Актуелно

ЕКСКЛУЗИВНО!

Ис­по­свест Ми­тров­ча­ни­на Ср­ђа­на Дин­чи­ћа, ово­го­ди­шњег уче­сни­ка „Sur­vi­vo­ra" на Фи­ли­пи­ни­ма. Дин­чић спе­ци­јал­но за чи­та­о­це „Срем­ских но­ви­на" пише о не­ве­ро­ват­ним усло­ви­ма жи­во­та на кра­ју све­та, укуп­ној ат­мос­фе­ри, пре­жи­вља­ва­њу и дру­гим до­га­ђа­ји­ма ко­ји су пра­ти­ли дво­ме­сеч­ни бо­ра­вак ода­бра­не гру­пе љу­ди за ри­ја­ли­ти шоу ТВ Фок­са на овом остр­ву.

На овој страници ћемо упоредо објављивати комплетан текст из штампаног издања Сремских новина.

Ко­ли­ко су Фи­ли­пи­ни уда­ље­ни од Ср­би­је? - пи­тао ме је не­ко.-От­при­ли­ке око по­ла ме­тра...на кар­ти све­та - од­го­во­рио сам и та­ко ша­лом по­ку­шао да при­кри­јем је­згро­ви­то не­по­зна­ва­ње ге­о­гра­фи­је и чи­ње­ни­цу да сам ве­о­ма ма­ло све­стан у шта се за­пра­во упу­штам. У том тре­нут­ку знао сам са­мо да ме оче­ку­је ве­ли­ко ис­ку­ство и аван­ту­ра жи­во­та, све оста­ло чи­ни­ло се ма­ње бит­но. Си­гу­ран сам да су та­ко раз­ми­шља­ли и оста­ли так­ми­ча­ри. Ви­ше од 15.000 љу­ди се при­ја­ви­ло за уче­шће, а стро­гом се­лек­ци­јом од­лу­че­но је да се нас два­де­сет дво­је так­ми­чи­мо у нај­ек­стрем­ни­јем те­ле­ви­зиј­ском спек­та­клу зва­ном ''Sur­vi­vor". Са­ма чи­ње­ни­ца да смо од то­ли­ко љу­ди, из не­ких раз­ло­га, баш ми ода­бра­ни, би­ла је до­вољ­на да се осе­ћа­мо као да смо већ на­пра­ви­ли не­што ве­ли­ко. Не­ве­ро­ват­на еуфо­ри­ја и до не­ба на­ду­ва­не су­је­те ни­су нам до­зво­ља­ва­ле да ре­ал­но са­гле­да­мо шта нас за­и­ста че­ка.Пре­пу­ни аван­ту­ри­стич­ког ду­ха и сва­ко са не­ким сво­јим мо­ти­ви­ма и ам­би­ци­ја­ма за­пу­ти­ли смо се на дру­ги крај све­та. Крај­ња де­сти­на­ци­ја - Фи­ли­пин­ско по­лу­о­стр­во Ка­ра­мо­ан. Из­гу­бље­ни Рај. Ме­сто где људ­ска но­га још ни­је кро­чи­ла... а да је при­том не­што ни­је убо­ло или гриц­ну­ло.

Пр­во упо­зна­ва­ње са Фи­ли­пи­ни­ма имао сам у Ма­ни­ли, њи­хо­вој пре­сто­ни­ци. Град ко­ји нео­до­љи­во под­се­ћа на мра­ви­њак. Ши­ре под­руч­је Ма­ни­ле има пре­ко 12 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка и чи­ни ми се да сам за крат­ко вре­ме ко­је сам та­мо про­вео све те ста­нов­ни­ке срео на ули­ци. Гу­жва је за­и­ста не­ве­ро­ват­на. Са­о­бра­ћај је на­из­глед у ха­о­су, на иви­ци лан­ча­них су­да­ра и ма­сов­них ту­ча, али ипак функ­ци­о­ни­ше. Глав­но пре­во­зно сред­ство им је та­ко­зва­ни „џип­ни", во­зи­ло ко­је из­гле­да као ме­ша­ви­на ка­ми­о­не­та и ауто­бу­са. Пра­ви ''Фран­кен­штајн'' ме­ђу во­зи­ли­ма. У ње­му има ме­ста за от­при­ли­ке 12 осо­ба, али Фи­ли­пин­ци по­ку­ша­ва­ју да до­ка­жу да уз ми­ни­мум ди­са­ња мо­же да се во­зи и два­де­се­так осо­ба.

Ва­здух је за уди­са­ње је­ди­но ако се баш не­ма из­бо­ра. Вла­га у ва­зду­ху та­ква да мо­же ча­шом да се за­хва­ти, а то­пло­та ва­зду­ха је као да ти је не­ко фен ста­вио под нос. У то до­ба го­ди­не је на Фи­ли­пи­ни­ма пе­ри­од че­стих ки­ша и про­ва­ла обла­ка та­ко да је те­шко сре­сти Фи­ли­пин­ца ко­ји не но­си ка­ба­ни­цу или бар ки­шо­бран. То по­ка­зу­је сво­је­вр­стан оп­ти­ми­зам овог на­ро­да,јер се од олу­ја, ко­је им но­се кро­во­ве са ку­ћа, ки­да­ју бан­де­ре и пре­вр­ћу ауто­мо­би­ле, бра­не ки­шо­бра­ни­ма...

Koна­чан ути­сак је да мо­жда ни­сам сти­гао да до­жи­вим Ма­ни­лу пот­пу­но и на пра­ви на­чин. По­ма­ло због не­до­стат­ка вре­ме­на, а по­ма­ло и због не­стр­пље­ња да ко­нач­но стиг­нем на ме­сто пла­ни­ра­но за сни­ма­ње ''Sur­vi­vo­ra''. Остр­во ко­је ће ми у на­ред­ном пе­ри­о­ду би­ти је­ди­ни дом.

Да би сти­гли на ко­нач­но од­ре­ди­ште мо­ра­ли смо да ко­ри­сти­мо сва пре­во­зна сред­ства по­зна­та чо­ве­ку. Ави­он, ка­ми­он, ауто­бус, брод...Уоп­ште ми не би би­ло чуд­но да смо са бро­да пре­се­ли на ма­га­ре. На на­шу и ма­га­ре­ћу сре­ћу то ипак ни­је би­ло по­треб­но. Са бро­да смо, до­бро по­ки­сли и ве­тром про­ду­ва­ни, пре­шли у при­ко­ли­цу ка­ми­о­на(ста­рог пре­ко 40 го­ди­на) ко­ји нас је во­зио блат­ња­вим пу­те­ви­ма за­ба­че­ног и ве­о­ма си­ро­ма­шног се­ла. Где год бих по­гле­дао око се­бе ви­де­ла су се са­мо пи­рин­ча­на по­ља, пал­ме ,бам­бус, бла­то и по­не­ка не­ве­што скле­па­на ку­ћи­ца из ко­је су сра­ме­жљи­во ви­ри­ли на­сме­ја­ни ме­шта­ни.

-По­гле­дај мо­лим те ка­ко об­ра­ђу­ју зе­мљу- скре­нуо ми је па­жњу не­ко од так­ми­ча­ра, по­ка­зу­ју­ћи ми пр­стом јед­но пи­рин­ча­но по­ље -Да ли уоп­ште мо­же при­ми­тив­ни­је ?! По­гле­дао сам на ту стра­ну и угле­дао си­ро­тог Фи­ли­пин­ца ка­ко до ко­ле­на за­гли­бљен у бла­то гу­ра др­ве­ни плуг у ко­ји је упрег­нут во. - На­рав­но да мо­же - од­го­во­рио сам му- би­ло би да­ле­ко при­ми­тив­ни­је да је упре­гао дру­гог Фи­ли­пин­ца или не дај бо­же сво­ју го­спо­ђу!

По ли­ци­ма оста­лих так­ми­ча­ра ре­као бих да су им им­пре­си­је о ме­сту на ком се на­ла­зи­мо слич­не као и мо­је. Уко­ли­ко по­сто­ји руб пла­не­те ово је упра­во то. Да­ле­ко је све ово од оних Фи­ли­пи­на ка­кве смо ми за­ми­шља­ли. Пот­пу­но дру­га­чи­је од оних Фи­ли­пи­на са раз­глед­ни­ца. Ба­рем са оних раз­глед­ни­ца ко­је би по­сла­ли не­ко­ме ко вам је драг. Ки­ша је и да­ље па­да­ла, тре­сли смо се од хлад­но­ће, а при­ро­да око нас се чи­ни­ла све су­ро­ви­ја и су­ро­ви­ја. -Шта смо хте­ли, то смо и до­би­ли. До­бро­до­шли у ''Sur­vi­vor Sr­bi­ja 2009''-не­ко је про­це­дио кроз зу­бе.

Ма­но­бо про­тив Га­дан­га

У за­пад­ном де­лу Па­ци­фи­ка, окру­же­но не­пре­глед­ним оке­а­ном и мрач­ном пра­шу­мом, кри­је се ми­сте­ри­о­зно и опа­сно фи­ли­пин­ско по­лу­о­стр­во Ка­ра­мо­ан. Њи­ме вла­да­ју ва­тра жи­вих вул­ка­на, ве­тро­ви и пле­ме­на ко­ја љу­бо­мор­но чу­ва­ју свој мир. На том ме­сту, изо­ло­ва­на и пре­пу­ште­на са­ми се­би, 22 так­ми­ча­ра, хра­бра, упор­на и спо­соб­на, отво­ри­ла су но­ву се­зо­ну еми­си­је ко­ја је по­ме­ри­ла гра­ни­це срп­ског ри­ја­ли­ти шоу про­гра­ма.

Да ли због ки­ше, ко­ја је па­да­ла та­квом бр­зи­ном да у овом слу­ча­ју Но­је не би сти­гао да на­пра­ви ни ка­јак, а ка­мо­ли бар­ку пре по­то­па, да ли због ве­тра ко­ји нам је не­дво­сми­сле­но по­ру­чи­вао да је ту да нам до­не­се те­шку пре­хла­ду и да не­ће од­у­ста­ти док то не оба­ви, углав­ном, труц­ка­ње у при­ко­ли­ци жу­тог ка­ми­о­на чи­ни­ло се као да тра­је чи­та­ву веч­ност. Чуо сам не­ке при­че о то­ме ка­ко ће ово­го­ди­шњи Sur­vi­vor би­ти пот­пу­но дру­га­чи­ји, те­жи и су­ро­ви­ји од про­шло­го­ди­шњег, али по­тај­но сам се на­дао да то ипак не зна­чи др­жа­ње 22 так­ми­ча­ра у ка­ми­он­ској при­ко­ли­ци 53 да­на на ки­ши и ве­тру.

''Ма ако ни­шта дру­го, мо­ра­ће да ста­не кад му не­ста­не го­ри­во. Ту је на­ша шан­са за бег.'' По­ку­шао сам да охра­брим се­бе и ко­ле­ги­ни­цу так­ми­чар­ку ко­ја је гр­че­ви­то пре­кр­ште­них но­гу и по­лу­кр­ва­вих очи­ју про­кли­ња­ла сва­ку кап во­де ко­ју је по­пи­ла пре ула­ска у ка­ми­он.И са­мо што сам то из­го­во­рио, ка­ми­он је на на­ше ве­ли­ко оду­ше­вље­ње пр­во по­чео да успо­ра­ва, а за­тим и ко­нач­но стао.Ис­ко­чи­ли смо из при­ко­ли­це као да је не­ко ак­ти­ви­рао бом­бу у њој.Исти­на до­ско­чио сам у бла­то до чла­на­ка, ки­ша је и да­ље па­да­ла, ве­тар ду­вао, али ба­рем се ни­сам тре­скао као да ја­шем ко­ња без јед­не но­ге .Био сам уз­бу­ђен јер сам имао осе­ћај да сам нај­зад сти­гао где сам и кре­нуо, ма­да је око­ли­на из­гле­да­ла као ме­сто на ко­је ни­ко при здра­вој па­ме­ти не би имао ам­би­ци­ја да стиг­не.

Ло­кал­но пле­ме је у част на­шег до­ла­ска при­ре­ди­ло ма­лу свет­ко­ви­ну. Об­у­че­ни(или по на­шим стан­дар­ди­ма, сву­че­ни) у сво­ја пле­мен­ска обе­леж­ја из­во­ди­ли су не­ка­кве чуд­не пле­сне ко­ра­ке у круг и при­том уз­ви­ки­ва­ли не­ке још чуд­ни­је ре­чи. То што нам је при­ре­ђен до­чек от­кло­ни­ло је сва­ку сум­њу да то мо­жда и ни­је на­ше ко­нач­но од­ре­ди­ште. Али и до­не­ло сум­њу да упра­во овај лу­ди плес при­зи­ва ки­шу ко­ја све ја­че и ја­че па­да.Ни­је нам оста­ло ни­шта дру­го не­го да се при­дру­жи­мо ве­се­лим до­ма­ћи­ни­ма у све ве­се­ли­јем ска­ку­та­њу по бла­ту. Ма­ло фи­зич­ке ак­тив­но­сти до­бро нам је до­шло ка­ко би се ба­рем ма­ло угре­ја­ли. По­ку­шао сам да се при­се­тим да ли сам пре не­ко­ли­ко ме­се­ци, по­пу­ња­ва­ју­ћи при­ја­ву за Sur­vi­vor, имао у пла­ну да на дру­гом кра­ју пла­не­те, про­мр­зао и мо­кар, ска­ку­ћем по бла­ту са по­лу­го­лим Фи­ли­пин­цем у рит­му му­зи­ке ко­ја при­зи­ва олу­је и при­том из­го­ва­рам ре­чи фи­ли­пин­ске пе­сме ко­ја ве­ро­ват­но го­во­ри о то­ме ка­кво сра­ње би им жи­вот био да Бог ни­је ство­рио пи­ри­нач. Хм, не бих ре­као да ми је ма­шта ишла баш то­ли­ко да­ле­ко.

Не­ка­ко са по­след­њим так­то­ви­ма фи­ли­пин­ске игре па­ле су и по­след­ње ка­пи ки­ше. Да­кле, мо­је сум­ње су би­ле осно­ва­не. Не­вре­ме се по­ла­ко сми­ри­ва­ло и до­шло је вре­ме да на­ше так­ми­че­ње зва­нич­но поч­не. Во­ди­тељ Ан­дри­ја Ми­ло­ше­вић, се из­не­на­да хе­ли­коп­те­ром спу­стио ис­пред нас, по­же­лео нам до­бро­до­шли­цу и про­гла­сио по­че­так так­ми­че­ња. Об­ја­снио нам је основ­на пра­ви­ла игре и на на­ше за­пре­па­шће­ње об­ја­вио да смо већ уна­пред по­де­ље­ни у два пле­ме­на. Пле­ме­на Ма­но­бо и Га­данг. То су име­на ло­кал­них пле­ме­на чи­је не­при­ја­тељ­ство је те­ма мно­гих ле­ген­ди са ових про­сто­ра. Глав­но пле­мен­ско обе­леж­је Ма­но­ба је жу­та бо­ја, а Га­дан­га љу­би­ча­ста. До­би­ли смо ма­ра­ме у тим бо­ја­ма и оне су пред­ви­ђе­не да бу­ду глав­ни знак рас­по­зна­ва­ња у так­ми­че­њу.

''Али, ов­де ни­је крај из­не­на­ђе­њи­ма...'',за­по­чео је Ан­дри­ја ре­че­ни­цу, гла­сом ко­ји је на­го­ве­шта­вао да је бо­ље по нас да је ни­кад ни не до­вр­ши ''...од­мах сад вас оче­ку­је и пр­ва бор­ба. Бор­ба ко­ја ће пле­ме­ну ко­је по­бе­ди обез­бе­ди­ти бо­ље усло­ве за на­ста­вак так­ми­че­ња. По­бед­ник до­би­ја бо­ље остр­во, по­лу­и­згра­ђен камп и ви­ше хра­не.'' То је из­го­во­рио, а за­тим ла­га­но упе­рио прст у нај­ве­ћу ка­љу­гу ко­ју сам у жи­во­ту ви­део.''Бо­ри­ће­те се у над­вла­че­њу ко­ноп­ца у бла­ту'', до­вр­шио је сво­је из­ла­га­ње и ман­гуп­ски се на­сме­шио ви­дев­ши на­ша ли­ца ко­ја су јед­но­гла­сно по­ру­чи­ва­ла: Е, ДО­ЂА­ВО­ЛА!

На­де за­гли­бље­не у бла­ту

Уко­ли­ко би не­ким слу­ча­јем, реч Ма­но­бо на фи­ли­пин­ском зна­чи­ло еки­па ко­ја је очај­на у над­вла­че­њу ко­ноп­ца, сјај­но би опи­си­ва­ла нас, ве­се­лу гру­пи­цу ко­ја је под тим име­ном убе­дљи­во из­гу­би­ла од еки­пе Га­данг у по­ме­ну­тој игри. Све на­ше на­де о бо­љем остр­ву и бо­љим усло­ви­ма за жи­вот на по­чет­ку так­ми­че­ња, оста­ле су ду­бо­ко за­гли­бље­не у бла­ту. По­че­ли смо по­ра­зом али смо се сло­жи­ли да то не сме да нам по­љу­ља са­мо­по­у­зда­ње. Ви­со­ко уз­диг­ну­те, блат­ња­ве гла­ве ре­ши­ли смо да се су­о­чи­мо са но­во­на­ста­лом си­ту­а­ци­јом. ''Не мо­же то на­ше остр­во би­ти пу­но ло­ши­је од њи­хо­вог''- те­шио се не­ко од мо­јих са­пле­ме­ни­ка - ''остр­во је остр­во, кад ви­диш јед­но ви­део си их све, не­ма ту не­ке раз­ли­ке''. Би­ло нам је лак­ше да сви ве­ру­је­мо у та­ко не­што. Али ни­је би­ло ла­ко при­хва­ти­ти оно што нас је за­и­ста че­ка­ло. По­ку­шао бих што де­таљ­ни­је да опи­шем остр­во ко­је нам је до­де­ље­но али огра­ни­ча­ва ме то што ни­кад ни­сам био пре­те­ра­но до­бар у хо­рор опи­си­ма. На пр­ви по­глед из­гле­да­ло је као ме­сто на ком би и Тар­зан умро од гла­ди. Ис­кр­ца­ли смо се из чам­ца и на бр­зи­ну смо у мо­ру спра­ли на­сла­ге бла­та ко­је су нам оста­ле као успо­ме­на на ''успе­шну'' пр­ву бор­бу у Sur­vi­vo­ru.

По­ла­ко је по­чи­ња­ло да се смр­ка­ва, та­ко да нас је че­ка­ла још јед­на бор­ба, бор­ба са вре­ме­ном. Има­ли смо от­при­ли­ке по­ла са­та да на­пра­ви­мо ка­кво-та­кво скло­ни­ште у ком би пре­но­ћи­ли и скло­ни­ли се од ки­ше ба­рем за то пр­во ве­че. Сви смо се рас­тр­ча­ли по остр­ву тра­же­ћи ма­те­ри­јал и за не­ких два­де­се­так ми­ну­та на­пра­ви­ли смо ша­тор­чић од бам­бу­са и ли­шћа. Ду­га­чак бам­бус смо угла­ви­ли из­ме­ђу два др­ве­та а за­тим смо не­ко­ли­ко ду­гих гра­на на­сло­ни­ли на ње­га и та­ко до­би­ли ко­си­ну на ко­ју смо на­ба­ца­ли го­ми­лу пал­ми­них, ба­на­ни­них и још ко­је­ка­квих ли­сто­ва ко­је смо ус­пут про­на­шли. Ни­је то би­ло скло­ни­ште као из при­руч­ни­ка за пре­жи­вља­ва­ње у при­ро­ди али у том тре­нут­ку је за­и­ста би­ло нај­бо­ље мо­гу­ће. Ни­је би­ло пре­те­ра­но про­стра­но али ра­чу­на­ли смо, уко­ли­ко се до­вољ­но при­би­је­мо јед­ни уз дру­ге до­би­ће­мо на про­сто­ру а би­ће нам и то­пли­је.Пре не­го што се пот­пу­но спу­стио мрак има­ли смо вре­ме­на тек за по­вр­шно ис­тра­жи­ва­ње остр­ва али и то је би­ло до­вољ­но за за­кљу­чак да би од ово­га би­ло го­ре је­ди­но да ни­смо до­би­ли ни­ка­кво остр­во не­го да смо на три бу­ре­та мо­ра­ли да ба­лан­си­ра­мо на сред мо­ра. Од ства­ри ко­је би нам мо­гле ко­ри­сти­ти до­би­ли смо јед­ну ма­че­ту, на­спрам ко­је је фуд­бал­ска лоп­та оштар пред­мет, не­ко­ли­ко чу­ту­ри­ца за во­ду, не­ко­ли­ко ме­тал­них шо­ља, је­дан та­њир, две ви­љу­шке и не­што ма­ло пи­рин­ча у џа­ку.

''Ма си­гур­но ће­мо до­би­ти још не­што''- спо­ме­нуо је не­ко вр­ло оп­ти­ми­сти­чан. ''Да, до­би­ће­мо ту­бер­ку­ло­зу нај­ве­ро­ват­ни­је''-од­го­во­рио сам му ин­спи­ри­сан тре­нут­ном си­ту­а­ци­јом. Је­да­на­ест љу­ди у пот­пу­но вла­жној оде­ћи пла­ни­ра да спа­ва на још вла­жни­јој зе­мљи под на­ле­ти­ма ве­тра ко­ји је ре­шен да учи­ни ту ноћ не­за­бо­рав­ном.

И за­и­ста је би­ло не­за­бо­рав­но. Ни­ко од нас је­да­на­е­сто­ро ни­је ни ока скло­пио. Не­ве­што и на бр­зи­ну скле­пан ша­тор је, на­рав­но, про­ки­шња­вао а ве­тар је ду­вао ди­рект­но у нас јер ни­смо до­бро про­це­ни­ли на ко­ју стра­ну да по­ста­ви­мо за­клон. Дрх­те­ћи од хлад­но­ће, гла­ди и не­и­спа­ва­но­сти сло­жи­ли смо се да нам је нај­бит­ни­ји за­да­так за сле­де­ћи дан да не­ка­ко за­па­ли­мо ва­тру. То је је­ди­ни на­чин да осу­ши­мо гар­де­ро­бу и на­кон ви­ше од 24 ча­са по­је­де­мо не­што. На­рав­но, све то под усло­вом да икад сва­не, у шта смо све ви­ше по­че­ли да гу­би­мо на­ду. Из­гле­да да је и сме­на да­на и но­ћи на Фи­ли­пи­ни­ма би­ла оба­ве­ште­на да ово­го­ди­шњи ''Sur­vi­vor'' тре­ба да бу­де што су­ро­ви­ји.

У по­тра­зи за хра­ном

Ка­да је сун­це ко­нач­но ску­пи­ло хра­бро­сти да про­ви­ри на остр­во пле­ме­на Ма­но­бо, има­ло је при­ли­ку да та­мо за­тек­не нас је­да­на­е­сто­ро ко­ји смо из­гле­да­ли као да су нам це­лу ноћ ла­во­ви би­ли за пе­та­ма. Не­ки су из­гле­да­ли као да су их и сти­гли. Ду­га и хлад­на ноћ на пе­ску, ис­под тра­ља­во на­пра­вље­ног за­кло­на, ко­ји је одо­ле­вао ки­ши као што не­ки де­бе­љу­ца одо­ле­ва ко­ла­чи­ма и не­сно­сна глад ,зна­чај­но су има­ли ути­ца­ја на же­љу ве­ћи­не нас да ком­пле­тан про­је­кат зва­ни Sur­vi­vor по­ша­ље­мо до­ђа­во­ла. "Сле­де­ћи пут кад ме аван­ту­ри­стич­ки дух бу­де ву­као на ова­ко не­што, рас­па­ли­ћу се ло­па­том у гла­ву", по­ми­шљао сам. "Шта би ми фа­ли­ло да сам се ле­по при­ја­вио у Сла­га­ли­цу. То­пло је, сит сам,га­ће су ми су­ве ,так­ми­чим се, ма­ло ре­ша­вам мо­зга­ли­це и гле­дам на­сме­ја­ну го­спо­ђу Ца­нић... Aли не, хо­ће па­мет­ња­ко­вић на Фи­ли­пи­не."

-Ево га, на­ше пр­во ју­тро на остр­ву- про­мр­мљао је Ду­шан, је­дан од мо­јих са­пле­ме­ни­ка.

-Да, ште­та што га ни­је на­ја­вио пе­вац ку­ку­ри­ка­њем, па да има­мо шта да по­је­де­мо-од­го­во­рио сам му.

Као што смо се и до­го­во­ри­ли прет­ход­но ве­че при­о­ри­те­ти за тај дан су нам да про­на­ђе­мо не­што за је­ло и да не­ка­ко на­пра­ви­мо ва­тру. Док је би­ло у фа­зи пла­ни­ра­ња све је де­ло­ва­ло мно­го из­во­дљи­ви­је. Мно­го пу­та до сад сам спо­ми­њао ки­шу, али опи­си­ва­ти усло­ве на Фи­ли­пи­ни­ма, а не спо­ме­ну­ти је, то је као при­ча­ти о Са­ха­ри, а не спо­ме­ну­ти пе­сак. Да­кле, че­ста ки­ша и не­ве­ро­ват­на вла­жност ва­зду­ха, ко­ја се кре­ће у вред­но­сти од око 96% чи­не да Си­зи­фов по­сао де­лу­је као де­чи­ја игра лоп­том на­спрам на­ших по­ку­ша­ја па­ље­ња ва­тре . Чи­ни­ло ми се, ка­да би у та­квим усло­ви­ма ба­цио бом­бу на бен­зин­ску пум­пу не би про­из­вео ни пла­ми­чак до­во­љан за па­ље­ње ци­га­ре­те. На­рав­но, то што ни­смо има­ли ору­ђе за ства­ра­ње ва­тре, као што су ши­би­ца или упа­љач, ни­је нам олак­ша­ло по­сао. Ре­ши­ли смо да по­ку­ша­мо тр­ља­њем др­ве­та о др­во да про­из­ве­де­мо пла­ми­чак. Био сам си­гу­ран да мо­же та­ко, гле­дао сам ти­по­ве на тв-у ка­ко на тај на­чин без про­бле­ма па­ле ва­тру. Ма­да, гле­дао сам на тв-у и ти­по­ве ка­ко без про­бле­ма ле­те и псе ка­ко без про­бле­ма го­во­ре... Ал' ни­шта нас ни­је ко­шта­ло да по­ку­ша­мо. Про­на­шли смо два пар­че­та др­ве­та ко­ја су нам де­ло­ва­ла за ни­јан­су су­вља од оста­лих и по­че­ли смо са тр­ља­њем ко­је је тра­ја­ло око 3 да­на без ика­квог кон­крет­ног ре­зул­та­та.Тр­ља­ли смо сви из пле­ме­на, на сме­ну. Др­во се за­гре­је, чак поч­не по­ма­ло да ди­ми и до­би­ја сме­ђу бо­ју, али ни­смо има­ли ни­шта до­вољ­но су­во да под­мет­не­мо ис­под ње­га ка­ко би се пла­мен при­мио. Ка­да смо ви­де­ли да нам та ме­то­да не па­ли, и то бу­квал­но не па­ли, уда­ра­ли смо ма­че­том (ору­ђем за се­че­ње, а не мла­дун­че­том мач­ке, да не до­ђе до за­бу­не) у ка­мен не би ли иза­зва­ли вар­ни­цу, ко­ја је тре­ба­ла да пад­не на ма­ло су­ве тра­ве и за­па­ли је. Не тре­ба по­себ­но на­по­ми­ња­ти да ни­је би­ло шан­се за та­ко не­што. На­по­слет­ку смо про­на­шли дно фла­ше ко­је је мо­ре из­ба­ци­ло и по­ку­ша­ли смо да сун­че­ве зра­ке по­ја­ча­мо кроз ду­пло дно и по прин­ци­пу лу­пе за­па­ли­мо су­ве трав­ке... И то је био по­след­њи очај­нич­ки по­ку­шај. У не­до­стат­ку ва­тре би­ли смо при­ну­ђе­ни да је­де­мо пре­сан пи­ри­нач по­то­пљен у ма­ло во­де. О би­ло ка­квом уку­су су­ви­шно је и го­во­ри­ти. Је­ди­на хра­на ко­ју смо ус­пе­ли да про­на­ђе­мо би­ла је у ви­ду не­ко­ли­ко ко­ко­са, ко­је је ве­тар обо­рио на зе­мљу. Сва­ки за­ло­гај тог ко­ко­са био ми је као да је­дем ри­гипс пло­чу. Не ка­жем да сам те пло­че икад јео, ал' прет­по­ста­вљам да су та­квог уку­са. Сви­ма је био ја­сно да под хит­но мо­ра­мо не­што да про­ме­ни­мо у ис­хра­ни.

Лу­та­ју­ћи по остр­ву про­на­шли смо ма­лу ла­гу­ну пре­пу­ну сит­них жа­би­ца.

-Еј, жа­бе би мо­гли да по­је­де­мо-уз­вик­ну­ла је Ана, так­ми­чар­ка из Ма­ке­до­ни­је

-Не­ма­мо ва­тру за жа­бе, а по­след­њи пут кад сам јео пре­сну жа­бу би­ло ми је ло­ше-ре­као сам јој у ша­ли- ај­де ти Ан­чи ле­по по­љу­би жа­би­цу па се мо­жда пре­тво­ри у прин­ца. Прин­че­ви су ве­ћи и уку­сни­ји.

-Ма Ср­ле- од­го­во­ри ми - ко­ји принц је луд да до­ла­зи у ова­кву џун­глу и за­бит?Зна­ли смо, уко­ли­ко уско­ро не до­би­је­мо не­што за па­ље­ње ва­тре или не­што за је­ло, са прин­цом или без ње­га, бо­ра­вак на остр­ву ће нам би­ти све, са­мо не бај­ка.

Га­дан­гу ва­тра, на­ма ме­ду­зе

Ка­да сам раз­ми­шљао ка­ко би мо­гла из­гле­да­ти пла­жа на Фи­ли­пи­ни­ма, за­ми­шљао сам је са пе­ском бе­лим и сит­ним по­пут бра­шна, тек по­ма­ло про­ша­ра­ну шкољ­ка­ма са ша­ра­ма као из ка­ле­и­до­ско­па. Са јед­не стра­не пла­же би­ле би пал­ме, а са дру­ге тир­ки­зно мо­ре пре­пу­но ри­бе и ра­зно­вр­сног мор­ског све­та. Е да, баш та­ко сам је за­ми­шљао... А он­да сам за­те­као се­бе ка­ко се­дим на фи­ли­пин­ској пла­жи, на пе­ску за ко­ји би и осред­ње про­бир­љи­ва мач­ка два пу­та раз­ми­сли­ла да ли је до­вољ­но до­бар за оба­вља­ње ну­жде, а у ком би ре­ал­ни­је би­ло оче­ки­ва­ти зар­ђа­лу шкољ­ку од по­лов­ног ''Фи­ће'' не­го ша­ре­ну мор­ску шкољ­ку. Пе­сак, ако се то мо­же та­ко на­зва­ти, био је пун ру­пи­ца ко­је су пра­ви­ле кра­бе ко­је су би­ле та­ман то­ли­ке да не мо­гу да се је­ду, али да мо­гу би­ти не­под­но­шљи­во до­сад­не. Са јед­не стра­не пла­же уме­сто оних пал­ми из ма­ште мо­гао сам ви­де­ти де­сет љу­ди ка­ко у мо­крим га­ћа­ма на­глас псу­ју Фи­ли­пи­не, а са дру­ге стра­не би­ло је мо­ре, са та­квом бо­јом во­де да је ма­ло не­до­ста­ја­ло да се упи­там да ли се Ду­нав или Са­ва ули­ва­ју у ње­га. Мо­ре је има­ло и сво­је сва­ко­днев­не на­ви­ке. По­сле под­не, обич­но би на­сту­па­ла пли­ма, та­да би во­да го­то­во ула­зи­ла у наш камп. Пре под­не је до­ла­зи­ло до осе­ке, и он­да се мо­ре по­вла­чи­ло око сто­ти­нак ме­та­ра. Та­да је пла­жа из­гле­да­ла као де­те ко­је је на­гло из­ра­сло па су му пан­та­ло­не по­ста­ле крат­ке.

-По­гле­дај ко­ли­ко се мо­ре уда­љи­ло - ре­кла ми је Ди­на, так­ми­чар­ка из Ле­ди­на­ца, док смо по­сма­тра­ли део пла­же ко­ји је до ско­ра био под во­дом. -Још си­ноћ је би­ло скроз ту, до кам­па...

-Ни­смо ви­де­ли са­пун већ не­ко­ли­ко да­на. Уоп­ште ме не чу­ди што мо­ре бе­жи од нас- од­го­во­рио сам.

Ве­ро­ват­но је та дра­стич­на раз­ли­ка из­ме­ђу пли­ме и осе­ке ути­ца­ла да тај део мо­ра бу­де бо­гат жи­во­тињ­ским све­том ко­ли­ко и кан­та са во­дом за бри­са­ње та­бле у основ­ним шко­ла­ма. Из­гле­да да од свог мор­ског жи­вља је­ди­но ме­ду­зе ни­су ма­ри­ле за те ства­ри. Оне су се при­та­ји­ле и че­ка­ле пра­ви мо­ме­нат да нам скре­ну па­жњу на сво­је при­су­ство. И ни­су мо­гле иза­бра­ти бо­љи тре­ну­так.

Тај дан смо из­гу­би­ли дру­гу уза­стоп­ну бор­бу. Бор­бу за иму­ни­тет и што је још ва­жни­је, бор­бу за кре­мен ко­ји би нам олак­шао па­ље­ње ва­тре. Вра­ти­ли смо се у камп по­ку­ње­ни што смо по­но­во из­гу­би­ли вред­ну на­гра­ду а по­врх све­га, мо­ра­мо да из­гла­са­мо јед­ног чла­на ко­ји ће на­пу­сти­ти так­ми­че­ње. Ка­ко би се бар ма­ло ра­зо­но­ди­ли и скре­ну­ли ми­сли са те­шког по­ра­за, од­лу­чи­ли смо да ско­чи­мо у во­ду и да се у њој ма­ло ре­лак­си­ра­мо. Ни­смо ни по­ми­шља­ли да је и не­ко­ли­ко ме­ду­за на истом ме­сту по­ку­ша­ва­ло да се опу­сти, и да им се не­ће сви­де­ти што им упа­да­мо на те­ри­то­ри­ју. То њи­хо­во не­за­до­вољ­ство су че­тво­ри­ца так­ми­ча­ра осе­ти­ли на сво­јој ко­жи. Ис­тр­ча­ли су из во­де, го­то­во тр­че­ћи по по­вр­ши­ни мо­ра, но­се­ћи на но­га­ма опе­ко­ти­не од ме­ду­зе у ви­ду јар­ког цр­ве­ни­ла. Ја­у­ка­ли су и ска­ку­та­ли, че­шу­ћи се по ме­сту опе­ко­ти­не. Тре­ба­ло је не­ка­ко те ра­не са­ни­ра­ти а по­што смо би­ли на пу­стом остр­ву, мо­ра­ло се при­бе­ћи не­ким ал­тер­на­тив­ним ме­то­да­ма. Не­ко је спо­ме­нуо ка­ко је не­где чуо да је урин до­бар лек за та­кве ства­ри. А по­што ни­ко ни­је чуо да урин ни­је до­бар за та­кве ства­ри, ни­је би­ло ва­ља­ног раз­ло­га да се не по­ку­ша. Сва­ко од опе­че­них је имао не­ку сво­ју тех­ни­ку на­но­ше­ња мо­кра­ће по опе­че­ном ме­сту. Сва­ка од тих тех­ни­ка би мо­гла на­ћи сво­је ме­сто у књи­га­ма о јо­ги. На­кон трет­ма­на сви су твр­ди­ли да ''лек'' за­и­ста по­ма­же. Чак су о бла­го­твор­но­сти тог ''ле­ка'' то­ли­ко по­хвал­но го­во­ри­ли да ми се чи­ни­ло да би би­ло ко­ју по­вре­ду ле­чи­ли ис­кљу­чи­во том ме­то­дом. Не­ве­ро­ва­тан је осе­ћај ка­да чо­век у та­квим усло­ви­ма схва­ти да не­ма раз­ло­га за бри­гу јер има ''апо­те­ку'' та­ко­ре­ћи на до­хват ру­ке. Мо­рам при­зна­ти да сам се по­сле по­ма­ло пла­шио да би­ло ко­ме спо­ме­нем да имам про­бле­ма са гр­лом.

Још је­дан на­по­ран дан на остр­ву је про­ла­зио и си­гу­ран сам да ни­комe ни­је би­ло жао због то­га.

-Ух, ка­кав дан. Са­мо су нам још ме­ду­зе тре­ба­ле -про­ко­мен­та­ри­сао је не­ко од опе­че­них са вид­ним олак­ша­њем што је ве­ћи део тог да­на иза нас.

-Не­го шта. Га­данг је до­био иму­ни­тет и ва­тру а ми ме­ду­зе.-На­до­ве­зао сам се на ње­го­ву при­чу - Ал' та­ко је то. Бар­се­ло­на игра фи­на­ле ли­ге шам­пи­о­на а Ма­чван­ски При­чи­но­вић та­во­ри на дну та­бе­ле.

Че­ка­ју­ћи бо­ље да­не

Пре не­го што је во­ди­тељ дао знак за по­че­так бор­бе, сви ми из пле­ме­на Ма­но­бо би­ли смо све­сни да су нам у слу­ча­ју по­ра­за шан­се да оп­ста­не­мо у Sur­vi­vor-u јед­на­ке шан­са­ма Бор­ца из Мар­ти­на­ца да се пла­си­ра у Ли­гу шам­пи­о­на. Тај дан смо се так­ми­чи­ли за на­гра­ду, а на­гра­да је са­др­жа­ла све оно што нам је би­ло по­треб­но. По­бед­ник бор­бе за тај дан до­би­ја во­ди­че кроз пре­жи­вља­ва­ње у ди­вљи­ни: брач­ни пар из обли­жњег се­ла ко­ји ће им по­ка­за­ти не­ке три­ко­ве за про­на­ла­же­ње и при­пре­ма­ње хра­не. Же­на ће при­пре­ми­ти оброк ка­рак­те­ри­сти­чан за те кра­је­ве а му­шка­рац ће под­у­чи­ти так­ми­ча­ре ка­ко да уло­ве ри­бу. Нај­бо­ље од све­га је то, што ће сву опре­му ко­ју бу­ду ко­ри­сти­ли то­ком ''кур­са'' оста­ви­ти пле­ме­ну.

То би зна­чи­ло да у слу­ча­ју по­бе­де до­би­ја­мо је­дан при­сто­јан оброк, мре­жу за хва­та­ње ри­бе и што је ве­ро­ват­но нај­бит­ни­је, кре­мен за па­ље­ње ва­тре. На во­ди­те­ље­во пи­та­ње вре­ди ли се за то бо­ри­ти, ви­ше не­го јед­но­гла­сно уз­вик­ну­ли смо: ДА! И уз ве­ли­ку во­љу за по­бе­дом и ма­ло сре­ће ко­нач­но смо ус­пе­ли да над­и­гра­мо Га­данг. Сре­ћи ни­је би­ло кра­ја.

Лов на кром­пир

Ка­да смо се вра­ти­ли у камп, та­мо су већ че­ка­ли Се­сил и Вик­тор, сим­па­тич­ни љу­ди ко­ји би сво­јим са­ве­ти­ма тре­ба­ли да нам олак­ша­ју жи­вот на остр­ву. А по­што пра­зни сто­ма­ци ни­су да­ва­ли про­сто­ра пра­зним при­ча­ма, од­мах на­кон кра­ћег упо­зна­ва­ња са го­сти­ма кре­ну­ли смо у по­тра­гу за хра­ном. Не­да­ле­ко од кам­па, на ме­сту где је сва­ко од нас про­ла­зио и по не­ко­ли­ко пу­та днев­но, Се­сил и Вик­тор су про­че­пр­ка­ли по зе­мљи ма­че­том и на на­ше за­пре­па­шће­ње иш­че­пр­ка­ли кр­то­ла­сту биљ­ку ко­ја ве­о­ма ли­чи на кром­пир. Да ми је не­ко при­чао да ћу то­ли­ко да се ра­ду­јем што ви­дим кром­пир, не би му ве­ро­вао. Сва­ки дан смо бу­квал­но га­зи­ли по хра­ни а да то­га ни­смо би­ли све­сни. Об­ја­сни­ли су нам ка­ко да пре­по­зна­мо лист ко­ји је на по­вр­ши­ни и ода­је по­ло­жај је­сти­вог де­ла ко­ји је за­ко­пан у зе­мљи. Та­ко­ђе, скре­ну­ли су нам па­жњу и да по­сто­ји слич­на биљ­ка, са слич­ним ли­стом и слич­ним ко­ре­ном, са­мо са том бит­ном раз­ли­ком што је она ве­о­ма отров­на. Ве­ро­ват­но је раз­ли­ка и у уку­су али ко год је про­бао ни­је имао до­вољ­но вре­ме­на да по­све­до­чи о то­ме. За­и­ста сам у не­ким мо­мен­ти­ма имао осе­ћај да Фи­ли­пи­ни и ово остр­во са­мо тра­же на­чин ка­ко би нас до­ку­су­ри­ли. Али да стра­да­мо од кром­пи­ра, ствар­но би би­ло ис­под ча­сти.

На­кон успе­шног ло­ва на кром­пир, Вик­тор је по­ку­шао да нам пре­не­се сво­је зна­ње о ри­бо­ло­ву. Фи­ли­пин­ски си­стем ри­бо­ло­ва је сле­де­ћи: Узме се мре­жа, ду­га три­де­се­так ме­та­ра и ши­ро­ка око ме­тар, и раз­ву­че се од оба­ле пре­ма ду­би­ни. Је­дан чо­век др­жи по­че­так а дру­ги крај. За до­њи део мре­же за­ка­че­но је оло­во та­ко да се тај део спу­шта до дна. Овај ко­ји др­жи крај мре­же, кре­ће се ка што ве­ћој ду­би­ни а за­тим пра­ви по­лу­круг и вра­ћа се у пли­ћак. Та­мо се оба кра­ја спа­ја­ју и мре­жа се по­вла­чи на оба­лу. Уко­ли­ко ни­шта ни­је кре­ну­ло на­о­па­ко, плен би тре­бао би­ти об­у­хва­ћен и за­ро­бљен. Тач­но пре­ма Вик­то­ро­вим ин­струк­ци­ја­ма, не­ко­ли­ко пу­та смо про­шли мре­жом кроз во­ду, али осим јед­не кра­бе ко­ја ни­је зна­ла шта је сна­шло, и две ме­ду­зе, ни­смо ни­шта уло­ви­ли. До­ми­шља­ти Фи­ли­пи­нац је ве­ро­ват­но био спре­ман и на та­кав ис­ход на­шег ри­бо­ло­ва, те је из свог чам­ца из­ву­као не­ко­ли­ко по­ве­ћих ри­ба ко­је је по­нео од ку­ће. И ето јед­ног ко­ри­сног са­ве­та за пре­жи­вља­ва­ње: Уко­ли­ко на пу­стом остр­ву не мо­жеш да упе­цаш ри­бу, по­не­си је од ку­ће!

И док је му­шки део пле­ме­на пе­цао са Вик­то­ром ри­бу из ње­го­вог чам­ца, Се­сил је са де­вој­ка­ма ку­ва­ла пи­ри­нач у ко­ји је уба­ци­ла ма­ло кром­пи­ра и биљ­ку оро­ро, ко­ју ми је те­шко да упо­ре­дим са би­ло ко­јом, ме­ни до тад по­зна­том, је­сти­вом биљ­ком. То све нам је по­слу­жи­ла са пе­че­ном ри­бом уви­је­ном у ба­на­нин лист. Ба­на­нин лист је био ту са­мо због де­ко­ра­ци­је по­што ни­ка­ко ни­је је­стив. Био нам је то мо­жда нај­сла­ђи оброк у жи­во­ту. На­кон не­ко­ли­ко да­на те­шког гла­до­ва­ња, ко­нач­но смо би­ли си­ти.

По­што су оба­ви­ли свој за­да­так, Се­сил и Вик­тор мо­ра­ли су да на­пу­сте на­ше остр­во. За­хва­ли­ли смо им се на све­му и по­мо­гли им да из­гу­ра­ју ча­мац из пли­ћа­ка. На од­ла­ску, као што нам је и обе­ћа­но, оста­ви­ли су мре­жу за ри­бо­лов (ко­ја нам је, ру­ку на ср­це, ко­ри­сти­ла ко­ли­ко и глу­вом тран­зи­стор) и кре­мен. Ко­нач­но смо до­би­ли ору­ђе за па­ље­ње ва­тре. Кре­мен смо сма­тра­ли за нај­вред­ни­ји део ове на­гра­де. За­па­ли­ће­мо ва­тру, има­ће­мо ку­ван пи­ри­нач за је­ло , осу­ши­ће­мо гар­де­ро­бу, угре­ја­ће­мо се но­ћу... Из­гле­да­ло је да до­ла­зе бо­љи да­ни у пле­ме Ма­но­бо.

Ка­ко по­је­сти цр­ва љу­бим­ца

Ми­шље­ња сам да би би­ла пра­ва ште­та уче­ство­ва­ти у Sur­vi­vo­ru а не ис­ко­ри­сти­ти при­ли­ку и по­је­сти не­што за­и­ста од­врат­но. Пред по­ла­зак на пут, мај­ка ме је ту­га­љи­вим гла­сом за­мо­ли­ла да јој обе­ћам, да ко­ли­ко год био гла­дан, не­ћу је­сти бу­бе и сличнa ство­ре­ња. Обе­ћао сам а ни­сам био све­стан да ћу већ на­кон не­ко­ли­ко да­на про­ве­де­них на Фи­ли­пи­ни­ма до­ћи у при­ли­ку да то обе­ћа­ње пре­кр­шим.

У сан­ду­че­ту, ма­што­ви­то на­пра­вље­ном у об­ли­ку зми­је, уме­сто оче­ки­ва­не др­ве­не та­бле са по­ру­ком, про­на­шли смо вре­ћи­цу пу­ну зе­мље. А по­што смо на­ви­кли да у по­ру­ци до­би­је­мо на­го­ве­шај ка­ква нас бор­ба оче­ку­је, би­ли смо у гад­ној не­до­у­ми­ци шта би тре­ба­ла да зна­чи зе­мља у вре­ћи­ци. Ка­да смо ис­тре­сли сав са­др­жај вре­ћи­це, раз­ре­ши­ли смо и ми­сте­ри­ју. Из про­су­те го­ми­ли­це, по­ла­ко је ис­пу­зао бе­ли, као па­лац де­бе­ли црв, глав­на зве­зда да­на­шње бор­бе за иму­ни­тет. По­ру­ка о то­ме шта нас че­ка би­ла је ве­о­ма ја­сна.

''Не­ће­мо ваљ­да то мо­ра­ти да је­де­мо''- за­ва­пи­ла је Ди­на згро­зив­ши се и на са­му по­ми­сао да при­но­си усти­ма та­кво љи­га­во ство­ре­ње.

''Мо­жда је и дру­го пле­ме до­би­ло цр­ва па је за­да­так да уве­жба­мо овог на­шег да по­бе­ди у бор­би њи­хо­вог'' - на­ша­лио сам се.

Ипак, ко­ли­ко год ми по­ку­ша­ва­ли да по­бег­не­мо од исти­не, сце­на­рио у ком мо­ра­мо да по­је­де­мо ма­лог бе­лог при­ја­те­ља био је нај­ре­ал­ни­ји. Из­гле­да­ло је као да ни он ни­је пре­те­ра­но сре­ћан због то­га. Ка­ко би пре­ва­зи­шли га­ђе­ње и лак­ше се при­ви­кли на чи­ње­ни­цу да ће­мо уско­ро по­је­сти не­што што гми­же, сви смо др­жа­ли цр­ви­ћа у ру­ка­ма и по­ку­ша­ва­ли да пре­по­зна­мо не­што је­сти­во у ње­му. За­и­ста је би­ло те­шко, го­то­во не­мо­гу­ће. По­себ­но је гад­но из­гле­да­ла гла­ва са ма­ле­ним кље­шти­ма ко­је сам већ мо­гао да за­ми­слим ка­ко ме штип­ка­ју по је­зи­ку. При­ме­ти­ли смо и ка­ко се црв по­ма­ло не­при­јат­но осе­ћа, иако смо ми би­ли да­ни­ма без са­пу­на, и би­ли смо нај­ма­ње по­зва­ни да не­ко­га ко­мен­та­ри­ше­мо. Па ма­кар то био и црв. Ве­ро­ват­но би ње­му био ве­ћи про­блем ка­да би мо­рао нас да по­је­де.

Цр­ви­ћу смо да­ли име То­ми­ца и про­гла­си­ли смо га за кућ­ног љу­бим­ца пле­ме­на Ма­но­бо. Ка­ко би имао усло­ве за жи­вот као у свом при­род­ном ста­ни­шту, пред­ло­жио сам да га ста­ви­мо у мо­ју па­ти­ку јер ту има вла­ге, зе­мље ,гљи­ви­ца...ту би се осе­ћао баш као код ку­ће.

По­дроб­но упо­зна­ва­ње са бу­ду­ћим обро­ком и пси­хич­ка при­пре­ма уро­ди­ли су пло­дом. Чак су де­вој­ке, ко­је су из­ја­ви­ле да би пре оти­шле ку­ћи и на­пу­сти­ле так­ми­че­ње не­го по­је­ле ''То­ми­цу'', кре­ну­ле на бор­бу ре­ше­не да про­гу­та­ју цр­ва и за­вр­ше са том при­чом јед­ном за сваг­да. Бор­ба се са­сто­ја­ла из де­ла са пре­пре­ка­ма, за­го­нет­ке и де­ла у ком сви так­ми­ча­ри из пле­ме­на, је­дан за дру­гим, мо­ра­ју да по­је­ду по јед­ног цр­ва. Црв се је­де та­ко што му се пр­во от­ки­не гла­ва а за­тим се ме­сна­ти, бе­ли део про­гу­та. Па­мет­ни­је је од­мах про­гу­та­ти не­го по­дроб­но жва­ка­ти јер је уку­са као да жва­ћеш кон­дом пу­њен ба­ле­гом. Или бар прет­по­ста­вљам да је та­квог уку­са јер ово дру­го ни­кад ни­сам про­бао. Сви из пле­ме­на, чак и они нај­га­дљи­ви­ји, сти­сли су пе­тљу и уне­ли у се­бе цр­ва­сту до­зу про­те­и­на. По­бе­ди­ли смо у бор­би и осво­ји­ли смо иму­ни­тет. Еки­па Га­данг ни­је ни сти­гла до де­ла у ком би мо­ра­ли да је­ду цр­ви­ћа и ни­су де­ло­ва­ли пре­те­ра­но раз­о­ча­ра­но због то­га. Вра­ћа­ли смо се у камп са нај­чуд­ни­јим уку­сом по­бе­де до сад.

По по­врат­ку на остр­во при­ме­ти­ли смо да нам је љу­би­мац То­ми­ца по­бе­гао гла­вом без об­зи­ра.Не­ве­ро­ват­но али исти­ни­то, црв ко­ји се кре­ће бр­зи­ном од пет­на­ест ми­ли­ме­та­ра на сат ус­пео је да нам по­бег­не. Као да је знао ко­ли­ко смо ње­му слич­них ли­ши­ли жи­во­та. Ма до­бро, не­ка жи­ви То­ми­ца и ужи­ва у сло­бо­ди, сло­жи­ли смо се. Ваљ­да ће­мо на­ћи не­ког дру­гог пле­мен­ског љу­бим­ца. Ако мо­же ма­ло уку­сни­јег. Ма­да, би­ло би не­ре­ал­но оче­ки­ва­ти да пред сле­де­ћу бор­бу, у сан­ду­че­ту про­на­ђе­мо пра­се...

Последње наставке преузмите из архиве

---