72436960_523188518226972_3219014513030332416_n

Briga države o domaćim rasama životinja

Na teritoriji Srema najzastupljenije autohtone rase domaćih životinja su mangulica i konj nonius, a tu su i balkanski magarac i podolsko goveče

Piše: S.Belotić

U Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivreдe i šumarstva, prema važećoj regulativi navode se autohtone rase domaćih životinja, a među njima su:

1) Goveda: buša i podolsko goveče,

2) Domaći bivo,

3) Konji: domaći brdski konj  i konj rase nonius,

4) Balkanski magarac

5) Svinje : mangulica, moravka i resavka,

6) Ovce: bardoka, vlaško-vitoroga ovca, karakačanska ovca, krivovirska ovca, lipska ovca, pirotska ovca, svrljiška ovca , sjenička ovca, cigaja, čokanska cigaja i šarplaninska ovca,

7) Koze: balkanska koza i domaća bela koza

8) Živina: banatski gološijan, kosovski pevač, svrljiška kokoš, somborska kaporka, domaća biserka, domaća guska, domaća plovka i domaća ćurka,

9) Pčele: Apis mellifera carnica

10) Psi: srpski gonič, srpski trobojni gonič  i šarplaninac

i čak 49 vrsta golubova.

Na teritoriji Srema najzastupljenije autohtone rase domaćih životinja su mangulica i konj nonius, a tu su i balkanski magarac i podolsko goveče.

Srdjan Stojanovic-fotografijaProf. dr Srđan Stojanović iz Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, Sektor za ruralni razvoj, govori da je industrijalizacija poljoprivredne proizvodnje  negativno uticala na trend populacije autohtonih rasa, jer je nestajala i potreba za njihovim korišćenjem.

-Na primer, uvođenjem traktora u poljoprivrednu proizvodnju potpuno je nestala potreba za korišćenjem podolskog govečeta kao vučne radne snage, koji je popularno nosio naziv „živi traktor“. Takođe, visokoproduktivne introdukovane rase su postepeno potiskovale niskoproduktivne domaće rase, koje su devedesetih godina prošlog veka dovedene na granicu kritično-ugroženih. Takav primer imamo kod mangulice, kada je ukupan broj populacije spao na 30-tak grla, govori Stojanović.

Podsticajne mere

downloadMinistarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede svojim Pravilnikom o podsticajima za očuvanje životinjskih genetičkih resursa („Sl. Glasnik RS“, br. 83/13, 35/15, 28/16 i 104/18) pomaže očuvanje domaćih autohtonih rasa. Ovim pravilnikom bliže se propisuju vrste podsticaja, uslovi, način ostvarivanja prava na podsticaje, obrazac zahteva za ostvarivanje prava na podsticaje, kao i maksimalni iznos podsticaja po korisniku i po pojedinoj vrsti mere. Pravo na podsticaje ima fizičko lice-nosilac komercijalnog porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, pravno lice i preduzetnik.

Za podlosko goveče i bušu(bikovi, krave i sva grla preko dve godine starosti) maksimalni iznos podsticaja je 30.000 dinara, 18.000 dinara ako su grla stara od šest meseci do dve godine i 12.000 dinara do šest meseci. Isti iznosi prema starosti se dodeljuju i za domaćeg bivola. Za sva grla domaćeg-brdskog konja i noniusa starija od šest meseci iznos subvencije je 30.000 dinara, a za domaćeg magarca 10.000. Iznosi podsticaja se menjaju i kada su domaće rase svinja  u pitanju, 12.000 za mangulice(crni, beli i crveni soj), moravke i resavke (priplodne krmače), a  6.000 dinara za mangulice(crni, beli i crveni soj), moravke i resavke (priplodni nerastovi). Za balkanskui domaću belu kozu (sva grla starija od dvanaest meseci) podsticaji iznose 4.500 dinara po grlu,  a za živinu – somborska kaporka, banatski gološijan, kosovski pevač i svrljiška kokoš (kokice i petlovi) 400 dinara.

Brojnost

74279628_689406421542165_5037432219375763456_nOd donošenja regulative resornog ministarstva 2010.godine kojom se vodi briga  o očuvanju domaćih autohtonih rasa, vodi se i precizna evidencija o brojnom stanju jedinki. Do 2014. godine podaci se odnose na procenu ukupne populacije, a od 2015. samo na grla za koja je podnet zahtev za podsticaje. Iz tabelarnih prikaza može se videti i procena brojnog stanja jedinski domaćih rasa, pa je tako od 2010.do 2018.godine populacija podolskog govečeta sa 350 smanjena na 304 jedinke, dok je buša sa 750 dostigla cifru od 1274 jedinki. 2010.godine registrovano je 80 grla domaćeg brdskog konja, a 2018.čak 1039, dok kod rase konja nonius nije bilo većih odstupanja, te danas na teritoriji Srbije ima 91 grlo. Brojnost balkanskog magarca se udvostručila, pa je u 2018.godini zabeleženo 541 grlo. Mangulica ima 2015 grla, za oko 400 manje nego 2010.godine, dok rase svinja moravke ima četiri puta više, 402. Podaci idu i u prilog domaćim rasama ovaca i koza, čiji se broj u poslednjih osam godina višestruko povećao, podaci su Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva.

Prednosti i mane domaćih rasa

72436960_523188518226972_3219014513030332416_nIako hiperprodukcija, stiče se utisak, ide u prilog gajenja komercijalnih rasa, svoje mesto u gazdinstvima i na tržištu mogu naći i domaće rase životinja. Delom zbog specifičnih zahteva potošača, a delom i zbog određenih prednosti koje imaju domaće rase, napominje prof.dr Srđan Stojanović. Autohtone rase, osim same proizvodnje za potrebe tržišta, mogu doprineti i ruralnom razvoju i očuvanju kulturnog nasleđa.

-Komercijalne rase koje dominiraju u industrijskoj proizvodnji, ne mogu u potpunosti ispuniti očekivanja i zahteve potrošača, posebno u pogledu tradicionalnog pripremanja hrane. Određeni broj potrošača želi proizvode, koji se proizvode na tradicionalan način od autohtonih rasa. Ovi proizvodi bi trebalo da nađu svoje mesto na tržištu kao proizvodi sa zaštićenim geografskim poreklom, organski proizvodi itd. Autohtone rase pružaju sigurnost za održivu proizvodnju hrane u budućnosti i čine deo genetskog i kulturnog nasleđa. Proizvodnja hrane će biti jedan od strateških prioriteta i veoma je rizično osloniti se samo na mali broj rasa, čime bi nestali geni koji mogu biti veoma važni. Varijabilnost vrste, garancija je održivosti proizvodnje u vremenima mogućih klimatskih promena, pojave novih bolesti i drugih razloga zbog kojih komercijalne rase neće moći ostvarivati očekivanu proizvodnju. Posedovanje originalnog genoma u in vivo ili in vitro obliku omogućava, ukoliko se ukaže potreba, njegovo brzo uključivanje u proizvodni proces. Autohtone rase podstiču oživljavanje ruralnih područja osiguravajući lokalnoj populaciji dodatni prihod. Pogodne su za korišćenje i održavanje pašnjačkih površina, sprečavanje devastacije i sukcesije prirodnih staništa (biotopa), uključivanje u programe organske (ekološke) proizvodnje i razvijanje prepoznatljivih tradicionalnih robnih marki. Sastavni su deo ekosistema od kojeg zavise brojne druge biljne i životinjske vrste. Takođe, iskorišćavaju manje kvalitetnu hranu, bolje su prilagodljive na klimatske promene i stres faktore i otpornije su na lokalne parazite i bolesti. Tokom vekova suživota sa čovekom, postale su integralni deo kulturnog nasleđa, a neke od njih su povezane sa socijalnim i kulturnim razvojem nekog kraja, odnosno, često su sastavni deo folklornih manifestacija. Za razliku od visokoproduktivnih rasa, autohtone rase su kasnostasne pa kasnije ulaze u reprodukciju, dnevni prirast im je manji u odnosu na industrijske rase i imaju slabije izražene proizvodne parametre, objašnjava Stojanović.

Važnost očuvanja genetskog materijala

On dodaje da ekonomska isplativost autohtonih rasa može da se sagleda sa aspekta držanja životinja u ekstenzivnim proizvodnim sistemima sa niskim ulaganjima, gde se životinje drže na ispaši i otvorenom prostoru što dovodi do smanjenja troškova proizvodnje. Svakako da pojedini odgajivači drže određene autohtone rase iz ljubavi, entuzijazma, kao hobi ili kulturno nasleđe.

– Važnost očuvanja autohtonih rasa je izuzetno značajna čak i kada nema ekonomske računice, jer autohtone rase predstavljaju jedinstveni izvor gena koje možemo u budućnosti iskoristiti, posebno iz razloga jer biotehnologija kao nauka stalno napreduje. Kao što je već napomenuto, genetski materijal može biti iskorišćen za poboljšanje zdravlja i performansi industrijskih rasa, a isto tako i u humanoj medicini. Takođe, autohtone rase predstavljaju i kulturno nasleđe jedne zemlje a svi mi imamo i odgovornost prema budućim generacijama da sačuvamo biodiverzitet. Većina naših autohtonih rasa je prisutna i u zemljama u okruženju i označavaju se kao „prekogranične rase“. Zbog toga je veoma važna saradnja na regionalnom nivou zbog mogućnosti nabavke i razmene priplodnog materijala čime se smanjuje mogućnost parenja u srodstvu i ispoljavanja degenerativnih promena, zaključuje Srđan Stojanović iz Sektora za ruralni razvoj Ministarstva poljoprivree, vodoprivrede i šumarstva.

Projekat „Autohtono je naše” sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.

Stavovi izneti u ovom projektu nužno ne održavaju i stavove organa koji je dodelio sredstva.

Kategorije Projekti