegova poezija”. Tako bih to opisao. Ne znam kako bih drugačije opisao osećaj koji možeš da doživiš kada letiš ispod jata ptica ili u istom stubu kružiš sa orlovima i gledate se
Kao mali, svi smo pravili avione od papira. Sa uzbuđenjem smo gledali avione koji na, nama nedokučivim visinama, seku oblake i odlaze negde daleko. Niski letovi aviona za prskanje komaraca bili su atrakcija za svakog dečaka, koji su pored njih, otvorenih usta gledali paraglajdere kako proleću iznad Save.
Oni stariji, koji se sećaju Partizanske eskadrile, poistovećivali su se sa Radošem Bajićem u periodu svojih “crvenih” uloga, u ulozi mladog Dalibora čiji jedini san je bio da vozi dvokrilca. Oni mlađi, ako su još uvek mladi, sećaju se Top gana, a mlade generacije pratile su dogodovštine pilota u seriji Vojna akademija.
Ipak, sa odrastanjem, većina nas odabrala je neke druge profesije i hobije, a o letenju, retko ko i da razmišlja. U čitavim generacijama, izrodi se tek poneki entuzijast, koji odluči da svoj san i ostvari. Jedan od njih je i mladi Dragomir Milošević iz Velikih Radinaca, koji svoje slobodno vreme najviše voli da provodi u jedrilici. U tišini nebeskih visina.
– Kao klinac sam bio opterećen avionima, a omiljeni film mi je bio Top gan, što se da pretpostaviti. Nakon završetka osnovne škole, nisam znao šta dalje da upišem. Mi smo iz male sredine i nemamo puno opcija koje nam preostaju. S obzirom da me je avijacija interesovala ceo život, lomio sam se i prelomio da upišem srednju školu u okviru Vazduhoplovne akademije u Beogradu – počinje priču Dragomir Milošević.
U početku, kako kaže, bio je zainteresovan da u budućnosti radi posao komercijalnog pilota, ali, planovi su se promenili. 
– Akademiju sam završavao sa nadom da ću postati komercijalni pilot. Međutim, pred kraj moje srednje škole, nestali su programi u okviru kojih je država školovala pilote u Vršcu u JAT-u preko stipendije. U tom nekom trenutku, zafalilo mi je i para, a pilot ne možeš da postaneš ukoliko ne platiš obuku koja košta od 40 do 80 hiljada evra. Nakon srednje škole, upisao sam Mašinski fakultet, a letenjem sam počeo da se bavim iz hobija, sasvim slučajno – kaže Dragomir i objašnjava:
– U tom periodu, u Radincima se skoro ništa nije dešavalo. Jednog dana, jedan od mojih profesora, pokojni Aleksandar Veg, me je pozvao i tada je počela čitava priča oko jedriličarstva. Tada sam prvi put leteo na jedrilici. Kada sam sleteo, samo sam ga pitao “Okej, kad ćemo da radimo obuku?”. Tako je počelo naše redovno druženje. Ja sam bio njegov prvi učenik, a on moj prvi instruktor – priča Dragomir Milošević.
Kako kaže, probao je da leti i avionom, ali mu se to, ipak, nije toliko svidelo, što je još jedan od razloga iz kojih je odustao od karijere komercijalnog pilota.
– Ipak sam shvatio da ne želim da budem vozač kamiona sa krilima. Letim jer to volim. Konkretno, jedrilica mi je mnogo privlačnija jer je sam osećaj neopisiv. Prija mi ta tišina i nema brujanja motora. Bukvalno, čuješ samo vazduh kako struji. Možeš da otvoriš prozorče i, ako letiš ispod oblaka, možeš da ga dodirneš, da osetiš njegov miris. Možeš da uživaš u pogledu u svakom trenutku, da osetiš kako se kreće vazduh u vertikalnim stubovima – priča Dragomir i pokušava da opiše osećaj koji čovek ima dok se nalazi par hiljada metara iznad zemlje:
– Kažu: “Ako je letenje jezik čoveka, jedriličarstvo bi bila njegova poezija”. Tako bih to opisao. Ne znam kako bih drugačije opisao osećaj koji možeš da doživiš kada letiš ispod jata ptica ili u istom stubu kružiš sa orlovima i gledate se. Ne mogu da objasnim šta osećaš dok gledaš sve to. 
Sam osećaj letenja budi u tebi neki osećaj slobode – kaže Dragomir Milošević.
Tokom svog letačkog staža, jedan od najlepših događaja bio mu je, kako kaže, let sa penzionisanim akrobatskim pilotom Ivanom Filkom, bivšim šampionom SFRJ u akrobatskom letenju.
– Seo sam sa njim u jedrilicu i taj osećaj nikada neću zaboraviti. Taj matori me izvrteo toliko dobro da nisam znao šta me je snašlo. Kada me je pitao kako sam se proveo, pitao sam ga samouvereno „Jel to sve što znaš?“. Onda me je presavio još više i ne mogu da objasnim kako je to izgledalo – priča Dragomir kroz smeh.
Ipak, kako kaže, u ovom hobiju, iako retko, dešavaju se i loše stvari. Tako je, pre nekoliko godina, poginuo i njegov prvi instruktor, Aleksandar Veg, a, zbog toga, Dragomir nije leteo čitave tri godine.
– Nisam leteo tri godine, od kako mi je profesor poginuo 24. juna 2017. godine. Tek u poslednje vreme sam se ponovo vratio na aerodrom. To je bio nesrećan slučaj i jedan je od najupečatljivijih događaja u čitavom mom životu. Bio sam njegov prvi učenik i poslednji let koji je neko napravio sa njim bio sam ja. Seo je u svoju jedrilicu, poleteo i ubrzo je pao i umro. Ja sam bio u drugoj jedrilici u vazduhu i gledao sam sve to. Prijatelj koji je takođe leteo i ja smo sleteli i odmah dotrčali do mesta gde je pao. Prizor koji sam zatekao čoveku se ureže u glavu za ceo život. Nisam posle toga imao strah od letenja ili bilo čega, ali, jednostavno, nije mi se išlo na aerodrom. To je jedan od razloga što nisam dugo leteo, a posle toga sam doživeo i očevu smrt. Ipak, vratio sam se polako u priču i ponovo sve češće boravim na radinačkom aerodromu – priča Dragomir i osvrće se na trenutno stanje jedriličarstva u Srbiji:
– Voleo bih da mogu češće da idem i voleo bih da je kod nas u državi totalno drugačije stanje. Bilo bi lepo da klubovi imaju veće kapacitete i budžet, da se ne leti na stvarima koje su stare trideset i više godina. Takođe, bilo bi lepo i da ima više registrovanih pilota i jedrilica u državi. Trenutno nema preko 15 registrovanih jedrilica u Srbiji. U Radincima se sada nalazi jedan dvosed za obuku i dva jednoseda. Imamo i obuku za pilote aviona, ali sve je to vrlo malo promovisano. Devedeset posto klinaca ne zna da to postoji ovde – kaže Dragomir Milošević.
Za slabo interesovanje u ovoj oblasti, smatra, zaslužan je i životni standard, odnosno, materijalna situacija naših ljudi. Ipak, nada se da će se stvari u budućnosti popraviti.
– Čak i kada neko dođe na aerodrom i provoza se, sve im je lepo, ali kada im spomeneš cifru, da neka osnovna obuka košta oko hiljadu i više evra, samo za jedrilicu, ljudi zbog finansijske situacije nisu baš raspoloženi da uđu u tu priču. Situacija je za sada takva, a ja se iskreno nadam i verujem da će stvari krenuti na bolje. Ljudima je potrebno približiti čitavu ovu priču, a onda će, možda, neko i rešiti da se pozabavi ovim sportom, kako bi postao pristupačan širim masama – zaključuje Dragomir Milošević.
Bodi bilding kao druga ljubav
Pored pomenutog, Dragomir je takmičar u bodi bildingu i trenutno radi kao trener u ovoj oblasti sporta u Beogradu. Na taj korak, takođe se odlučio iz ljubavi, a u životu, kako kaže, sve radi srcem.
– Bodi bildingom sam počeo da se bavim u srednjoj školi, kada sam počeo da dižem tegove. Posle sam spojio lepo sa korisnim, i tako se i izdržavam. Ipak, niko od nas nije licencirani profesionalac i svi se vodimo kao amateri. Licenciranih profesionalaca je možda ukupno dvoje u celoj državi. A mi, radimo zato što volimo, a takmičenja nam dođu kao hobi. Tu nema materijalnih nagrada i sve se radi iz ljubavi – kaže Dragomir, koji je 2016. godine osvojio treće mesto na Državnom prvenstvu u bodi bildingu u juniorskoj kategoriji, da bi prošle godine postao vicešampion države u kategoriji do 70 kilograma.
Dragomir ima i još jednu ljubav, a to je hevi metal muzika. Svira gitaru i prilično je dobar u tome. Ali, o trećoj ljubavi, neki drugi put…
