Lazar i Dusan(u sredini) sa kumovima

Kako je Poljak Robert postao Lazar

Junak naše priče nije zažalio što je uzeo ženino prezime, a nedavno je,  zajedno sa jednim prijateljem iz Poljske, rešio da se krsti u pravoslavnom manastiru Staro Hopovo. Tako je Robert uzeo ime Lazar, a njegov prijatelj Martin ime Dušan

Piše: S.Belotić

Branislava i Robert MilosevicPedesetjednogodišnji Poljak, Robert Milošević, na punoletstvo svoje ćerke Sandre, postao je Lazar. U šali možemo reći da je njegovo devojačko prezime Mencik. Sa pravom se možete pitati kako jedan Poljak može da se preziva Milošević. Može, ako reši da uzme ženino prezime. Robert je to učinio pre sedamnaest godina kada se venčao sa suprugom Branislavom Milošević. Ova Irižanka je još kao dete sa majkom Poljakinjom i rođenom sestrom, po razvodu roditelja otišla u Poljsku. Tamo se pre sedmnaest godina udala za Roberta. A Robert, kako kaže, tada već nije imao roditelje, a iz ljubavi prema Branislavi i zbog njene želje da njihovi sinovi nastave da nose porodično prezime, rešio je da se preziva Milošević. Moramo priznati, retki su oni koji bi prihvatili da uzmu ženino prezime, ne samo kod nas, nego i u Poljskoj.

Krstenje u Starom HopovuJunak naše priče kaže da nikad nije zažalio zbog toga, niti je bio predmet podsmeha, jedina muka je što je Poljacima teško da to prezime izgovore i da ga pravilno napišu. Nije zažalio ni što je nedavno, zajedno sa još jednim prijateljem iz Poljske rešio da se krsti u pravoslavnom manastiru Staro Hopovo. Tako je Robert uzeo ime Lazar, a njegov prijatelj Martin ime Dušan.

– U Srbiju sam dolazio i pre nego što sam započeo vezu sa Branislavom. Ovde me je prvi put doveo moj posao vlasinika pogrebnog preduzeća. Devedesetih godina, kada se na ovim prostorima ratovalo, niko nije hteo u Srbiju da preveze jednog preminulog srpskog državljanina.  Ja sam jedini hteo da se prihvatim tog posla, tako da sam 1994.godine prvi put bio ovde i tada, za razliku od sada, videlo se da je bila velika kriza. Svoju suprugu sam i tada poznavao, jer sam znao njenu majku, a ona je tad bila još dete. Vezu smo započeli kada je postala devojka i evo, dvadeset godina smo zajedno i imamo troje dece, govori Robert- Lazar Milošević.

Lazar Milosevic sa krstenicomOd tada, Robert svake godine dolazi na porodični odmor kod tasta u Irig, a sa njim i mnogi prijatelji iz Poljske. Među njima su i neki koji su se na prvi udah zaljubili u Srbiju. Supruga Branislava ima 38 godina i kaže da u Poljskoj, kao i ovde nije uobičajeno da muž uzime ženino prezime.

-Ja sam htela da ima ko da nasledi prezime Milošević jer u našoj familiji nije bilo muških naslednika, osim moja dva sina, Igora i Marka. Robert nije imao ništa protiv, valjda i zato što me mnogo voli, u šali govori Branka.

Ne znamo da li se i Robert šali ili je zaista ozbiljan kada kaže da mu se ženino prezime više dopada od svog, ali je sigurno da naše pljeskavice voli više od svega. Pored toga, kao prednosti Srbije nabraja dobru hranu, burek i meso, dobru rakiju i fruškogorska vina, druženje i gostoljubivost kakve se u Poljskoj manje sreću. Žive u gradu Lođ, gde vode pogrebno preduzeće i cvećaru, dok se deca pripremaju za svoje pozive. ćerka Sandra je napunila 18 godina i biće glumica, sedamnaestogodišnji Igor još je srednjoškolac, a najmlađi Marko sa devet godina jasno želi da postane fudbalski golman.

– Zaista, prezime Milošević mi se više dopada od mog Mencik. Nijednog momenta nisam razmišljao niti sam se pokajao što se sada prezivam tako. Ja sam jedinac, roditelje nemam, i želeo sam da naša deca naslede njeno porodično ime. A Srbiju sam zavoleo dolazeći ovde, mada ni ranije nisam imao nikakve predrasude, da su Srbi loš narod, govori Robert.

A ovaj iriški zet, ne samo da je uzeo srpsko prezime, nego je prošle nedelje uzeo i srpsko ime, pa se sada zove Lazar. Kao dete kršten je u katoličkoj crkvi u Lođu u Poljskoj, a u pedesetprvoj u pravoslavnom manastiru Staro Hopovo na Fruškoj gori.

– Katoličanstvo me nikad nije vezivalo toliko koliko sam vezan za moju porodicu. Uzeo sam ime Lazar po ženinom dedi, bio je izuzetan čovek. Takođe, pošto dobro poznajem srpsku istoriju, ponosno ću nositi ime Lazar po knezu Lazaru Hrebeljanoviću, jednoj od najvažnijih ličnosti u srpskoj istoriji, prema kome gajim veliko divljenje. Sada sam Lazar Milošević i to me još više povezuje sa mojom porodicom, dodaje Robert Lazar Milošević.

Lazar i Dusan(u sredini) sa kumovimaA njegov prijatelj, Martin Ruđinski, sa suprugom Agatom i porodicom četiri godine dolazi u Srbiju. On je prilikom zajedničkog krštenja uzeo ime Dušan, po Caru Dušanu Silnom.

– I pored toga što sam bio u drugim zemljama, samo sam se u Srbiji uvek osećao kao kod kuće. To nije samo prelepa priroda, to su otvoreni i ljubazni ljudi. U mojoj Srbiji sam se ponovo rodio,. Kada sam prvi put ušao u pravoslavnu crkvu, tek tu sam osetio pravu veru, poštovanje prema ljudima, ti zidovi imaju boga. Zato sam osetio potrebu da se krstim u srpskoj crkvi i zadovljan sam što sam primio pravoslavlje i veliko ime Dušan, po caru Dušanu, dodao je Martin.

Sada nećemo polemisati da li je Robert više ili manje muškarac, da ne upotrebimo i neke druge izraze kojim bi ga mnogi krstili znajući da je uzeo ženino prezime. Nećemo nipošto ni zalaziti u to koja je vera ispravnija ili bolja. Samo ćemo preneti utiske o jednoj skladnoj i zadovoljnoj srpsko-poljskoj porodici koju smo upoznali u Irigu. I dodati da je ovo ipak retkost, posebno kada se zna da su Poljska, Španija i Italija zemlje koje važe za stubove katoličanstva, a da se čovek opredeljuje za ono što mu je srcu drago. Naposletku, čovečnost bi trebalo i jeste uvek isped svih podela.

Kategorije Reportaža