nI SLUTILI NISU STA IH CEKApar sati pre udesa objavili fotografiju sa decom.

Inicijativa „Sremskih novina“ – pomozimo Aleksandru i Nemanji!

Oni koji nisu, nikada neće znati koliko je teško napustiti svoj dom. Ko nije morao da se seli, nikada neće do kraja osetiti težinu zavežljaja koji izgnanik stavlja na svoja pleća. Onaj ko svoje uspomene ljubomorno čuva, teško će moći da razume onoga ko je morao da izabere kojih će se odreći.

A ako tome, posle sve muke, pridodamo i smrt? Možemo li onda razumeti količinu bola koju jedan čovek može da podnese? Ili mora, bez pitanja da li i dokle to može da čini. Jesmo li u stanju da se odvojimo od nepotrebnog prepričavanja stradanja, kako bismo pružili ruku onima koji se, uprkos svemu, uporno bore i pate?

nI SLUTILI NISU STA IH CEKApar sati pre udesa objavili fotografiju sa decom.O tragediji koja je 25. jula pogodila porodicu Milosavljević iz Laćarka znamo dovoljno, čak i previše. Već danima, od usta do usta prenosi se priča o saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Zminjaku kod Šapca, kada su na pružnom prelazu poginuli supružnici Nebojša i Željka Milosavljević, a njihovo dvoje dece Aleksandar (11) i Nemanja (8) bili povređeni. U stalnoj potrazi za najgorim u nama samima, zaboravili smo da tragamo za dobrim. U tuđem bolu još uvek nismo potražili sopstveni, ispred tuđe tragedije ne stojimo kao ispred ogledala. U bližnjem ne tražimo brata, u stradalniku sebe.

A stradalnik je tu, stoji pred nama… oličen u Živoradu Milosavljeviću (71) čiji život ponovo kreće od poslednjeg stepenika. Prvi put na taj stepenik sudbina ga je vratila 1999. kada je, spakovavši svoj život u platneni svežanj, napustio Kosovo i Metohiju i sa suprugom, sinom i ćerkom stigao u rodnu Kuršumliju, a odatle kod brata Zorana u Laćarak, u Železničku ulicu, odakle su putem Banje Koviljače nekoliko dana pre tragedije kod Šapca na odmor krenuli njegov sin Nebojša, snaja Željka i njihovo dvoje dece.

- Deca su dobro i to je, kada je sve ispalo tako kako jeste, najvažnije. U početku su bili u različitim bolnicama, u Beogradu i Šapcu, ali smo mi tražili da se spoje. Sada su kući. Supruga, ćerka Nataša i ja se trudimo da im pomognemo koliko možemo, mada ni nama nije lako. Držimo se zajedno i ne damo bolu da nas slomi. Prihvatili smo istinu da mog sina i snaje više nema i sada pokušavamo da uredimo život kako moramo. Nevolja je i u tome što sam ja već star, invalid sam sa 15.000 mesečno, moja žena je penzioner ima 24.000 dinara primanja. Ćerka je samohrana majka malog ženskog deteta. Imam još jednog sina, ali on je u Kuršumliji i ne može da nam pomogne. Dijabetičar sam… mnogo novca odvajam za lekove, da zaradim ne mogu. Dolazi zima, redovne obaveze sustižu i one vanredne. Bez pomoći sa strane, teško da ćemo uspeti da se izborimo, nastavlja priču Živorad.

O TOME KAKO SVI ZAJEDNO MOŽEMO POMOĆI MALIŠANIMA KOJI SU OSTALI BEZ ROITELJA OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM IZDANJU „SREMSKIH NOVINA“ U SREDU, PETOG AVGUSTA

Kategorije Društvo