Нада Лођиновић - Copy

NADA LOĐINOVIĆ, SOCIJALNI RADNIK U RAZVOJNOM SAVETOVALIŠTU: POMOĆ BLIŽNJEM JE UVEK DOBRODOŠLA!

Kada mi je pre nekog vremena jedan prijatelj, koji je već duže godina u sudskom sporu sa bivšom suprugom rekao da bi stvari stajale drugačije – da do razvoda, da je na vreme upoznao Nadu Lođinović, ne bi ni došlo, rešio sam da pronađem ženu za koju mnogi u Sremskoj Mitrovici kažu da je socijalni radnik bez premca. U međuvremenu, od ljudi koji su imali tu sreću… ili nesreću… kako ko već reši, da sa Nadom sarađuju, saznao sam i to da nju “najboljom” čini ne posvećenost poslu već ljudima. Za razliku od mnogih, rečeno mi je, Nada se u svom poslu ne vodi isključivo problemom zbog kojeg je na određenu adresu poslata, ili zbog kojeg se njoj došlo. Idući težim putem, ona nastoji da razgrne sve muke i pronađe “veliko” rešenje, ono koje daje mogućnost u novi početak. Zbog toga za nju često kažu da je “Nada koja daje nadu”.

Нада ЛођиновићSa Nadom Lođinović razgovarao sam u mitrovačkom Razvojnom savetovalištu. Već četiri decenije, što u Majdampeku, što u Sremskoj Mitrovici, ona pokušava da pomogne najugroženijima – kako onima koje je u poziciju iz koje se izlaz teško nazire uterao život, tako i onima koji su do beznađa doterali sami sebe. Na prvo pitanje, zbog čega je ljudi toliko cene, sa osmehom je odgovorila da ne zna i da o tome čak ni ne razmišlja. Svoj posao, kaže u razgovoru za “Sremske”, obavlja savesno i sa mnogo ljubavi prema ljudima u čije domove ulazi.
– Socijalni radnik ne bi trebao da se zadržava samo na onom problemu zbog kojeg je poslat u jednu porodicu. Obično se tokom procesa otvori čitav niz problema na koje ne biste smeli ostati imuni. Lično se trudim da pozitivno utičem na te probleme, a neretko imam porodice koje pratim iz generacije u generaciju. Primera radi, pratim roditelje, njihovu decu, a ta deca sada imaju i svoju decu. Savesni socijalni radnik mora da učini sve što može za jednu porodicu, uključujući i to da je pokrije finansijski, da joj pomogne oko garderobe, hrane. Ljubav je na prvom mestu i to ne ljubav prema poslu, to se valjda podrazumeva, već ljubav prema čoveku. Posao socijalnog radnika nije da evidentira, da bude strog, da ga se plaše, već upravo suprotno, da pomogne, da ukaže na to da izlaza ima, da ga, u krajnjem pronađe i napravi sam ako ga onaj kod koga odlazite ne vidi.

U čemu je tačno razlika između vašeg angažmana i onoga što se radi u Centru za socijalni rad “Sava”?

– Suštinski, tu nema razlike. Ja sam deo stručnog tima razvojnog savetovališta pri Dečijem dispanzeru koji vodi dr Dunja Civrić. Dešava se da deca sa razlitim problemima dolaze kod nje. Onda ona šalje mene u porodicu radi prikupljanja anamnestičkih podataka, kako bismo stekli što bolji uvid u moguće probleme unutar porodice koji mogu dovesti do smetnji u razvoju deteta. Prema tome, razlika može biti samo po osnovu stupanja u kontakt sa ljudima kojima posvećujem punu pažnju.
Međutim, ja se uvek trudim da idem korak dalje i da se ne vezujem samo za prikupljanje podataka. Moj cilj je pomoć i rešenje prolema. Imala sam, primera radi, bračne parove koji su završili specijalnu školu i postojala je pretnja izmeštanja dece iz porodice. Takve porodice sam učila kako da kuvaju, spremaju kuću, vode brigu o deci, kako da održavaju ličnu i higijenu deteta. U tome mi značajno pomaže patronažna sestra koja uvek ide uz mene. Takođe, tokom rada na jednom problemu, otkrijete i druge, prikrivene, posebno one koji dovode do zanemarivanja dece, a koje institucije sistema ne vide na prvu loptu. Uvek se trudim da kroz upoznavanje i razgovor sa roditeljima izgradimo međusobno poverenje. Ja jesam oslonac porodicama i pojedincima koje obilazim, ali moj cilj nije da zavise od mene, već da se osnaže.

Sa kakvim se još problemima suočavate kada su u pitanju deca?

– Porodično nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje dece, partnersko nasilje, svega toga ima kod nas i sve su to problemi sa kojima se suočavam. Trudim se da pomirim gde mogu, da objasnim roditeljima da nasilje nad detetom ostavlja višedecenijske posledice. Takva deca mogu da imaju psihičke probleme, najčešće nemaju samopouzdanja, otuđuju se od društva.
Imala sam situaciju da je čovek na ulici letvom izudarao dete. Danas to dete ne želi da izađe na ulicu, ima poromećaj sna, često povraća od posledica stresa. Takve slučajeve obično usmeravam ka dečijem psihijatru.

Šta je glavni uzročnik tih problema? Da li je to nedostatak para ili nešto drugo?

90907085_336333134012224_3583351396134551552_n- Ima svega. Sigurno je da socio-ekonomski razlozi igraju važnu ulogu, ali postoji i porodično nasleđe, koje opet može biti u vezi sa nedostakom novca. Ono što je sigurno to je da novac ne može biti rešenje, kao što nedostatak istog nije izgovor za nasilje.

Da li ste imali i negativnih iskustava?

– U početku je bilo takvih situacija. U Majdampeku sam radila sa alkoholičarima i tu sam imala promenljiva iskustva, od izlečenja do samoubistava. Iz takvih situacija sam teško izlazila. Danas je to drugačije, iskusnija sam, pa je više pozitivno rešenih slučajeva. Međutim, ono što mi teško pada jeste činjenica da sve češće primećujem da ljudi, pogotovo na selima, nemaju dovoljno hrane, a to je poražavajuće. O tome ljudi obično ćute, kada ih pitate, teško priznaju. Neshvatiljvo je to što gladnih imate i na selima.

Kako to objašnjavate?

– Dva su razloga. Prvi je činjenica da na selu nemate pijacu, ali imate siromašne i staračka domaćinstva. Tokom ovih dana, kada nemate ništa ni u bašti, a pri tome nemate ni novca dovoljno, teže je snaći se za hranu. Sa druge strane, postali smo sebični, mnogo pričamo o nekoj solidarnosti, a zapravo smo potpuno lišeni ljubavi i saosećajnosti. Imate recimo situaciju da komšije vide da susetki nije dobro, da je bolesna, ali im ne pada na pamet da pređu u njeno dvorište, da je obiđu, da je pitaju treba li joj pomoć ili da je stave u kola i odvezu u Mitrovicu lekaru.
Napuštenim ljudima je naročito teško na selima, pogotovo ako su stari i bolesni. Oni ne mogu da funkcionišu bez pomoći. Naša sela su mala, tu svi sve znaju, ako i ne zanaju, brzo se sazna, pa opet… ništa. U par navrata obraćala sam se za pomoć i mesnim zajednicama, ali sam ostajala bez odgovora. Strašno je i pomisliti da svi sve znaju, a ne mare do te mere da su u stanju da komšije i poznanike ostave gladnima. Ja to stvarno ne shvatam. Nema ljubavi, to je problem.

Može li se to promeniti?

– Ne znam šta bih vam rekla… Imam sjajno iskustvo sa pacijentima, ali ne i sa onima koji bi mogli da pomognu. Zajednica je mahom nezainteresovana i mislim da ne vredi mnogo trošiti vreme na ubeđivanje nekoga ko ne želi da bude ubeđen. Ako izuzmemo ustanove koje se profesionalno bave ugroženim kategorijama stanovništva, odličnu saradnju sam imala sa Karitasom. Možete tu i tamo pronaći neke pojedince, ali oni su najčešće usamljeni. Nekog organizovanog angažmana civilnog društva nema.

Koliko vam profesionalno iskustvo pomaže u životu?

91416212_3161266907238285_6359590974636687360_n- Sada, kada podvučem crtu, posle četiri decenija rada, mogu slobodno reći da me je ovaj posao izgradio kao ličnost i bitno uticao na moje razumevanje života. Od svakoga nešto možete naučiti. Toliko je ljudi prošlo pokraj mene, u mnoge živote i kuće sam ulazila i saznala sam mnoge stvari koje sam kasnije primenila i u svom životu. Radeći ovaj posao, videla sam nešto što bi trebalo raditi, naučila šta treba izbegavati, shvatila kako treba izbeći zamke i kako prevazići probleme na najbezbolniji način.

Da li održavate kontakt sa porodicama i pojedincima sa kojima ste radili?

– Vežete se vi za ljude, a i oni za vas. Dok sam u Majdampeku radila sa alkoholičarima, dešavalo se da mi dolaze kući, da se družimo, ja sam te ljude pratila na lečenje, odvozila lekaru, odlazila na njihove sahrane. I danas je tako. Dobijam čestitke za praznike, kada god mogu, trudim se da obiđem neke porodice, svratim da popijemo kafu, razmenimo po koju reč.
Naročito su mi draga stara lica. Oni su često odbačeni od ostatka porodice, usamljeni i trebaju im podrška i pomoć. Njih često obilazim, družim se sa njima, pričamo…
Prija mi to što ljudi u meni vide čoveka koji je voljan da pomogne, osobu za koju znaju da će učiniti sve za njih. To nekada ume da bude opterećenje, pošto ima situacija u kojima ste krajnje limitirani, a od vas se puno očekuje.

Uskoro odlazite u penziju… a imate i mogućnost produžetka rada. Znate li šta ćete odabrati?

– Da, ove godine punim četiri decenije rada. Imam mogućnost da produžim radni vek za još nekoliko godina, pa ću videti. Sa jedne strane mislim da bi mi malo odmora dobro došlo, a sa druge, osećam odgovornost prema ljudima sa kojima radim. Oni su navikli na mene, ja njih zavolela i tu je teško pronaći izlaz.
Ovaj poziv sam uvek volela, ta ljubav me do danas nije napustila i smatram da je u životu najbolje pomoći bližnjem. Imam još vremena, pa ću pronaći neko rešenje…

Kategorije Nekategorizovano