Ушушкан

Ja 100, on 50 – pa gde se nađemo!

Piše: Nemanja Milošević

Polovne, a ponekad i nove garderobe, ima najviše. Od donjeg veša i čarapa, pa sve do zimskih jakni i obuće. Tu je escajg, posuđe, oprema za teretanu, ispravna i neispravna bela tehnika, mobilni i fiksni telefoni, avani, vodenice, konci, alat, i još mnogo štošta.

Uprkos tome što nije toliko poznat u našoj zemlji, kao i tome što ni pojedini sugrađani ne znaju za njega, buvljak na obodima Gradske pijace u Sremskoj Mitrovici već dugi niz godina odoleva izazovima koje sa sobom donosi savremen način života.

УшушканEkonomska kriza u kojoj se, nekad manje, a nekad više, konstantno nalazimo, na buvljak redovno izvodi prodavce, koji se bore da prežive na sve moguće načine, a, sa istim ciljem preživljavanja i brojne kupce, koji kupovinom polovne robe uspevaju da prištede poneki dinar.
Pored njih, u ovom specifičnom šarenilu, uvek se nađe i nekoliko kolekcionara, jer, na šatorskim krilima raširenim na zemlji, može se pronaći sve. Od igle do lokomotive.

Polovne, a ponekad i nove garderobe, ima najviše. Od donjeg veša i čarapa, pa sve do zimskih jakni i obuće. Tu je escajg, posuđe, oprema za teretanu, ispravna i neispravna bela tehnika, mobilni i fiksni telefoni, avani, vodenice, konci, alat, i još mnogo štošta.
Čak i Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, autora Vladimira Dedijera, dobro ušuškani kraj ženskog grudnjaka „B“ oblika, veličine 80, po slobodnoj muškoj proceni.

U pozadini se čuje „Stiže doručak“. Trgovci polako odmotavaju vruđ, mastan burek. Svi, sem jedne gospođe, koja baš i nije bila srećna što vidi fotoaparat naše ekipe. Uprkos tome što nije bila u fokusu, malo je falilo da strada jedna nedužna metla, neosnovano napadnuta od strane naših leđa.

Ipak, rekosmo, buvljak je jedno šarenilo, ne samo kada je roba u pitanju, već i ljudi, pa se uvek nađe i neko ko je raspoložen za neobavezan razgovor.

Марина ХерцегMarina Herceg, prilično prijatna trgovkinja, u svom „izlogu“ nudi pretežno garderobu, ali, prodaja, kaže, ide prilično slabo.

– Sve se prodaje, samo ide slabo. Garderoba – ništa! Starine još nekako i idu. Skupe su u odnosu na ostalo, ali bolje idu. Sve ostalo ide budzašto. Izlažemo sve što padne po ruku, pantalone, jakne i slično, ali ne može ništa da se zaradi. Nekad ništa, nekad pedeset, nekad sto dinara, dvesta – priča Marina Herceg.

Malo dalje, baš na ćošku samoposluge, odnosno, stare poljoapoteke, ponovo se čuju glasovi. Traži čovek gumu za bicikl, al’ ne može da nađe veličinu. Nigde polovne 28-ice, a da je dobra. I na buvljaku je najviše onih za nove bicikle. Uticaji globalizacije, valjda.

Sa druge strane, vozači automobila na buvljaku često mogu da pronađu baš ono što im je potrebno. Primera radi, krstastih i cevastih ključeva za točkove ima na pretek, a s obzirom da se prodaju za maksimalno 200 dinara, opcija odlaska u prodavnicu autodelova je potpuno neshvatljiva.

Jeftinoća na sve strane, ali, pored Marine, žali nam se još jedan trgovac, koji, iz razumljivih razloga, nije želeo da se predstavi.

Нема 28-ице– Ide sve, ali slabo. Prodajem jakne, džempere, trenerke, tanjire, šerpe lonce i Titovu biografiju. Nju sam dobio od žene. Šta da se radi, moramo nekako da se izvučemo iz krize, ali slabo ide. Ljudi se više interesuju, pitaju, zagledaju, ali kad im kažeš da je nešto pedeset dinara, oni hoće za dvadeset. Cenkanja uvek ima. Tražiš sto dinara za trenerku, on traži za pedeset, pa gde se nađemo. Tako nam je kako je, a da je dobro – nije! Kriza je, šta da se radi – kaže naš sagovornik.

Ali, sreća na buvljaku je varljiva. Danas možeš da prodaš sve, a sutra ništa. Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć. Možda baš narednog dana ili nedelje naiđe neki kolikcionar koji je spreman da pokloni čitavo bogatstvo za jednu poštansku markicu.

Četiri decenije na istom mestu

Svi Mitrovčani koji redovno posećuju pijacu, već dobro poznaju stariju ženu okruženu metlama i cvećem. Manda Savić već četrdeset godina trguje ispred tržnice, a, kako kaže, još uvek ne planira da odustane.

Манда Савић– Živim sama i bude mi dosadno. Moram nešto da radim, a i radila sam čitav život. Tačno bih se ubila kada ne bih više mogla da radim. Uvek sam na istom mestu i svi me poznaju. Zaradi se ponešto, družim se, pričam sa ljudima – priča Manda Savić.

Metle više ne proizvodi sama, a, oni koji misle da od njih bogato zarađuje, kaže, grdno se varaju.

– Prodajem za drugog i po metli imam pedeset dinara, a ljudi misle da imam sto. Metle se kreću od 200 do 350 dinara. Imam nešto i četaka, muž mi je bio četkar. Kupuje se stalno, ali po malo. Znam da pravim četke za flaše, ali već sam starija i ne mogu, ne vidim dobro – priča Manda i dodaje:

– Imam kući i malu baštu, pa sadim cveće, nekad gajim kokoške pa imam i jaja, a nekad prodajem i luk. Kad je sezona, prodajem i cveće. Ne odustajem, a ni ne planiram. Sve dok mogu, biću tu, na istom mestu.

Kategorije Društvo Sremska Mitrovica