Siromastvo je prepreka na putu ka sreci

KOLIKO KOŠTA GRAM SREĆE: VERICA KRSTIĆ, SAMOHRANA MAJKA

Za Vericu Krstić, Mitrovčanku, samohranu majku dvoje dece, Dragice (18) i Milice (15) sreća se ne kupuje. Biti srećan, ne znači imati novca, baš kao što ni biti bogat ne znači zadobiti sve što čoveka čini zadovoljnim. Sreći se, kaže Verica, čovek uči, ako želi i ume. Sreća najčešće nije stvar očigledna – površinska, već se krije u dubini. Do nje se ne dolazi lako, njeno zadobijanje nije jeftino. A sreća koja se parama može platiti, upravo je takva.
– Najveća sreća nije mogućnost kupovine svega što se poželi, iako novac može da zadovolji čoveka u onoj meri u kojoj ga oslobađa brige za najelementarnije stvari u životu. Ko kaže da novac ne može da doprinese sreći, taj laže, baš kao što debelo greši onaj ko tvrdi da pare mogu da plate sve, uključujući i sreću. Ja nisam nesrećna iako mi u životu najčešće nije lako. Ali biti srećan ne znači ni da vam u životu sve ide onako kako biste vi želeli. Nekada život ide onako kako drugi žele, nekada vam se prosto otme, ode kuda on želi, pa ste prinuđeni da trčite za njim. Ta trka je zapravo ono što je najteže, ali i u tome ima prostora za sreću. Naravno, ako čovek želi da bude srećan, ili još bolje, ako ume da bude srećan, kaže Verica.

Sat života: 170 dinara

Siromastvo je prepreka na putu ka sreciVeričina trka za životom počela je pre pet godina kada joj je iznenada, u snu, od posledica srčanog udara preminuo suprug. Neuslovnu kuću u Banovom polju, napustila je 2017. godine, kada je starija ćerka Dragica upisala srednju školu. Od tada živi kao podstanar u Sremskoj Mitrovici, izdržava se od socijalne pomoći, dečijeg dodatka i nadnice.
Zatvoreni u malom stanu, Krstići, gubitnici tranzicije, gotovo su neuhvatljivi za društvene radare. O ljudima poput njih se malo kada govori, još ređe piše, teško se na njih i pomisli. Oni najčešće ćute, trpe, bore se. Iz dana u dan. Njihov problem nisu ni ratovi, izbeglištva, porodično nasilje, nemarnost usled alkoholizma ili čega drugog. Oni su “samo” okovani siromaštvom, bez izgleda da će se tih okova ikada osloboditi. A siromaštvo je kod nas odavno postala normalna pojava. Činjenica sa kojom smo se lako saživeli…
– Ja spadam u onu grupu gotovo neprimetnih ljudi kod kojih ne možete naći neke prelomne tačke koje čoveka obično dovode do siromaštva. Često ljudi budu na neki način i sami sebi krivi, ali u našem slučaju, problem je u tome što sam samohrana i što kao fizički radnik prosto ne mogu da pronađem posao koji bi mogao da pokrije sve naše troškove. Plaćam stanarinu i ostale dažbine, deca su školarci… Troškove školovanja takođe sama pokrivam, a obaveze koje ćerke imaju ne dopuštaju im da mi adekvatno pomognu, priča Verica: – Trenutno radim u hladnjači u Pavlovcima. Uslovi i nisu baš najbolji, prilično je hladno, cena rada je 170 dinara za sat… Ćutim nemam bolje. Ako sreća i ne košta, život ume da bude poprilično skup, a platiti se mora.
A plaćanje ne ide uvek lako. Barem je takav slučaj sa Vericom kojoj se neretko dešavalo da ostane sa kesicom supe, a ćerke sa kesicom smokija.
– Nemate pojma koliko je život u isto vreme i skup i jeftin. Kada se razbolim, pa ne mogu da zaradim, dešvalo se da, kada poplaćam sve što moram, nemam ni za hleb. Da budem do kraja iskrena, iako nisam mnogo ponosna na to… bila sam prinuđena i da kradem jabuke na pijaci. Donosila sam ih kući ne za užinu, već za ručak. Ipak, najgore mi je bilo kada sam, šetajući od muke noću gradom iz kontejnera uzela hleb. Pomislim… Bože, zar je moguće da sam pala toliko nisko… a onda opet mislim, pa nisko padnu oni koji kradu, ubijaju, diluju drogu, nisko padnu žene koje se prodaju… a ja to ne radim, kaže ponosno.

Sreća je čudna stvar

Pa ipak, Verica je, kaže, srećna. Takvom je čine ćerke. Skromne, razumne i zdrave. U čuvanju zajedništva i razumevanja unutar porodice ova samohrana majka pronalazi najveću sreću. Imati zdravlje, dovoljno razumevanja i saosećanja za svoje mogućnosti, ograničenja i napore roditelja za nju je osnovni preduslov zadovoljstva u životu. Tragati za srećom u stvarima na koje čovek ne može da utiče, tumaranje je po mraku koje najčešće završava u slepoj ulici.
– Sreća je kod mene prilično čudna stvar. Uvek izmešana sa tugom. Rekla bih “kisela”. Kao roditelja, duša me boli što nisam u mogućnosti da obezbedim svojim ćerkama sve što je potrebno za pristojan i normalan život. Od kako mi je Centar za socijani rad omogućio da se hranim u Narodnoj kuhinji, malo mi je lakše, jer znam da imamo jedan siguran obrok. Sa druge strane, srećna sam jer vide da dajem sve od sebe i da prosto ne mogu preko svojih ograničenja. Raduje me i to što starija ćerka zaavršava školu, što je zaljubljena u dobrog momka i što razmišlja da se što je moguće pre zaposli. Urpkos svemu, uspeli smo da očuvamo zdravo jezgro, a to ne polazi uvek za rukom ni onima koji imaju sve u životu. Pa opet… malo mi je žao što su prerano odrasle. Mnogo toga su propustile, ali dobro… tešim se da nisu jedine i da nam uprkos svemu, nije najgore. Slaba je to uteha kada znate da ima i bolesne dece, ali me činjenica da smo sve tri zdrave zaista čini srećnom. Ne znam šta bih radila da moram i sa bolestima da se nosim. To bismo teško izdržale, priča Verica i dodaje da sreća i novac idu zajedno samo u kombinaciji sa bolesti: – Kada čovek ima novca, onda može sebi da priušti i kvalitetno lečenje. A pogedajte oko sebe koliko dece čeka na operacije i lekove. Roditelji nemaju, pa prosimo jedni od drugih. Novac ne kupuje sreću, ali zdravlje vaše dece to i te kako čini. Ako novcem možete da platite zdravlje, onda bih bila licemer da ne priznam da i novac može da plati sreću.

Ponos i sreća

Da bi se prehranilaSreća je često ono nemoguće, ono što se zamišlja, o čemu se mašta i sanja. Za Vericu, značajan iskorak ka sreći bio bi pronalazak svog doma. Ne velikog. Tek tolikog da ne mora da plaća kiriju.
-Znam ja da je to nemoguće. Niko nije dužan da vodi računa o meni i mojoj deci. Pa ipak… čovek se nečemu nada. I u tome se krije deo moje sreće. Ne ustajem ja i ne ležem stalno sa mukom, sa bedom, već i sa dobrom nadom da će se jednom nešto promeniti na bolje za mene i moje cure. Bilo je i da legnem uplakana, sa pitanjem šta sutra… sa teškim pitanjem na koje ne mogu uvek da pronađem odgovor. Pa onda opet pomislim, Bože moj, samo dok smo zdrave, sve ostalo će valjda biti… samo dok smo zdrave!
Mnoge kuće su prazne, u gradu koji uprkos svemu beleži pad nataliteta. Mala soba, kuhinja i kupatilo… dovoljno za sreću? Ono što je nama malo, Verici je i više nego puno. Stara fraza, ilzizna… prosta. Baš kao što je i život, u suštini, prosta stvar. Nekada i previše.
– Imala sam ja i tih prostačkih, nepristojnih ponuda. Znate kako je, čim ljudi čuju da ste sami, da vam je teško, da nemate muža, odmah se sjate da vam nude razne “pogodnosti”. A sve se to na kraju svodi na isto. To je nešto što ne želim. Ja jesam siromašna, i nije mi lako, ali ne želim da prodajem svoju čast. Smeta mi to što još uvek ima ljudi koji misle da čovek koji nema spušta i sebi cenu. A u životu sam se nagledala ljudi koji imaju, a uporno spuštaju cenu. Ima ih koji i imaju baš zato što nema te cene za koju se ne bi dali. U bilo kom smislu. Ja želim nešto drugo, želim prijatelja, saborca, a to imam u svojim ćerkama. One podižu mene, ja podižem njih. Uostalom, kakva bih ja to žena i majka bila kada bih prihvatala takve bezobrazluke. To što sam materijalno siromašna još uvek ne znači da sam i duhovno bedna, kaže sa ponosom Verica i dodaje: – Ponos, to vam je takođe sreća. Jer, na kraju dana, ništa lepše nema od mirnog sna i svesti da kraj svoje dece ležete gladni, ali neokaljane časti. Onaj ko u današnje vreme uspe da sačuva čast i obraz, ko sačuva svoj ponos, može se smatrati srećnim čovekom.

Sreća je u… sreći

Osećaj ponosa bio je i razlog zbog kojeg nas je zamolila da je ne fotografišemo. Kaže, lik nije bitan. Nije važno čak ni ime. Jedino što se računa jeste priča o majci koja ne želi da se preda, koja hronično boluje od jedne od najtežih bolesti savremenog društva – siromaštva. Molbu smo uslišili. Bilo bi dobro kada bi i drugi imali jednako sluha za potrebe Verice Krstić i njenih ćerki. Ako misle da stvaraju zajednicu dostojnu čoveka 21 veka.
Prvo valja pobediti materijalno siromaštvo i duhovnu bedu. A informacione tehnologije, hologramski učitelji i leteći automobili mogu da čekaju. Za čuda savremenog sveta koja nikada nećemo stići, treba dosta novca. Za lečenje od siromaštva i obespravljenosti treba srca i duše. Novac tu ne mora da igra presudnu ulogu. Važno je da u svojoj, pronađemo i svoju sreću.

Kategorije Društvo Reportaža Sremska Mitrovica