Nonius konji su poznati po svojoj velikoj sposobnosti i spremnosti za rad, kako u zaprezi tako i pod sedlom

Nonius potekao od zarobljenog pastuva

Postojalo je ukupno četiri linije Noniusa od kojih su tri linije bile na teritoriji bivše Jugoslavije i jedna linija u Mađarskoj

Piše: prof.dr Miroljub Milić

Što se tiče međusobnih veza između genetike, upotrebe konja i primenjene selekcije i razvoja pojedinih tipova ili rasa, postoje određene razlike u građi tela, zavisno od rase kojoj životinja pripada. Međusobni odnosi, dužina i proporcije pojedinih kostiju tela su faktori koji uslovljavaju najbitnije razlike u tipu konja. Struktura kostura je primarni biološki faktor koji uslovljava da svaka rasa izgleda drugačije. Odnosi između kostiju skeleta,kao i krakteristika rase nastali su u dugom procesu selekcije bilo pod uticajem prirodnih uslova ili pod uticajem smišljenih uzgajivačkih mera čoveka.

Nonius je rasa konja koja je dobila ime po njenom osnivaču tj. po osnivaču rase anglonormanskog pastuva čije je ime bilo Nonius. Ovaj pastuv oždrebljen je u Normandiji 1810. godine od oca Oriona, engleskog punokrvnjaka i majke (kobile) iz Normandije. Ovog pastuva u vreme Napoleonovih ratova 1815. godine zarobili su austrijski vojnici kod Lajpciga i smestili ga u mađarsku ergelu Mezoheđeš. Na ovoj ergeli bio je pripuštan na kobile različitih rasa (arapske, lipicanske, engleske i druge) i davao je vrlo dobro potomstvo. Zbog dobrih naslednih osobina ovaj pastuv bio je u priplodu pune dvadeset i dve godine.

Prva državna ergela noniusa osnovana je 1920. godine u KarađorđevuSinovi ovog pastuva takođe su dobijali ime Nonius stim što se svakom imenu dodavao i rimski broj koji je označavao red ždrebljenja podmlatka (Nonius I, Nonius II, Nonius III itd.) a začetnik ove rase je imao ime Nonius Senior.

Postojalo je ukupno četiri linije Noniusa od kojih su tri linije bile na teritoriji bivše Jugoslavije i jedna linija u Mađarskoj. U Srbiji u današnje vreme linije Noniusa postoje na ergeli Karađorđevo kod Bačke Palanke.

Posle I svetskog rata rad na uzgoju ove rase u Jugoslaviji odvijao se u privatnim ergelama od kojih je najveća bila ergela grofa Eltza u Grabovu kod Vukovara. Prva državna ergela noniusa osnovana je 1920. godine u  Karađorđevu. Takođe ergele Stančić 1927. godine a kasnije i ergela Lipik, koje su uzgajale lipicanere uvode   i uzgoj  noniusa.

U pogledu telesne građe nonius je sve do polovine dvadesetog veka bio pravi poljoprivredni konj. Glava mu je malo grublja sa blagom konveksnošću nosne linije, vrat srednje dug, snažan i muskulozan sa dobrim prelazom na trup na koji je srednje visoko nasađen. Greben je visok i dug, dok su mu leđa široka i ravna,spoj kratak i zbijen. Sapi su ravne ili malo kose.Stav nogu je pravilan sa dobro izraženim zglobovima i kratkim i čvrstim cevanicama i velikim kopitama, a hodovi su niski i veoma izdašni. Prsa su duboka i široka.

Do razdoblja između dva svetska rata razlikovala su se dva tipa noniusa i to mali i veliki nonius. Mali nonius je  na grebenu bio visok 155 – 165 cm. Ovaj tip nonijusa imao je više krvi engleskog punokrvnjaka i bio je življeg temperamenta, dok je veliki nonius bio visine 165-175 cm imao je više krvi anglonormanskog konja i bio je manje temperamentan. Od sredine dvadesetog veka u Mađarskoj se uzgaja samo jedan tip noniusa sa tendencijom da se stvori dobar  sportski tip konja.

Nonius konji su poznati po svojoj velikoj sposobnosti i spremnosti za rad, kako u zaprezi tako i pod sedlomTelesne mere našeg noniusa u proseku su:

 

kobile pastuvi
visina grebena 160 cm 168 cm
obim gudi 185 cm 195 cm
dubina grudi 74 cm 77 cm
obim cevanice 20,5 cm 22 cm

Boje kod noniusa su isključivo tamne. Više dorata i vrana, a manje alata. Zbog čvrstoće kostura, snažnih mišića, dobrih hodova i dobre ćudi bio  je  cenjen kao najprikladniji konj  za armiju  i poljoprivredu. Rad je obavljao na mekom terenu, uglavnom u koraku.S napretkom mehanizacije u vojsci i poljoprivredi upotreba za ove svrhe se znatno smanjila.

Nonius konji su poznati po svojoj velikoj sposobnosti i spremnosti za rad, kako u zaprezi tako i pod sedlom. Pored toga su veoma izdržljivi pa se zbog toga koriste u endjurans takmičenju i zaprežnom sportu. Nonius je dosta sporiji od lakših konja pa se stoga ne koristi u dresurnom jahanju i skakanju preko prepona.

Danas ih ima najviše u Mađarskoj, ali se mogu naći i po celoj istočnoj Evropi, a kod nas u Vojvodini jedina ergela koja ga ima je Karađorđevo.

Projekat „Autohtono je naše” sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.

Stavovi izneti u ovom projektu nužno ne održavaju i stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Kategorije Projekti