U poseti migrantskom centru – Nada je jedino što nam još preostaje

Šid – Zbog hladnog januarskog vremena, u Prihvatnom centru za migrante “Stanica” u Šidu, tog dana nije bilo gotovo nikoga u dvorištu ovog objekta, dok se tek nekolicina najhrabrijih uputilo ka centru grada. Za to su dobili specijalne propusnice koje su dužni da pokažu policijskim službenicima ukoliko ih budu legitimisali. Vođa smene Vladimir Šulović kaže da je to način na koji kontrolišu kretanje pripadnika ove populacije, mada su incidente koji su se dešavali u poslednje vreme, pravili najčešće oni migranti koji nemaju legalan boravak, odnosno oni koji ne žive u nekom od prihvatnih centara, nego se kriju po napuštenim objektima.

-Oni koji su u centrima legalno čekaju na rešavanje svog pitanja čak i po nekoliko godina. Trenutno ih je u Prihvatnom centru Stanica u Šidu 186, mada je u poslednje vreme ovde bivalo smešteno i do 220, kada je bio povećan priliv migranata. Iako je ovaj centar namenjen samo za smeštaj porodica sa decom, ponekad zbog hladnog vremena izlazimo u susret i porodicama bez dece i primamo ih na boravak, jer su žene ranjiva populacija pa ne želimo da budu napolju na hladnoći. Najčećše nam u poslednje vreme dolaze arapske porodice iz Iraka i Sirije, ima manji broj Kurda, dok nam sve ređe dolaze porodice iz Avganistana. Karakteristika ovog Centra jeste što imamo veliki broj dece, gotovo polovina od ukupnog broja su dečija populacija. Sa njima ovde rade brojne organizacije. Recimo, sa školskom decom rade predstavnici organizacije SOS dečija sela Srbije, koji im pomažu da urade domaće zadatke i da nauče srpski jezik, dok za one najmlađe imamo kutak za majku i bebe, gde je angažovana jedna patronažna sestra. Ovde postoji i informatički centar gde mogu da gledaju filmove, zabavljaju se i koriste računare za komunikaciju sa onima od kojih su razdvojeni – kaže Vladimir Šulović, šef smene u Prihvatnom centru Stanica Šid.

Toga dana Crveni krst Šid je u Prihvatnom centru “Stanica” održao radionicu sa decom, u okviru programa Promocija humanih vrednosti. Tema je bila “Diskriminacija i stigmatizacija i rodna ravnopravnost”, a deca su se ugrejala uz druženje, učenje i bojenje.

Tokom posete ovde smo sreli i Hadidžu iz Irana. Njena priča, iako liči na sve ostale migrantske sudbine, ipak je na neki način drugačija, jer je ona iz svoje zemlje pobegla kada je bila u osmom mesecu trudnoće.

-Sve se desilo kao na filmu, u roku od 24 sata smo napustili naš dom, nisam stigla ni sa roditeljima da se pozdravim… Iz Irana smo pešice preko planina najpre stigli u Tursku, a nakon toga smo šest puta probali da stignemo u Grčku. Uspeli smo tek iz sedmog pokušaja…Put mi je bio posebno težak jer sam bila u osmom mesecu trudnoće i jedva sam čekala da se porodim. To se desilo u Grčkoj, ali bez obzira na tek rođenu bebu koja je tada imala samo mesec dana, odmah smo nastavili dalje, ka Makedoniji. To mi je bio najteži deo puta, jer nisam imala šta da jedem, ni ja niti moja deca. Tri sata peške smo zajedno sa krijumčarem putovali ka Makedoniji i tek tamo sam u kampu uspela nešto da pojedem i da mi oni daju hranu za moju bebu. Nakon toga smo stigli u Hrvatsku gde su nas razdvojili, tako da je muž sa jednim detetom uspeo da se domogne Švajcarske, a mene su poslali u Srbiju. Ovde sam sa troje dece, jedan ima 16 godina, drugi šest, a treći je najmlađi i ima tri godine. Bili smo najpre tri godine u Adaševcima, ali od kako su nas prebacili ovde u Šid sada nam je mnogo bolje. Imamo hranu, toplo nam je i zaista sam zahvalna ljudima iz Komesarijata, Crvenog krsta, IOM-a, SOS Dečija sela…Plašim se da u nabrajanju nekoga ne izostavim, ne bih to htela, jer su svi podjednako divni i jako ljubazni prema nama. Uvek nas saslušaju šta imamo da im kažemo i na usluzi su nam za sve naše potrebe. Reči hvale imam i za Šiđane, jer nikad me u gradu niko nije ni popreko pogledao, a kamo li da mi je uputio neku ružnu reč. Zbog toga sam svima neizmerno zahvalna na takvom gostoprimstvu – priča ova 35-godišnja Iranka i nastavlja:

-Ipak, život u kampu nije ni nalik onome kod kuće…Jako je teško, sve mi moje fali, ali šta da radim, tako je kako je, sad moram ovo da istrpim u nadi da ću uskoro da se spojim sa mužem i detetom. Tužna sam, plačem svaki dan, ali znam da moram biti jaka zbog ove dece koja su sa mnom i koje trebam da izvedem na njihov životni put. Imam nadu da će sve ovo da se na kraju završi dobro i jedino u koga se još uzdam je Bog. Nadam se da niko nikada neće biti u ovakvoj situaciji kao što smo mi ovde…Ja sam već dve godine pod lekovima zbog stresa kojeg sam dobila tokom putovanja i zbog života u kampu– sa suzama u očima priča Hadidža i  dodaje da ne želi da se slika jer niko od njene porodice ne zna da je razdvojena od muža i da se već tri godine sa decom nalazi u Šidu.

Ona kaže da se svakodnevno čuje sa roditeljima koji su još uvek u Iranu. Tužno dodaje da joj jako nedostaju i da se svako noć moli za njihovo dobro zdravlje, ali da povratak kući nije opcija koju razmatra.

 

Služba traženja

Aktivnosti Službe traženja se realizuju u sva tri prihvatna centra uz podršku Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Crvenog krsta Srbije sa zadacima uspostavljanja porodičnih veza, pokretanje zahteva za traženje lica, kao postavljanje plakata svakog meseca na kojima se nalaze fotografije osoba koji traže svoje bližnje i izgubili su kontakte sa njima.

Prema rečima Dušice Poletan, sekretara Crvenog krsta Šid, takođe se sprovode i preventivne aktivnosti podelom edukativnih flajera koji mogu pomoći u važnim informacijama o nadležnostima Službe traženja, kao i redovni razgovori sa korisnicima centara o njihovim potrebama i problemima sa kojima se susreću.

Za projekte sa migrantima 200.000 dinara

Fondacija Ana i Vlade Divac je raspisala konkurs pod sloganom „Možemo i mi“ kojeg realizuje u okviru projekta „Podrška stanovništvu u zajednicama pogođenim izbegličkom krizom u Srbiji“ uz podršku Fondacija za otvoreno društvo. Reč je o konkursu za projekte neformalnih grupa građana i organizacija civilnog društva iz opština u Srbiji koje su najviše pogođene izbegličkom krizom. Cilj projekta je da se kroz aktivnosti lokalnih formalnih i neformalnih organizacija rešavaju problemi stanovništva u ovim opštinama, stvara prostor za zajedničke aktivnosti migranata i lokalnog stanovništva i unapređuje život u oblasti kulture, zdravlja, sporta, bezbednosti, ekologije… Ideja je da se kroz učešće što većeg broja građana u ovim aktivnostima podstiče inkluzija, ravnopravnost i nediskriminacija, ali i neguje humanost, volonterizam i filantropija. Neformalne grupe građana za realizaciju projekata mogu računati na podršku u iznosu do 200.000 dinara, dok udruženja i fondacije koje su registrovane na teritoriji navedenih opština mogu dobiti podršku za projekte vredne do 600.000 dinara. Konkurs je otvoren do 31. januara 2020. godine, a informacije o konkursu dostupne su na www.divac.com/mozemoimi .

U protekloj godini u Šidu su zahvaljujući ovom konkrusu realizovani mnogi projekti. SO „Sunce“ je organizovalo takmičenje na adrenalin stazi napravljenoj tokom trajanja projekta, Kajak kanu klub „Filip Višnjić“ organizovao je trening – simulaciju na kanuu, dok je Kulturno obrazovni centar iz Šida priredio besplatnu pozorišnu predstavu na otvorenom.

Kategorije Društvo Reportaža Šid