KOLIKO KOŠTA GRAM SREĆE: SNEŽANA BAJIĆ, MAJKA HRABROST
“Mi smo tokom godina uspeli da razvijemo sopstveni način komunikacije. A, znate, majkama nije potrebno mnogo da shvate šta njihova dece žele i šta im nedostaje. To je osećaj koji naročito razvijete kada nemate drugi način da pomognete svom detetu i to je ono što me čini srećnom… Bez obzira na to kroz šta prolazimo, da mogu, ponovila bih sve. Istina da se ni posle svih ovih godina ne kajem i da, ma koliko mi nekada bilo teško, rado prihvatam sve što nam dani donose, čine me i srećnom i zadovoljnom. Nekome gram sreće teži čitavu tonu, meni treba malo, jedan topao dečiji pogled. A možda… kada bolje razmislim, to i nije baš tako “malo”. Ovim rečima, kao iz topa, na pitanje “koliko košta gram sreće?”, odgovorila je Mitrovčanka Snežana Bajić, majka Đorđa Vučenovića koji već devet godina živi sa “Larsenovim sindromom”. Zbog slabljenja mišića koje izaziva ova bolest, Đorđe ne može da sedi, priča, hoda, hrani se preko aparata i živi na veštačkim plućima.
– U početku sve je teklo kako treba, započinje svoju priču o sreći Snežana. – Išla sam tokom trudnoće u Novi Sad i analize su pokazivale da nema nikakvih problema. Ništa nije ukazivalo na bilo kakvu, a posebno ne na ovu bolest. Međutim, desilo se da je Đorđe rođen sa deformitetom zglobova, šaka i stopala, pa su nas odmah uputili u Institut za majku i dete u Beogradu. Sa tri meseca operisao je stopala i to je bilo dobro. Spremali smo se za operaciju kolena, ali su nam se na tom putu isprečili problemi sa disanjem. Sa 11 meseci ustanoljen mu je “Larsenov sindrom”, a i to posle dosta muka. Ja sam naime primećivala da on ima problema sa disanjem, ali malo ko danas sluša majke. Prvo su nas slali kod pedijatra, pa vraćali, pa na inhalaciju, pa vraćali, sve dok dete u jednom mentu nije izgubilo svest i potom prestalo da diše. Onda smo došli do oživljavanja, da bismo tek posle dosta muka došli do dijagnoze. Ponuđeno nam je da ga ostavimo u bolnici, a to znači – sigurnu smrt. Odbila sam. Doneli smo ga kući i uprkos prvim prognozama da neće živeti duže od dve-tri godine, mi čekamo mart i deveti rođendan. Eto, to vam je sreća, kada stvari nisu gore nego što jesu.
Dani koji se znaju…
Već godinama Snežana je neispavana i ne pamti kada je imala više od tri sata sna. Umorna je, izolovana, sa jako malo slobodnog vremena koje, ako ga i nađe, koristi za obavljanje neophodnih nabavki: hrane, lekova i plaćanje računa. Koliko je srećna kada je sa svojim sinom, toliko je, priča pomalo stidljivo, srećna kada iz kuće izađe. Prijatelji retko dolaze, pogotovo tokom zime, kada i najslabija prehlada Đorđu može da stvori velike probleme. Na sebe je odavno zaboravila, ali, kako kaže, ne buni se. Za nju, briga o sopstvenim potrebama odavno je – sramota.
– Moji dani se znaju. Ako nešto i zaspim, budim se najkasnije u sedam. Nahranim Đorđa, presvučem ga, obavim sve što treba oko toalete, nahranim ga. Onda stavim da se kuva, a za to vreme sam stalno sa Đorđem. Obilazim ga, pričam sa njim, vodim računa da je sve na svom mestu. I tako čitav dan, svaki dan. Uveče je najteže. Tada sam već umorna, samelje me i stalno ponavljanje jednih istih svakodnevnih radnji. Spava mi se, ali Đole ne da. Pogotovo mu smetaju ove magle. Onda i tokom noći sedim sa njim, dok mi glava ne kolne. Pa se trgnem, prošetam po kući, vratim se. Ako se desi da zaspi, iskoristim priliku, ali i to je slabo, pošto ne smem da dopustim sebi da utonem u dubok san. Brinem se, nastavlja priču Snežana. – Imunitet mi je značajno i trano opao. Trudim se da odem kod lekara što je moguće češće. Dobro znam da moram biti zdrava da bih bila na usluzi mom sinu, a i da bi on bio zdrav. Letos sam operisala žuč i bilo mi je strašno bez Đorđa. Trpela sam bolove dokle god sam mogla, dok se nisam onesvestila, a onda sam morala otići lekaru. Do povratka iz Bolnice, brigu je vodila medicinska sestra. Ne mogu reći da je bilo problema, ali sam se tada prilično ozbiljno zapitala šta će biti sa mojim sinom kada ja ne budem mogla da se staram o njemu. Verujte, još uvek nisam pronašla odgovor i to me muči, to me čini manje srećnom.
Kad sreća postane teška
Đorđe ne zna za tugu. Ili ona do njega ne dopire. Njegova svakodnevnica ispunjena je ljubavlju, igrom i srećom. Snežaninom i srećom njenih ćerki i unučadi. Svi oni zajedno Đorđevom životu daju puni smisao, baš kao što on, idući u susret devetom rođendanu, srećom osenjuje život svojih bližnjih.
– Imam dve ćerke, ali one su udate, imaju svoje porodice i ne žive sa nama. Imam i unučad koja često borave kod Đorđa i mene što nas naročito raduje. Meni je to prilika da se malo opustim, a Đoletu su to najbolji drugari, iako im je ujak. Da nema njih bilo bi nam znatno teže, pošto smo prilično izolovani od zajednice. Porodična bliskost je još jedna stvar koja me čini srećnom. To je još jedna od onih trajnih ljudskih potreba koje se ne mogu ni kupiti ni platiti, nastavlja Snežana svoju priču o sreći. – Ljudi kojima u životu nedostaje “samo” novac, zanemaruju činjenicu da imaju mnogo toga, ili, što je još gore, ne vide neke stvari koje im nedostaju, a koje ne mogu da se plate. Nije sve u novcu. Đorđev život zavisi od novca, ali zavisi i od ljubavi i sreće. Nama trebaju filteri, aparat, koncentrati kiseonika, lekovi, ali sve to ne bi vredelo ništa da nije ljubavi i sreće koju oboje osećamo kada smo zajedno.
A sreća nekada ume da bude i teška. Pogotovo kada je neraskidivo povezana sa tugom. To je, kaže Snežana, teško shvatljivo jedinstvo koje ne može da razume svako.
– Tužna sam… i srećna u isto vreme. Tužna sam ne zbog sebe, ja sam svesno odabrala život svog sina. Ne naričem nad svojom sudbinom. Tužna zbog toga što je Đorđu moralo da se desi sve ovo. On je dobro dete, ima učiteljicu, prati koliko god može i to je ono što me u isti mah čini srećnom. Srećna sam i zato što vidim koliko se on, tako mali, bori za sebe. Svašta je preživeo, toliko bola pretrpeo… i još uvek trpi… ali je srećan. Da bi bili srećni, ljudima su potrebni pažnja i ljubav, a ne novac. Meni da bih pokrila sve što Đorđu treba, mesečno treba oko 50.000 dinara. Na to dodajte još troškove stanovanja, pa se preračunajte. Sarađujemo sa Fondacijom Aleksandra Šapića, imamo socijalnu pomoć, živimo u stanu koji smo dobili od Grada. Ja šaljem apele i molim ljude da nas podrže, jer bez njih mi ne možemo ništa. Koliko meni na kraju ostane, ja najbolje znam. Ali, ne žalim se na to. Srećna sam kada uspem da obezbedim sve što je Đorđu potrebno, kaže Snežana. – Ako imamo dovoljno pažnje i ljubavi za naše bližnje, biće bolje i nama i njima, a novca, koliko imamo. Moj sin ne zna da li ja imam ili nemam. On ne zna da li sam gladna ili možda tužna. I ne mora da zna. Uspešno sakrivanje tuge, još jedna je stvar koja me čini srećnom. Kao što vidite, moj život je sačinjen od – sreće. Pitanje je samo da li na nju gledamo istim očima.
Ukrstimo naše sreće!
Jeste li vi srećni? Jeste li nekada razmišljali, koliko teži gram vaše sreće? Priču o Đorđu Vučenoviću sigurno znate. Zahvaljujući upravo Snežani, mali Đole postao je vidljiv. Još uvek nedovoljno, ali znatno više od mnogih za koje ni ne znate da se bore, da ne odustaju i da za srećom tragaju na mestima kojima, na vašu sreću, nikada neće prići. Baš kao što i mnogi od nas sreću nalaze tamo gde je poraženima, ugroženima, napuštenima i izolovanima pristup strogo zabranjen.
Ukrstimo naše sreće, nađimo se na pola puta!
Pomozimo Đorđu!
Uplate na ime Snežana Bajić možete obaviti na računima: 325930060053879409 u Vojvođanskoj banci i u Telenor banci na račun 1150038169712029-06.
